Četrnaest godina nakon katastrofalnog ratnog poraza u sudaru sa najnaprednijim delom čovečanstva, Srbija je po pitanju Kosova ponovo udarila u zid sopstvenih zabluda i nerazumevanja procesa koji su se u međuvremenu nepovratno odigrali. U poslednjoj fazi pregovora, iz nekog sada sve smislenijeg razloga nazvanoj rundom, pregovarački tim zvaničnog Beograda doživeo je nokaut od kojeg se već danima tetura između čekića novog puta u samoizolaciju i mračnu mrzovolju i nakovnja sve neminovnijeg bolnog suočavanja s kosovskom realnošću.

Bez obzira na to šta će srbijanski čelnici u cajtnotu konačno odlučiti, još na samom početku novih pregovora bilo je jasno da je njihov domet ograničen i dugoročno neodrživ. Nepotrebne kalkulacije Brisela i neobjašnjivo spuštanje kriterijuma za normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije, pokazali su se kao tek jedan u nizu međusobno povezanih činilaca koji su doveli do početne zablude da će umotavanje brutalne realnosti u oblandu slatkorečivih diplomatskih fraza omogućiti da se proces normalizacije, metodom “korak po korak” kako-tako kreće u pozitivnom smeru. I zaista, taj metod je u početku doveo do nekih pozitivnih pomaka usled kojih je nova srbijanska vlast, za svega osam meseci svog mandata, po pitanju Kosova učinila više nego što je prethodni režim Borisa Tadića uradio za prethodnih osam godina svoje kombinovane vladavine.

To je, međutim, bila tek samo jedna od prepreka koje je trebalo otkloniti kako bi se preskočio takozvani kosovski uslov na evropskom putu Srbije. U samoj završnici dijaloga, koji se po običaju poklopio sa vremenskim tesnacom u kojem se Srbija našla, pokazalo se da su kalkulacije zvaničnog Beograda ponovo bile pogrešne i nerealne. Dijalog je tako rezultirao neuspehom iz istih onih razloga zbog kojih je pre godinu dana, već u samom startu, bio odbačen i plan Borisa Tadića u četiri tačke. Taj plan je, poput kasnije platforme Tomislava Nikolića, polazio od pretpostavke da Srbija još uvek nešto poseduje na Kosovu čime bi mogla da trguje i tako za sebe, uz nerealno pretpostavljenu  naklonost međunarodne zajednice, od Prištine ishoduje određene ustupke. Problem je, međutim, bio u tome što je zvanični Beograd u tu trgovinu ušao bez ikakvih aduta, zbog čega je iz nje jedino i mogao izaći praznih šaka.

Tokom pregovaračkog procesa u kome je Srbija nevoljno pristala da prećutno prihvati nezavisnost Kosova, nadajući se da će za uzvrat moći da ishoduje autonoman položaj za Srbe na severu Kosova, pokazalo se da taj vid diplomatske trgovine neće biti moguć. Prećutno prihvatanje kosovske nezavisnosti nije nešto što je kosovske pregovarače moglo da fascinira do te mere da Srbima na severu velikodušno ponude specijalni status u okviru formule “Ahtisari plus”. Pokušaj trgovine po sistemu “ništa za nešto” u savremenoj diplomatiji je uvek i bez izuzetka osuđen na neuspeh. Iako mnogi domaći kvazieksperti i dan danas zastupaju stav da je Srbija dodatnim zatezanjem svojih pregovaračkih  pozicija, kao svojevrsnim blefom, mogla da ishoduje daleko povoljniju ponudu Brisela, do krajnje nepristojnosti je postala ogoljena činjenica da blefovi jednog društva koje se nalazi u škripcu očajnika i koje je prinuđeno bukvalno da prosi kako bi fizički preživelo, jednostavno ne mogu da prođu kao zamena za ozbiljne pregovaračke adute. Jednostavno rečeno, prosjak na ulici teško da se može naći u poziciji da postavlja uslove svojim darodavcima!

Beograd je, nakon objavljivanja prilično zakasnele i iznad svega neozbiljno skrojene platforme za pregovore, propustio dve važne mogućnosti, odnosno dva svoja jedino preostala aduta, koji su možda mogli da dovedu do nešto povoljnijeg ishoda briselskih razgovora po Srbiju. Prvi adut, što je i premijer Dačić odlično prepoznao, ali nije pridobio i podršku svoje vlade i domaće javnosti, bilo je stavljanje na pregovarački sto pitanja stolice Kosova u Ujedinjenim nacijama. To je nešto što bi prištinsku stranu možda moglo da zainteresuje da podigne svoju ponudu glede severnog Kosova na nešto viši nivo od praga koji je postavljen Ahtisarijevim planom. Kako je, međutim, ponuda Beograda da se pregovara o stolici Kosova u UN izostala, posledično je nestao i jedan od svega dva moguća razloga koji su pregovore mogli da dovedu do uspešne završnice.

Drugi ozbiljan pregovarački propust Beograda bio je krut stav prema pitanju položaja Albanaca u Preševskoj dolini. Umesto da tamošnju situaciju iskoristi kao pregovarački adut koji bi mogao da zainteresuje kosovske vlasti da se fleksibilnije upuste u pregovore o položaju Srba na Kosovu, Srbija je u startu odbacila bilo kakvo vezivanje položaja Albanaca na jugu Srbije i Srba na severu Kosova.

Da se još ranije moglo predvideti da će Srbija takvim stavom ponovo udariti glavom u zid sopstvenih zabluda i odsustva osećaja za realnost, najbolji dokaz je i plan za rešenje kosovskog pitanja Albansko-srpski odnosi: Osnove za novi početak, koji sam kao autor, sredinom jula prošle godine, predstavio stručnim službama predsednika Srbije. U tom planu u tački koja se odnosi na položaj manjinskih zajednica, otvoreno sam sugerisao interes, pa čak i potrebu Srbije da zatraži povezivanje pregovora o statusu manjina s obe strane granice. Uspostavljanje neke vrste paralelizma, ali ne i simetričnosti, statusa Albanaca u Preševskoj dolini i Srba na severu Kosova predstavljalo bi koristan pregovarački mehanizam koji bi za pozitivan ishod mogao da zainteresuje obe strane. Prema predloženom modelu dogovori o manjinskim pitanjima predstavljali bi integralni deo jednog istog sporazuma, a do rešenja bi se došlo uz aktivno uključivanje u pregovarački proces predstavnika zainteresovanih manjinskih zajednica.

Taj mehanizam bi tokom pregovora obezbedio umerenost u zahtevima obe strane, pošto bi ustupci bili obostrani, dok bi istovremeno pregovaračkim stranama pružio dodatni podsticaj za uvažavanje legitimnih zahteva etničkih manjina na teritorijama koje kontrolišu. Pregovori bi bili dodatno uokvireni potvrdom prinicipa nepromenljivosti granica, uz odbacivanje ideja o podeli Kosova i razmeni teritorija i stanovništva po etničkom principu. Primenom predloženog pregovaračkog mehanizma dve strane bi odbacile međusobno teritorijalno, političko i društveno razgraničenje po etničkom principu, dok bi kao cilj sporazuma o specijalnom statusu manjina bilo promovisano međusobno uvažavanje legitimnih nacionalnih interesa kao temelja njihove zajedničke evropske budućnosti. Iako jug Srbije, odnosno Preševska dolina, trenutno nije u fokusu odnosa Srbije i Kosova, oružana pobuna krajem 2000. godine na tom području, jednodušni bojkot poslednjeg popisa stanovništva od strane tamošnjeg većinskog albanskog stanovništva i nedavne napetosti oko uklanjanja spomenika poginulim borcima OVPBM, činjenice su koje upozoravaju na postojanje latentnih međuetničkih tenzija za koje nije pitanje da li će, već kada eskalirati i doći u fokus regionalnih odnosa na Zapadnom Balkanu. Pri tome, bilo koji rasplet na severu Kosova, eskalacijom nasilja ili dogovorom o specijalnom statusu Srba na tom području, neminovno će biti okidač za formalnu artikulaciju zahteva za rešavanjem statusa Albanaca u Preševskoj dolini.

Imajući u vidu postojeće opasnosti i moguće scenarije, pregovorima o statusu Preševske doline Srbija ne bi pravila nova teritorijalna ulaganja, već bi rešavala jedan postojeći, eskalirajući problem u sopstvenom dvorištu, koristeći tu okolnost za istovremenu realizaciju svog nacionalnog interesa – posebnog statusa Srba na Kosovu. Kreiranje paralelnih asimetričnih statusa dugoročno ne bi imalo izgleda da ugrozi teritorijalni integritet ni Srbije ni Kosova, pošto je reč o srazmerno malim teritorijalnim celinama, nedovoljnog potencijala za destabilizaciju entiteta u okviru kojih se nalaze, ali i zbog činjenice da bi garant jednog takvog sporazuma bili Evropska unija i Sjedinjene Države. Dodatna prednost forumle “status za status” bilo bi i to što što ona omogućava obostrano korisnu političku razmenu koja bi mogla da zainteresuje obe strane koje bi se u tom aranžmanu odrekle nepotrebne stroge kontrole društvenog života etničkih manjina, dok bi za uzvrat dobile nešto što im je nacionalno bitnije – viši stepen samouprave za svoje sunarodnike s druge strane demarkacione linije.

Cilj primene predloženog mehanizma bila bi izgradnja puta za istorijsko pomirenje dva naroda do kojeg ne može doći međusobnim razgraničenjem i podizanjem međuetničkih barijera, već jedino putem međusobnog uvažavanja i izgradnje mostova saradnje. Vitalni interes i Srbije i Kosova jeste otvaranje mogućnosti za saradnju u budućnosti, a manjine s obe strane demarkacione linije itekako mogu biti noseći stubovi buduće saradnje između dva naroda. Takvim pristupom bi se suzbila dosadašnja logika međuetničkih podela i sukoba, koja bi u budućnosti bila pogubna kako po demokratski razvoj balkanskih društava, tako i po dugoročnu mogućnost integracije regiona u okvire EU.

Bez povezivanja razgovora o položaju Srba na Kosovu sa razgovorima o položaju preševskih Albanaca, zvanični Beograd nije imao ni jedan jedini adut s kojim je mogao da ishoduje željeni položaj svojih sunarodnika na Kosovu. Zbog toga je neminovno bilo suočavanje sa onim što je Ivica Dačić ovih dana nazvao kapitulacijom koja je ponuđena Srbiji. U postojećim okolnostima, ta kapitulacija je samo logična posledica rata koji je Srbija pre 14 godina izgubila, a za koji je naivno poverovala da će protokom vremena njegovi stvarni efekti nekako izbledeti. Otrežnjujuće saznanje do kojih je srpsko društvo došlo ovih dana i bezizlaznost situacije u kojoj se našlo, možda će u konačnici rezultirati zauzimanjem racionalnijeg stava koji će Srbiji omogućiti da preživi i možda jednog dana krene put sopstvenog oporavka. Odbacivanje balasta kosovskog mita tek je prvi korak na tom dugom i neizvesnom putu. Odbijanjem da se suoči sa tom bolnom istinom, srpsko društvo će neminovno kliziti ka fatalnom ishodu, svojoj potpunoj dezintegraciji i nestanku Srbije sa mape evropskih država.