Da biste stigli do važne poruke o mleku, morate zanemariti sve trenutne aktere koji nešto o tome pričaju. Prosto ih ima mnogo; tu je čitava vojska stručnjaka iz raznih važnih institucija, sijaset politički instruiranih šefova koji se bore za opstanak i rejting, a tu su i mase novinara koji srećno već dve nedelje žive od aflatoksina u mleku.

I u ovom slučaju, najbolje je udaljiti se malo od suvišnih reči i prepustiti se toku vremena i sećanjima na trenutke, one prodore, koji su nas odvajali od prirode. Sećam se kako sam nekada svakog jutra cepkala drva i palila vatru, pa onda odjednom dođoše nafta peći, pa TA peći, pa toplane i tako zaboravih te prirodne jutarnje poslove u zimsko vreme. Nije mi nikad bilo krivo što je priroda polako nestajala i što je neposredna okolina postala gotovo potpuno veštačka. Nasuprot rasprostranjenom mišljenju da je nekada bilo bolje, jer je sve bilo prirodno, nepatvoreno zdravo i čisto seosko, gde je zemlja davala plodove kao nagradu za težak rad seljaka, danas znamo da to nije tačno. Znamo da što je manje te nepatvorene prirode, to jedemo od prirode očišćeniju hranu. Prirodi se više zakonom ne dopušta da nam servira na tanjiru svoje prirodne plodove. Prošla su ta vremena. Što smo udaljeniji od prirodnog, što se više mešaju kultura, zakon, kontrola i tehnološki napredak, to smo bliže blaženstvu zdravlja i saznanju da nam priroda više neće i ne može naškoditi.

Neko ko živi ovde dovoljno dugo, ne može a da se ne raduje kada vidi kako smo napredovali, za sad bar u pogledu mleka, a možda i ostalih namirnica koje se od prirodno štetnih stvari zakonom čiste. Mene kao građanku gotovo oduševljava činjenica da je Srbija zakonom usvojila visoke standarde Evropske unije, najstrožije na svetu, po kojima u mleku sme biti samo 0,05 mikrograma aflatoksina po kilogramu. Osećam se čisto superiorno u odnosu na Amerikance, jer je u njihovoj državi dozvoljen bedno nizak standard, i lošijije mleko, ono u kome ima čak 0,5 mikrograma aflatoksina po kilogramu. To je deset puta niži standard nego u Srbiji. A to što ne uspevamo uvek da primenimo zakon, e to je i ovom prilikom potvrđeno kao najveći problem.

Kad postanemo svesni neprekidnog napredovanja od prirode do civilizacijskih standarda, onda je glupo pitanje da li smo trovani mlekom koje ove godine nije dostiglo evropski nivo. Trovani smo onoliko koliko i neki drugi koji nisu blizu strogosti Evropske unije, i onako kako je bilo pre usvajanja njenih strogih mera. Tako ispada da što se više diže panika, to se stvar mora gledati sa pozitivnije strane. To govori da hoćemo baš ono najbolje, baš one najviše standarde, a sve ispod toga ne dolazi u obzir. Moram priznati da je impresivno koliko mnogo ljudi, stručnih i nestručnih, drži do visokih uzora. Veliki je to korak napred. Visoko smo postavili našu lestvicu, onako baš najstrožije. U većini EU zemalja nije dozvoljeno imati ni mrve alkohola u krvi dok ste za volanom – standard je 0,0. U Srbiji u tom pogledu zaostajemo, pa se još nešto malo po zakonu može popiti. Ali kako smo krenuli da jurišamo na zvezde, i to će se izjednačiti: 0,0 alkohola u krvi i 0,0 aflatoksina u mleku.

Ovaj trend – od prirode do civilizacije, danas slavi jedno veliko dostignuće u našoj zemlji. Obeležava se neobično važan jubilej. Đinđićeva vlada je pre tačno 11 godina (26. februara 2002. godine) predložila, a Narodna skupština usvojila, zakon kojim je ukinuta smrtna kazna u Srbiji. Negiranje prirodnog stava običnog čoveka o odmazdi: ako ubiješ sledi ti ista kazna, bio je uslov da postanemo članica Saveta Evrope. I tu smo pobedili prirodu baš junački. Krenuli smo pametno – od ukidanja smrtne kazne, što se desilo već prilično davno, i nekako, na jedvite jade, stigli i do ukidanja aflatoksina u mleku. Ali su mnogi i dalje skeptični da li tim putem treba ići. Kažu, čekaju životnu promenu, da je vide golim okom, a dotle ničega nema, pa ni ta Evropa ne znači ništa. Ova skepsa se nekako ne slaže sa tolikom galamom oko mleka. Možda je ta nesaglasnost prirodna, ali je sigurno nelogična.
Peščanik.net, 27.02.2013.