Srđan M. Jovanović: Ponavljanje prošlosti

Pitanje kontinuiteta je jedno najrelevantnijih za sagledavanje kako prošlosti, tako i sadašnjosti i budućnosti Srbije. To isto pitanje – iako u ovom kontekstu geopolitički centrirano na Srbiju – ipak je deo jednog šireg pitanja, a to je pitanje kontinuiteta u samoj Evropi. Ništa se ne može shvatiti bez detaljnog sagledanja konteksta u kojem se nalazi, pa tako i država Srbija. A kontekst – geopolitički, kulturološki, istorijski, dodaj-po-želji – u kojem se Srbija nalazi je upravo Evropa. Ne samo politička unija koju zovemo EU, već Evropa kao celina, od Gibraltara do Urala.

U svom Divljem društvu – možda jednoj od najlucidnijih i najkonkretnijih analiza države Srbije u svim svojim oblicima tokom 21. veka – Vesna je Pešić objašnjavala problem kontinuiteta: ukratko, „nove“ vlasti nisu „raskrstile sa starom“ vlašću Slobodana Miloševića, i otuda i skoro svi društveno-politički problemi koje danas imamo. „Izbegavanjem suočavanja sa prošlošću i odbacivanjem lustracije, te zaštitom kadrova staroga režima, nova vlast je delovala u interesu Miloševićevih struktura moći, ratnih pofitera, bezbednosnih službi, vojske, crkve i svih onih koji su sve vreme podržavali Miloševića. Oni su i posle petog oktobra ostali prisutni u javnosti, kao da se ništa nije dogodilo“.[1] I Petar Luković je primetio, citiran već na sledećoj strani: „Svi ti ljudi za koje sam iskreno verovao da će jednoga dana, kada dođe demokratija, da završe u zatvoru, u Hagu, da budu optuženi – svi su se oni oprali (…)“.[2] Nismo se ni u mestu pomerili.

I odista, kontinuitet može da se označi za glavni problem Srbije u XXI veku. Nije bilo ni prekida sa prošlošću, a kamoli suočavanja sa istom. Dubravka Stojanović je pisala kako opozicija koja se borila protiv Miloševića nije bila u stanju da njegovu politiku pokaže kao nelegitimnu zato što se ni sama nije istoj usprotstavila.[3] „Na negaciji Miloševićeve ratne i nacionalne politike izbori ne bi mogli biti dobijeni, jer birači skoro ništa nisu znali o zločinima koje su počinili Srbi“.[4] Umesto revolucije (ili barem evolucije!), došlo je do nastavka. Uzrok za to je „obnova partijske države kao posebnog oblika bezdržavlja“, piše Pešićeva, ovog puta skoro rečnikom postmodernizma. „Zaokret ka višepartijskoj diktaturi desio se za vreme Koštuničine vlade, kad je svaka stranka u vladajućoj koaliciji dobila svoj tačno određeni komad vlasti s kojim je samostalno i bez ikakve kontrole upravljala, a svoje parcele vlasti delila svojim partijskim drugovima, rođacima i finansijerima“.[5] Tako je došlo do razvoja političkog sistema koji je Pešićeva nazvala partijskom državom; ja preferiram da je preciznije nazovem – sa stanovišta političkih nauka – oligarhijskom pseudodemokratskom partokratijom. Ne samo da se nastavila slična politika, bazirana praktično na istim ideologijama koje su nudili neki drugi ljudi (Koštunica umesto Miloševića), već su – što se tiče policijskih i vojnih kadrova – i neki ljudi iz starog režima sačuvali svoju moć i svoj uticaj. Ideološko-kadrovski kontinuitet je bio kompletan.

No, ovo nije slučaj sui generis.[6] Ne važi samo za Srbiju, već i za celu Evropu. Mark Mazover je puno stranica posvetio problemu kontinuiteta autoritarne misli u Evropi tokom dvadesetog stoleća, od Prvog, preko Drugog svetskog rata, pa nadalje. „Naročito se nacionalsocijalizam uklapa u glavni tok ne samo nemačke istorije nego i evropske, i to mnogo komotnije nego što bi većina htela da prizna … njegova revolucionarna retorika zamaskirala je veću povezanost ideja i institucija s prošlošću. Izgradnja rasno-nacionalističkog socijalnog sistema pogurala je do krajnjih granica težnje koje su u evropskoj misli sagledavane načelnije, i bila premoćna u odnosu na zanemarljivu opoziciju u tehnološki najnaprednijoj ekonomiji u Evropi“.[7] Ma koliko to nama jezivo zvučalo, nacionalsocijalizam je bio samo logičan nastavak nečega što je ključalo u Evropi već preko jednog stoleća. Hana Arent je primetila: „Više ne možemo dozvoliti da uzmemo ono što je bilo dobro u prošlosti i jednostavno to proglasimo našim nasleđem, da odbacimo ono što je loše o naprosto mislimo o tome kao o mrtvom bremenu koje će samo vreme sahraniti u zaboravu“.[8] A upravo to se i desilo u Evropi u prvoj polovini XX veka; upravo to se desilo i na jednom manjem, lokalnom planu, u Srbiji, u prvoj deceniji XXI veka. Zažmurili smo pred ludilom i dozvolili mu da nastavi da se razvija. Množenje ultradesničarskih pokreta, crne liste i potpuno povlačenje sudova pred istima, kao i ćutanje države po tom pitanju samo je logičan nastavak, kontinuitet do kojeg je došlo jer nismo poslušali Arentovu kada je daleke 1955. napisala da je bilo nužno suočiti se sa prošlošću.

Da se vratimo na panevropski problem kontinuiteta. Rasel je davno primetio kako je od Rusoa do Hitlera kratak bio korak. Nije ga niko slušao. Tek je možda Ser Karl Poper bio potreban da bi se shvatilo da je filozofija nemačkog idealizma, predvođena i reklamirana Hegelom, bila onaj intelektualni katalizator, spermum dementiae, iz kojeg se razvila evropska autoritarna misao. Hegel – u današnjim udžbenicima još uvek groteskno predstavljen kao „vrhunac“ filozofije (dezignacija koju je sam sebi dao!) – bio je profesionalni spin majstor koji je pisao u slavu Nacionalne Države i Naroda, koji su bili veličane poput božanstava: „Hegel zbilja pokazuje da svi lični odnosi, na taj način, mogu biti svedeni na osnovni odnos gospodara i roba, vladanja i podređenosti. Svako se mora boriti za potvrđivanje i dokazivanje sebe i onaj ko nema ličnosti, hrabrosti i opće sposobnosti očuvanja svoje neovisnosti, mora biti sveden na ropstvo. Ova čarobna teorija ličnih odnosa ima, naravno, svoj duplikat u Hegelovoj teoriji međunarodnih odnosa. Narodi moraju potvrditi sebe na Pozornici Historije; njihova je dužnost pokušati vladati Svijetom.”[9] Možda mislite da su ovo Hitlerove misli – jer one to i jesu, u suštini, samo što ih je Hegel formulisao mnogo pre Hitlera.

Kako Poper nadalje objašnjava, „izgleda nevjerovatno da bi Hegel postao najutjecajnija figura njemačke filozofije bez autoriteta pruske države iza sebe. Kao što se i dogodilo, on je postao prvi zvanični filozof prusizma, imenovan u periodu feudalne ‘obnove’ poslije napoleonskih ratova. Kasnije je država, također, podržala njegove učenike (jedino je Njemačka imala, i još ima, univerzitete koje kontrolira država), a oni su, zauzvrat, podržali jedan drugog“.[10] Nužno je da dođe do sprege filozofije autoritarizma i države. Jedno bez drugoga nije moguće. Setimo se, uostalom, i Memoranduma SANU iz 1986, čije odjeke možda možemo i da vidimo u vidu Memoranduma iz 2012, kojeg Crkva nekako „i jeste i nije napisala“ – valjda se napisao sam od sebe. Ovakvi skoro metafizički salta mortale su prerogativ autoritarnih filozofija.

„Od Rusoa naovamo, romantičarska škola mišljenja je zaključila da čovjek nije prevashodno racionalan. Ali dok su se humanisti držali racionalnosti kao cilja, revolt protiv uma koristio je ovo psihološko razumijevanje iracionalnosti čovjeka za svoje političke ciljeve. Fašističko obraćanje ’ljudskoj prirodi’ je obraćanje našim strastima, našim kolektivističkim mističnim potrebama, ‘nepoznatom čovjeku’. Usvajajući upravo citirane  Hegelove riječi, ovo obraćanje možemo nazvati lukavstvom revolta protiv uma. Međutim, vrhunac ovog lukavstva dostigao je Hegel u ovom svom najdrskijem dijalektičkom obrtu: Poštujući racionalizam samo na riječima, govoreći o ’umu’ glasnije nego bilo koji čovjek prije ili poslije njega, on završava u iracionalizmu; u apoteozi ne samo strasti nego brutalne sile: ’Apsolutni je interes uma’, piše Hegel, ’opstojanje te ćudoredne cjeline;’ (tj. Države) ’a u tome leži pravo i zasluga heroja koji su osnovali države, ma kako one nerazvijene bile… Tako to i jest slučaj da oni s drugim velikim, štaviše svetim interesima postupaju lakoumno… Ali takva velika pojava mora zgaziti mnogi nedužni cvijet, mora štošta uništiti na svom putu’.”[11] Okreni-obrni, dolazimo do države kao vrhunca socijalnog uređenja. No, zarad takvog vrhunca, po Hegelu, nužno je „zgaziti po koji cvet“. Prevod ove metafore je prost: uništiti po kojeg čoveka. Danas imamo reflekse ove misli u Putinovoj Rusiji, kojoj se zvanična i nezvanična Srbija okreću kao uzoru, kao velikom bratu koji ima potencijal da postane Veliki Brat.

Hegel je u svojo pseudofilozofiji nudio državu kao kakvo večno dobro, rešenje svih problema. Hitler je tu državu i napravio, i desio se Drugi svetski rat. Prvi je, kako se čini, došao samo kao generalna proba. Da li su isto tako i devedesete u Srbiji bile samo proba? Priča se ovih godina o krizi demokratije u Srbiji. No, i daleke 1932. se isto tako pričalo o „vremenu kad čovek čuje kako se na sve strane govori o krizi demokratije – ponekad čak i o njenoj katastrofi“.[12] Kontinuitet autoritarizma je jedna makabristički sposobna instanca samoreprodukcije, mem samoodržavanja.

Videli smo, makar ukratko, da je fenomen kontinuiteta od izrazitog značaja za razumevanje političkih i istorijskih procesa u Evropi, pa samim tim i u Srbiji. Svest o tome postoji u Evropi, mada mahom na Zapadu, održavan prvenstveno na univerzitetima u određeni zemljama koje su danas članice Evropske unije. I upravo to je možda i glavni razlog iz kojeg Srbija treba da uđe u Evropsku uniju: kako bi građani (jer je džabe pričati o vladajućoj klasi) mogli da tokom vremena razviju svest, a potom i kritički odnos prema prošlosti.

Jer ista jedva da postoji u Srbiji, i sve mi se čini da se polako gasi.


IZVORI:

[1] V. Pešić, Divlje društvo. Kako smo stigli dovde, Beograd, Peščanik, 2012, str. 50.

[2] P. Luković u V. Pešić, ibid. Str. 51, izvorno Peščanik, emisija 35.

[3] D. Stojanović, Ulje na vodi, Beograd, Peščanik, 2010, str. 216.

[4] V. Pešić, Divlje društvo. Kako smo stigli dovde, Beograd, Peščanik, 2012, str. 52

[5] V. Pešić, State Capture and Widespread Corruption in Serbia, Brussels: Centre for European Policy Studies, 2007.

[6] O idejama das u procesi (pogotovu mitološki) na prostorima Balkana sui generis, vidi: Myths and Boundaries in South-Eastern Europe, Pål Kolstø (ur.), 2005.

[7] M. Mazover, Mračni kontinent, Beograd, Arhipelag, str. 10-11.

[8] H. Arendt, The Origins of Totalitarianism, New York, 1958, str. XIX.

[9] K. Poper, Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, Beograd, [1943.] str. 18.

[10] Poper, ibid. str. 41.

[11] Poper, ibid. str. 93.

[12] H. Kelsen. La Democratie: sa nature, sa valeur, Pariz 1932, str. VIII.

Prenos iz Helsinške povelje za ljudska prava, 169-170, str. 38.

Comments are closed.

Pratite objave autora na FB

Po datumima

фебруар 2013.
П У С Ч П С Н
    мар »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728