Rubrika | Marko Vujačić

Marko Vujačić: Na petogodišnjicu

Kandidovaću nekoliko teza i izvesti zaključak.

Prva teza: Srpski pregovarački tim je tokom 2006/07. pogrešno procenio suštinu procesa utvrđivanja konačnog statusa Kosova. To su bili pregovori o koracima ka nezavisnosti Kosova. Pre nego što su počeli, „međunarodni faktor“, uključujući Rusiju, jednoglasno je definisao principe na kojima će se proces zasnivati: prvi je bio da nema povratka na stanje pre 1999; drugi da nema podele Kosova. Srbija je odabrala da ne razume ove principe. Rusija je kasnije naplatila ovo srpsko nerazumevanje problema. Pored toga, Srbija je odlučila da vrši aktivnu opstrukciju pregovora, pa su se rasprave vodile o istoriji, ko se kada naselio, ko je koga okupirao ili oslobodio, proterivao, ko je gradio a ko rušio, i sve tako. Da bi maskirala ovu opstrukciju, Srbija je ponudila dve formule za rešenje – „više od autonomije, manje od nezavisnosti“, uz dodatak „autonomije u okviru autonomije“. Dok je druga formula uglavnom naišla i danas nailazi na podsmeh (Cc: Platforma), prva je ostala bez sadržaja. Srbija je doživela krah u ovim pregovorima. Dok se bavila pitanjem „čije je Kosovo“, interese Srba na Kosovu je branio Marti Ahtisari. Njegov plan je bio mnogo povoljniji za Srbe od onoga što su Albanci očekivali od njega.

Druga teza: Ako se celoj stvari pristupi realpolitički, Srbija nije iskoristila momenat da kroz pregovore dobije značajne ustupke na drugim poljima. Ovo može zvučati cinično, ali Srbija je „kompenzaciju“ mogla da potraži na planu evropskih integracija, da isposluje poneku direktnu stranu investiciju, da zaštiti određeni nivo ekonomskih interesa u privatizacijama na Kosovu. Priznajem da sam imao iluziju da srpski tim namerno zateže, da bi u poslednjem trenutku odigrao „popuštanje pod pritiskom“. Nisam dobro procenio jalovost i neozbiljnost strategije kohabitacionog dvojca Koštunica-Tadić.

Treća teza: Srbija je četiri godine nakon diplomatskog fijaska 2008. vodila politiku udaranja u zid. U spoljnoj politici, ona je bez izuzetka pokazivala da ne razume principe utvrđivanja statusa Kosova i da ne govori jezikom koji zapadni svet razume. Obrve su se podizale, kao da na Štrausov valcer neko uporno igra fokstrot. Zapadni svet se zauzvrat u kontaktima sa Srbijom izražavao frazama: „slažemo se da se ne slažemo“, ili „razumemo da je problem Kosova težak za Srbiju“. Za žaljenje je to što je Srbija ovo zapadno stpljenje za svoju diskonektovanu poziciju pokušavala da predstavi kao potvrdu ispravnosti svog stava. Kosovo je u međuvremenu priznao ogroman broj država, uključujući i sve najuticajnije na Balkanu. Kruna sprskog spoljnopolitičkog fijaska, sada samo pod palicom Borisa Tadića i Vuka Jeremića, bilo je Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, koji je – uprkos „diplomatskoj pobedi Srbije“ u Generalnoj skupštini UN – doneo dijametralno suprotno mišljenje od onoga koje je Srbija očekivala. Ona je istrajala u svom gubitničkom pristupu i spas potražila, verovali ili ne, u nesvrstanima (?!).

Četvrta teza: Srbija je zbog Kosova dodatno usporila evropske reforme. U periodu 2005-2012. načinila je svega nekoliko tromih koraka na putu ka članstvu u EU. Uopšteno govoreći, bez obzira na deklarativnu podršku većine parlamentarnih partija, evropske reforme su svedene na puku frazu. To su uradili upravo oni koji su se predstavljali kao stožerne snage na putu ka Evropi: Demokratska stranka i delimično Liberalno demokratska partija, koje su u vršenju vlasti, pod plaštom „evropskih reformi“, pokazale koruptivnost, neefikasnost i bahatost. Iako je car nažalost go, srpski građani, utrnute sposobnosti za dublje promišljanje politike, nafilovani indijsko-turskim serijama i rijalitijima, doneli su logičan zaključak: ako su ovo evropske reforme, hvala, nisu nam potrebne. Proevropska javnost u Srbiji pod hitno mora da sahrani „DS-centrični“ pristup evropskom putu Srbije, odnosno uverenje da DS jedina ima kapacitet „da taj posao završi“. To odavno nije istina.

Peta teza: U Srbiji su zbog stava o Kosovu nacionalizam i njegovi derivati – populizam, šovinizam i fašizam – izrasli kao dominantne ideologije. Puna destruktivnost nacionalizma teškom mukom se drži pod tepihom. Ali nacionalizam vs. kosmopolitizam, ksenofobija vs. otvorenost i konzerviranje vs. reforme, i dalje su glavne ose političkih podela. Ko danas govori o desnici, levici ili centru u Srbiji, ili je previše učio političku teoriju, ili je fasciniran nekim zapadnim državama gde takve političke podele postoje (iako i tamo blede).

Zaključak: Srbija je već pretrpela i nastaviće da trpi ozbiljne posledice politike koja održava iluziju da je povratak na stanje pre 1999. moguć, odnosno da je moguća podela Kosova. Na radost ili tugu, nijedan od dva magistralna pravca dosadašnje kosovske politike – spasavanja ustavom definisanih suvereniteta i integriteta (u prvoj varijanti) ili obraza (u drugoj) – nije održiv, niti ostvariv. To je jasno od 2005. Suština tekućih briselskih razgovora je da Srbija u potpunosti prihvati nezavisnost Kosova: stvaranje uslova da se Kosovo ubuduće tretira ne samo kao susedna, već i kao prijateljska država. Stoga, jedina moguća kosovska politika je ona koja će unapred definisati sledeće ciljeve: (1) faktičko, ako se nema snage za formalno, priznanje nezavisnosti Kosova; (2) obezbeđivanje održivog nivoa samouprave za Srbe na Kosovu – tzv. „Ahtisari +“; (3) otklanjanje najvažnije političke prepreke na putu ka punopravnom članstvu Srbije i regiona u EU. Srbiji i njenim liderima potrebno je ohrabrenje na ovom putu: za razliku od tima koji je predvodio pregovore 2006/07, današnji lideri ne smeju imati čak ni intelektualne dileme o suštini briselskih razgovora. Ko ne razume ili nema stomak za to, neka se skloni.

Autor je doktorant na Univerzitetu u Gracu.

Peščanik.net, 17.02.2013.

Comments are closed.

Pratite objave autora na FB

Po datumima

фебруар 2013.
П У С Ч П С Н
    мар »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728