Postizborni zemljotres koji je dodatno prodrmao ostatke, interesnim sukobima još ranije razorene Demokratske stranke i trulim kompromisima kompromitovane Liberalno–demokratske partije, usledio je kao logična posledica tektonskih poremećaja do kojih je došlo tokom prethodnih godina. Poraz koji su Boris Tadić i njegov omiljeni opozicionar Čedomir Jovanović pretrpeli na izborima, napokon su otvorili oči čak i najtvrdokornijim sledbenicima njihovih političkih projekata, uzrokujući istovremeno opšte osipanje jata onih koji su za njih bili interesno vezani. Rasulo nastalo na tom delu opozicione političke scene deo je šireg procesa koji se okončava zasluženim odlaskom na smetlište istorije jedne šake trijumfalnih očajnika koji su, zarad svojih ličnih interesa, uzurpirali i monopolisali pravo da govore i nastupaju u ime onog dela javnosti koji se uobičajeno naziva evropskom Srbijom.
Zajedno s okončanjem iluzija koje su te dve stranke sistematski stvarale o svojoj nezamenljivoj ulozi u procesu transformacije postmiloševićevske Srbije, napokon je sazrelo vreme i otvorio se dovoljno širok prostor za nova pregrupisavanja i artikulaciju nove građanske političke opcije.
Lomovi koji su nastali u samoproklamovanim čuvarima evropskog puta Srbije, i reakcije građanskog dela javnosti, izazvale su dve grupe međusobno dijametralno suprotnih kritika od kojih je svaka podjednako udaljena od realnosti i isto toliko štetna po samu ideju modernizacije učmalog balkanskog društva. S jedne strane mogla su se čuti mišljenja, a to je pre svega podsticano iz samih stranačkih centrala, da su unutarpartijska talasanja u DS i LDP posledica nastojanja vladajućih stranaka da uguše jedinu postojeću opoziciju vladajućem režimu. U najkraćem, ta škola mišljenja može se svesti na zaključak da je svako preispitivanje politika i liderstva unutar proevropskih partija zapravo direktan rad u korist Srpske napredne stranke i njenih koalicionih partnera zbog čega bi, i pored brojnih očiglednih nedostataka, ipak trebalo prihvatiti postojeće kvazidemokratske stranke kao najbolju alternativu u okviru postojeće političke ponude.
Pored očiglednog previđanja mogućnosti stvaranja novih političkih alternativa, zastupnici iznetih kritika očigledno zatvaraju oči pred činjenicom da je upravo opstanak Đilasovih demokrata i Jovanovićevih liberala najbolji garant dugoročnog ostanka SNS na vlasti koji u njima vidi ili jalovu opoziciju ili buduće koalicione partnere. Ta grupa kritika očigledno se zasniva na potpuno pogrešnoj percepciji postojeće realnosti u Srbiji, koja je na prethodnim izborima jasno pokazala da su građani u većini raščistili sa zabludama o Borisu Tadiću kao dežurnom manjem zlu na političkoj sceni Srbije. Na duži rok sliku o demokratama neće umnogome popraviti ni personalna smena na čelu stranke, tim pre što će na partijski presto zasesti čovek, koji ne samo da je bio jedan od ključnih šrafova Tadićeve političke mašine, već je u svojim retkim ideološkim istupima jasno pokazao svoja vrednosna usmerenja koja se suštinski razilaze sa svim onim idealima koje su demokrate sebi do sada pripisivale. Zastupnici hipoteze o DS i LDP kao najmanjem zlu na političkoj pijaci Srbije, takođe, previđaju notornu činjenicu da je reč o političkim preduzećima pod kontrolom tajkunskih lobija što ih ozbiljno diskvalifikuje u pogledu kapaciteta i stvarne namere da sprovedu istinske reforme i da Srbiju odlučno povedu u pravcu članstva u Evropskoj uniji.
Druga grupa kritike došla je iz reda onih koji su do krajnjih granica razočarani srbijanskom politikom i svim postojećim političkim akterima i koji, za razliku od prve grupe koja je fiksirana u percepciji DS i LDP kao manjeg zla, u svim postojeći partijama vide podjednako zlo po sistemu “svi su oni isti”. Ta škola mišljenja koja obitava u dubokoj apstinenciji, smatra da je previranja na političkoj sceni Srbije uopšte ne dotiču, sve dok se na pozornici ne pojavi neka nova generacija političara koja će biti proizvod potpunog diskontinuiteta sa dosadašnjim idejnim tokovima i koja će na sebe preuzeti mesijansku ulogu izbavljenja Srbije. Lutajući u bespućima neselektivnog moralisanja, ta mišljenja izbegavaju da formulišu jasan odgovor na pitanje porekla odakle bi ta nova generacija političara mogla da se pojavi i očigledno previđa prostu činjenicu da je stvaranje novih lidera stvar dugoročnog procesa političkog odgoja koji u Srbiji nije čak ni u začetku. Naivna vera u pojavu mesije koji će izbaviti jedno uspavano i za reforme nesposobno društvo, podjednako je sterilna i udaljena od relanosti kao i ona grupa mišljenja koja spas i dalje vidi u lažnim, tajkunskim novcem finansiranim, srbijanskim evropejcima.
Umesto oveštalog fraziranja i beskorisnog svođenja politike na formu debatnog kluba, Srbiji su danas, više nego ikada, potrebni vesnici razuma i nade koji će stvari pokrenuti napred. U tom smislu proces političkog truljenja koji, pod dejstvom pesticida zvanog “beli listići”, ubrzano satire korov koji je nikao na najzdravijem delu političkog spektra, napokon otvara dovoljno široki prostor za artikulaciju nove građanske opcije. Okončanjem ere Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića, koji su svoje političke karijere izgradili na lažnim predstavama o sebi kao najmanjem zlu u okviru postojećih političkih aktera u Srbiji, napokon je otvorena mogućnost za ponovno okupljanje onih koji će nastaviti reforme koje su nasilno prekinute ubistvom Zorana Đinđića. Taj zadatak neće i ne može biti prepušten onima koji napokon odlaze na smetlište istorije, ali ni političkim mesijama koje se očigledno neće pojaviti. Realno sagledavajući ono čime srbijansko društvo danas raspolaže, jasno je da bi pokretanje novog talasa građanske Srbije trebalo da iniciraju oni ljudi koji su činili jezgro i okosnicu Đinđićeve politike, a koji su u međuvremenu ostali izvan svih prljavih kombinacija koje je sobom nosila politička scena postđinđićevske Srbije. Pored programske artikulacije modernih ideja, ta grupa ljudi bi na sebe morala da preuzme i zadatak promocije nove generacije mladih političara koji će, neopterećeni zabludama prošlosti, u narednim decenijama biti u stanju da iznesu težinu istorijskog zadatka koji će im biti poveren.
S takvim očekivanjima pogledi su ovih dana upereni u pravcu inicijativa koje su pokrenuli najbliži saradnici Zorana Đinđića. U tom smislu treba pomenuti najavu formiranja nove stranke od strane bivšeg premijera Zorana Živkovića, ali i nagoveštaje koji dolaze od strane Liberalnog pokreta Srbije, za koji se veruje da je poduhvat iza kojeg stoji Vladimir Beba Popović, te neformalnog Foruma intelektualaca koji se okuplja oko Vesne Pešić. Te tri grupacije imaju dovoljno potencijala da prikupe rasute proevropske glasače koji su se, razočarani politikom DS i LDP, mahom povukli u duboku apstinenciju ili otišli u korpus “belih listića”, ali i deo onih dosadašnjih pristalica stranaka u raspadu koji su napokon uvideli pogubnost svojih dosadašnjih zabluda. Od krucijalne važnosti će svakako biti i ishod pomenute tri inicijative, odnosno odgovor na pitanje da li će one nastupati objedinjeno ili u različitim kolonama. Iako treba izbegavati lažno jedinstvo postignuto po svaku cenu, čini se da je za uspeh nove opcije najbitnije da shvati da je građanska Srbija u ovom trenutku društvena manjina i da će u tom poslu kretanja od nule biti važna sinergija napora svih časnih ljudi čije biografije nisu uprljane. Upravo zbog deficita takvih ljudi u Srbiji, novi poduhvat mora biti politička legura sačinjena od onih koji su bili nosioci ideje 5. oktobra i nove generacije mladih političara čiju pojavu svi s nestrpljenjem iščekujemo, a koji će svoj imidž u javnosti tek morati da izgrade uz pomoć svojih starijih kolega.
