Rubrika | Vesna Pešić

Vesna Pešić: Karantin i velika ćutnja

Teško je razumeti najnovije događaje, jedan drugi prestiže, skandali se ređaju. Maske se na masku slažu. Službe rade „profesionalno”, o čemu svedoči uvek ista priča, isti scenario. Ko hoće prepoznaće te reči koje nam još uvek zvone u ušima: kriminalac i mafijaš. Ničeg se novog nisu setili. Od mnoštva splačina i zamlaćivanja oko Šarića, te otvaranja navodnih istraga, pa slikanja famoznog tužioca Miljka Radisavljevića (koji nikada nijednu istragu sam nije otvorio), toliko glume, toliko spinovanja, borbi sa ekstremistima u kojima prednjače pripadnici tzv. građanske Srbije, dovikivanja preko novina, pa ta stalna i nerazumljiva priča o izborima koja svakom normalnom udara u glavu. A izbori i inače ništa ovde ne znače, jer mi nikoga ne biramo, nego se oni sami venčavaju u koalicije, pa se i razvode po svom nahođenju. To bar znaju beli listići.

Kad se razgrne ta udbaško-mantijaška pleva, reč je o samo jednom događaju: potapanje premijera Ivice Dačića. Razlog je više nego jasan: Kosovo ponovo ide u karantin. Ko hoće da vidi, lako je čitljivo. Na B92 gostovao je Leon Kojen, koji jasno reče dobro organizovanoj ispitivačici kako se nada da je sada došao kraj Dačićeve politike prema Kosovu. Pa da, uzgred još i to, ne može kriminalac i mafijaš da vodi vladu, slažu se Kojen i ispitivačica. Iste večeri, na RTS-u, da sve bude potpuno zvanično i bez ikakve dileme – glavom i bradom Vojislav Koštunica. Objasnio je kakva je odluka pala tamo gde se takve odluke uvek donose: odmah obustaviti pregovore sa Prištinom, jer ne može jedna po jedna stavka, predsednik vlade Dačić je uspostavio granicu sa Kosovom a to nije dozvoljeno, i toliko je daleko otišao da mora odmah da podnese ostavku. Pa da, tu je i Šarič, pa ispada em Kosovo na doboš, em mafijaš. Koštunica je državotvorno potvrdio već obelodanjeno da su Dačić i saradnici vukli korist od svojih veza sa narko-klanom Darka Šarića. Koštunica je govorio tako kao da svaku stvar stavlja na svoje mesto, tamo gde je oduvek i bila. Kao nebeski čovek koji vraća mir u naše domove, i u naša srca, jer nema razloga za paniku – sve ostaje po starom. Naravno, državotvornost zahteva da neko plati ceh za izdaju Kosova, odnosno ceh mora da plati premijer Dačić a u vezi sa Šarićem.

Kako je krenulo potapanje

Ivica Dačić je prvi srpski političar koji je seo ravnopravno da razgovara sa nekim političkim predstavnikom kosovskih Albanaca. Baš to – da tretiramo Albance kao jednake, kao partnere s kojima se razgovara, kao ljudska bića, a to je jedini način da rešimo kosovski čvor, tu srpsku opsesiju, taj problem koji nas razara već decenijama. Njegovo nerešavanje ne samo što nas onemogućava da konačno dobijemo normalnu državu u granicama koje možemo da kontrolišemo, već istovremeno služi autokratima da kao nekom toljagom mlate po društvu i sprečavaju svaku racionalnu raspravu o problemu i mogućnostima da isplivamo iz kosovskog mraka. To opet nisu dozvolili Koštunica, Tadić, Đilas, Jeremić, Jovanović i tužne NVO koje su zauzete nekim svojim efemernim i skrajnutim bitkama koje ovima prvima dobro dođu. Dačić ne samo što je seo da razgovara sa Tačijem ciljajući na rešenja, već je i Patrijarhu poručio da nam Kosovo neće biti vraćeno ako ne uđemo u EU, a „braniocima Ustava” da uzmu Ustav pod mišku pa da se prošetaju Kosovom ako mogu. Kap koja je prelila čašu i reč koja je premijeru Dačiću potpisala smrtnu presudu, bila je Stolica u UN. Negde, na onom tajanstvenom mestu, napravljen je opet isti dogovor, da ekspresno mora doći kraj ovoj vladi, pre svega Dačiću, i otuda ta nerazumljiva priča o izborima. U tom neprozirnom smestio se i kraj nada da nešto može biti novo pod kapom nebeskom, u zemlji u kojoj su pobednici uvek oni koji „duboko veruju” da ovde, u Srbiji, ništa drugačije, racionalnije i srećnije ne može da se stvori. Takve, koji bi da nam promene kod, koji bi da nas odvrate od čvrstih uverenja i otvore nas ka životu i rezultatima, e takve davimo kao mačiće. Koštunica je prvi video koliko je sati i prvi je zatražio ostavku Dačića, još preko svojih u Skupštini, kada se Dačić ceo celcati dan divovski borio oko Rezolucije, sa napadima svih vrsta. Održao je tom prilikom nekoliko istorijskih govora, koji su meni delovali ubedljivo i sigurno, kao da je rođen neki naš Čerčil ili De Gol, svejedno. Danima sam prepričavala kako se Dačić odbranio od Marka Jakšića, ofanzive Aligrudića i ostalih šarži iz DSS-a, ali i onih iz DS-a i Čedinog klana. Sve ih je nadmašio i nadgovorio Dačić, čovek iz Žitorađe.

Kako je počeo odstrel? Sam Dačić kaže da su ga prvo proglasili alkoholičarem, pa da ono što govori o Kosovu ispadne neozbiljno, čisto onako, pijanačko bulažnjenje. Onda ide nameštaljka sa prisluškivanjem, pa se pritisak pojačava, baš koliko je i Dačić pojačao da sa Tačijem reši Kosovo. A onda je krenulo iz svih oružja: Šarićev saradnik, mafijaš. Kriminalac, mafijaš odzvanja, po ko zna koji put, i to sa svih strana. Zbog maskenbala nije sve odmah bilo jasno, izgledalo je kao igra senki: možda jeste, a možda i nije. Ono prvobitno, tiho, završilo se strašnom vikom u svim medijima. Pojavio se neki podatak za koji, ispostavilo se, svi znaju već pet godina. Uz uobičajeno podizanje panike, a onda i udaranja u talambase značajnim glasovima voditelja i organizovanom revijom svima dobro poznatih „analitičara”, političara, raznih spin doktora i tobožnjih srpskih institucija. Sada svi, apsolutno svi, traže nove izbore i ostavku premijera Dačića. Pri tom se prikriva da je reč o Kosovu. Ono je opet naše i zauvek će takvo biti. Zatrpava se činjenica da je premijer govorio nekim drugim načinom, nekim prirodnim, pa čak i njemu svojstvenim (simpatičnim) jezikom, normalnog političara koji se kod nas retko sreće, i izdvajao se po tome što se bavio Kosovom kaorealnim problemom. Sve ostalo je – čista nameštaljka. Ali obična publika samo kroz maglu nazire odakle ona dolazi, jer čak je i striptizeta ubačena u priču, kako bi svima mozak što manje radio, a strasti se raspalile – kao i uvek kad se neko provlači kroz blato, a još ima i seksa.

Ako su Koštunica i njegova sekta prvi tražili ostavku, a razlog nisu krili, nije im smetalo da sada i oni pevaju u horu „Miša Banana”, zajedno sa DS, LDP, B92, Blic, Alo, Informer, Politika, Danas i ko sve ne. Najagresivniji je bio DS koji je oko „medijske bombe” napravio čitav niz akcija, nebrojenih gostovanja po televizijama, intervjua svim mogućim novinama, do priznanja Tadića i Miodraga Rakića da su sve to znali odavno, veoma davno, ali su ćutali i tajnu čuvali, zlu ne trebalo, da se osvete neverniku. Sada se čak govori da je taj Miodrag Rakić nekakav vrhunski profesionalac. Ali, koja je to profesija? I kakvo je to znanje? Koje je škole završio, gde se obučavao? On je sada potpredsednik DS-a, a školovan u udbinim učionicama. Da ne zaboravim zaboravljene – i radikali su demonstrirali pre neki dan, ali od njih teško da preti neka velika opasnost. Pa ipak, ako ih ispustim, može mi se zameriti da zaostajem u borbi protiv desničarskih ekstremista.

Epilog

Ova vlada se deklarisala da hoće da obavi neki posao, jer posla stvarno ima mnogo, i to građani od nje očekuju. Ključni posao je rešavanje Kosova, što je izgleda već dovedeno u pitanje. Kada bi sada, posle nepunih godinu dana, bili raspisani novi izbori, svi bi znali da je to samo zbog toga što Vučić hoće još vlasti, i lako bi moglo da mu se desi da je ne dobije. Koštunica je obelodanio da se izbori uskoro moraju odigrati i zbog Kosova i smene ove vlade, pre svega Dačića. Zato bi održavanje izbora samo potvrdilo da od rešavanja Kosova neće biti ništa. Ova vlada se razlikovala po tome što je objavila: samo se rezultati računaju. I to je davalo nekakvu nadu, bez obzira što rezultati traže i neko vreme, pa nisu mogli biti odmah isporučeni, ali je paradigma izgledala promenjeno: ne krećemo od uverenja nego odnužnosti života da nađemo rešenja. Najveći realist i pragmatik tu je premijer Dačić, a čini se da je već potopljen.

Tako stižemo i do „građanske Srbije” koja je više nego očigledno zagledana samo u svoje „ogledalce”. Ponižavajuće je kako ona ne uspeva da prepozna svoj interes, i još mnogo gore – interes društva, samozaljubljeno se gušeći u nekim lažnim emocijama i hinjenim zgražavanjima nad svakim retardom koji im se podmetne. Da li je ona stvarno spremna da prećuti i „bez ispaljenog metka” pusti da na đubrište istorije ode neko ko je iskreno seo da razgovara sa Albancima s namerom da realne mogućnosti stavi na sto, kako bi do dogovora stvarno i došlo?

Moj je utisak da je ova Srbija objavila svoj bankrot. Već danima gledamo kako se iz svih topova puca na Dačića i svi znamo da je to zbog Kosova, ali naši ćute kao zaliveni, nigde nijedne suvisle reči. Kao da se tamo, napolju, ništa ne događa. Ćutala sam na kraju i ja, jer sam dobila poruku da revidiram ili umuknem, ili će me pojesti građanski mrak. I na ovom sajtu, nijedne jedine slutnje o čemu se radi, kao da se zvuci događaja i medijskih talambasa tu ne čuju. Da li je život postao zabranjena zona? Ako se zapitamo zašto je tako ispalo, odgovor je jasan. Pa da ne ispadne da branimo Dačića, jer građanske mantije smatraju da je to sramota. Nije dozvoljeno odstupiti od svojih uverenja ko je tu ko, čak i ako ta uverenja više nisu plod kritike i razmišljanja o bilo čemu, nego okoštala uobraženost u kojoj postoji samo ono znanje unapred. Govoriti da neko hoće nešto korisno da uradi, a nije iz našeg tabora, i nije objasnio kako se promenio, nije dozvoljeno. Dačić je označen, kako kaže Ištvan Kaić, pa kako se to neko usuđuje da bilo šta vidi svojim očima i razmišlja kao da stvari nisu unapred poznate. To najbolje razume Hana Arent, kada kaže da zlo nije Sotona, nije Mefisto, nego obični ljudi koji ćute i koji odbijaju da misle i rasuđuju. Isto se odnosi i na šanse. One mogu biti svuda, ne moraju biti iz našeg tabora koji se izgleda isušio. Onda vredi pomno gledati i otkrivati da li postoji još neka mogućnost, umesto što se i naznake mogućeg odbacuju, u ime nečega čega više nema.
Peščanik.net, 07.02.2013.

Comments are closed.