Rubrika | Ištvan Kaić

Ištvan Kaić: Đinđić između fantazije i fantazma

U sklopu intervjua koje je davao za emisiju Insajder, Žarko Korać, potpredsednik Vlade Srbije od 2001. do 2004. godine, i predsednik komisije koja se bavila pitanjima obezbeđenja premijera Srbije dr. Zorana Đinđića, opisuje svog prijatelja kao slobodnog čoveka kojem npr. nije padalo na pamet da nosi pancir, i koji, kao da nije shvatao dovoljno ozbiljno činjenicu da mu je život u opasnosti. Tako ga Korać naziva ‘naivnom’ dečačkom osobom koja je verovala na reč drugim ljudima, kojem je bilo bitno samo da se oseća slobodno, da se bavi ekonomijom, itd. U jednom trenutku, on čak izjavljuje da ponekad misli da je bolje da mu ništa nije govorio, kako se ovaj možda ne bi još obračunao sa kriminalom, makar radi toga što bi svog prijatelja i dalje imao živog pored sebe, tj. da ga je na neki način pustio da ostane naivan. Sa druge strane, evo kako Zoran Đinđić koristi pojam ‘naivnog’ u njegovoj čuvenoj izjavi: „Ako neko misli da će time što će ubiti mene zaustaviti sistem… mislim da je to jedno vrlo naivno uverenje. Ako neko ima to uverenje, ja sam zaista iznenađen koliko ti ljudi mogu da budu naivni.“

Ono što nam se odmah doima kao pitanje, možda mnogo ozbiljnije no što se čini, jeste: ko je ovde, zapravo, naivan? Šta znači biti naivan u rečenicama koje izgovara Korać, a šta u ovoj Đinđićevoj, kada znamo kako se stvar završila? Na prvi pogled, deluje kao da Đinđić svojom rečenicom pokazuje sve ono na šta je mislio Korać, tj. da u toj izjavi, koja po mnogo čemu sada zvuči apsurdno i poražavajuće, potcenjujući i odbacujući druge kao naivne, zapravo samog sebe kvalifikuje kao takvog. Reklo bi se da su, uz činjenicu da je sistem ipak zaustavljen, ti Đinđićevi naivni ipak ispali ‘mudri’, jer su se nakon ubistva vrlo dobro snašli, profitirali i domogli se uticajnih pozicija.

Sa jedne strane, dakle, ovde je delom reč baš o toj dobropoznatoj, uobičajenoj podeli na naivne i mudre, gde je mudar uvek neko ko provaljuje kako stvari u svetu i među ljudima zaista funkcionišu; ko je pronicljiv i ko se ne da prevariti, ko će se pre postarati da bude neko ko zavlači, nego da dozvoli da bude prevaren, itd. Drugim rečima, ‘mudar’, ili ‘namazan’, je formula za svakog onog ko bi danas hteo da preživi i uspe u ovom surovom svetu. U tom smislu, pojam ‘naivnog’ određen je spram ovog, pa odgovara opisu onog koji naseda, koji ispada budala, najčešće glup i nesnalažljiv. Naivan tako postaje onaj koji ne zna kako se u stvari živi život, koji je isuviše dobar da bi bio iskvaren, i baš zbog toga, podložan manipulacijama sa strane, koji živi u oblacima, vodi se preozbiljno nekim idealima, vrednostima koje, kada nas pitaju, načelno svi delimo, ali samo zato što znamo da bi to bilo dobro da se kaže. To je naša svakodnevica – svi se mi pomalo određujemo prema tome koliko umemo da budemo ‘namazani’ prema nekome, tj. loši, neiskreni, itd.

Međutim, postoji još jedna dimenzija ‘naivnog’ koja se ne sme isključiti, možda upravo nastala naknadno u odnosu na prethodnu diferenciju. Šta ako neko svesno istrajava u tome da ne mari za ovog ‘mudrog’, da ne želi da mu to bude cilj u životu, već uporno i tvrdoglavo insistira na svojim tzv. dečačkim, još neiskvarenim principima koje je dugo i pažljivo čuvao, branio od svih nasrtaja i pritisaka koji su dolazili kroz odrastanje? Nije li takvom zapravo uspelo baš ono što se drugima negde usput izgubilo, da delom izbegne sve što život i prilike u njemu čine da čovek postane, što je prevrnulo sve naše želje u vezi toga kakvi smo nekada zamišljali da ćemo biti? Mislim da o ovome govori Korać kada opisuje kakav je Đinđić bio, i da se sloboda o kojoj priča odnosi baš na tu slobodu od uticaja ‘mudrih’, koji stalno imaju nešto da kažu, savetuju, drže pridike, znaju bolje, itd. Ali, ne zaboravimo da ‘mudri’ nisu nikakva specifična grupacija sa kojom bi se neko mogao načisto izboriti, nego sveprisutna većinska populacija koja je ovakvom ‘naivnom’ stalno suprotstavljena, diše mu za vratom i večito preti da ugrozi njegov integritet. Tako izlazi da je strahovita Đinđićeva energičnost i želja za konstantim radom jedna prinudna, sekundarna reakcija, godinama bombardovana i istovremeno jačana nerazumevanjem, koja se svojim aktivizmom, u stvari, sve vreme brani od svega što je ‘mudro’ i naime ‘pametno’. I ako sada ponovo pročitamo rečenicu koju je izgovorio, primetićemo da u prvom planu uopšte nije zaključak da se čovek pošteno prevario, ili to koliko je bio ubeđen da je u pravu, već sa kojom su silinom svi ti ‘mudri’ gurnuti na drugu stranu, dijametralno udaljeni od njega, kako bi se proizveo prostor da, sasvim suprotno, upravo oni budu u njegovoj neverici proglašeni ‘naivnima’!

To je ono što najviše fascinira kod Đinđića, ta otpornost koja izdržava opterećenje na način kao da ono uopšte ne postoji, to kako se jedna užasna stvarnost u kojoj učestvujemo tako lako zamenjuje drugim konceptom, koji se kroz njegov govor činio podjednako moguć i ulivao optimizam. U tome se sastoji fantazija, njegov modus operandi, ne toliko u imaginarnim željama koje kao pojedinac prema sebi ostvaruje, nego u istrajnosti koja ga goni da preživi, i koja mu istovremeno ustupa luksuz da se ne bavi uobičajenim nedaćama ‘namazanih’ – podozrenjem, sumnjom, ambicijama kako smestiti drugom, ili ga poniziti u društvu, i svim ostalim što obično zamajava ljudsku samoorijentaciju.

Nije ni čudo, dakle, što je jedna od osnovnih Đinđićevih karakteristika upravo brzina (mišljenja, učenja, zaključivanja, donošenja odluka), jer je prostor koji je okupiran kod ‘mudrih’, kod njega oslobođen i iskorišten kako bi izoštrio fokus i povećao učinke rada – sve i dalje u cilju odupiranja od ovih.

Tome ide u prilog i struktura njegovog govora, jer ne radi se tu toliko o nekakvom posebnom umeću pričanja, komunikacionim veštinama i uglancanim, slikovitim manirima. Đinđićev govor zvuči sasvim obrnuto: kao sirov, u smislu nezaustaviv, ali ipak na neki način izrafinisan, u smislu refleksivan, reziduum, jedan preostatak, rep rada te fantazije. On je samo senka rada, posledica nečeg što je već u toku. To nikada nije prazna ili apstraktna priča o nečemu proizvoljnom i hipotetičkom, o nečemu za-sebe, upuštanje u nagađanja i intelektualne vratolomije, već uvek zvuči kao komentar na nešto čime se već bavio, što je već odavno načeto mnogo pre no što je izgovoreno, uvek već razrađeno i deo šire celine. Bogatstvo izražavanja i, na kraju krajeva, znanje, dolaze tako prevashodno od količine rada, od stalnog pritiska, a ne od spakovane elokventnosti. Tajna Đinđićevog govora je u tome što se on u njemu bori da ostane ‘naivan’, ne na način da se pravi kao da ‘mudri’ ne postoje, već da se od samog starta postavi tako da veruje da bi njegovi sagovornici mogli biti ‘naivni’ koliko i on, tj. da su ti ‘mudri’ uvek na nekom drugom mestu, a ne među njima.

Ako je to sve tako, kako onda da objasnimo da je upravo dr. Zoran Đinđić u javnosti smatran za najkorumpiranijeg, tj. ‘najnamazanijeg’ lika na srpskoj političkoj sceni? Tu se pojavljuje ono što se naziva fantazam ‘mudrih’, tj. ono što ih kao ‘mudre’ i čini. Kako to funkcioniše? Đinđić se otvoreno prikazuje kao neko ko želi da ostane ‘naivan’, tj. slobodan, i nema nikakvu tendenciju da se približi ovima, on kao takav za ‘mudre’ postaje jedna nemoguća figura, a to znači da im baš ovakvo ponašanje daje povoda da sumnjaju u istu tu naivnost koju Đinđić propagira. Za ‘mudrog’ uvek postoji neka stvar iza, neki skriveni interes koji bi on trebalo da identifikuje da bi se održao njegov identitet – da bude ‘mudar’. Đinđić koji nastupa sa pozicije nekoga čija je individua uspešno odbijala da od sebe napravi ‘mudrog’, predstavlja ‘mudrom’ najveću noćnu moru, te fantazmi ovog kao utvare proističu upravo iz činjenice da ne sme ni da pomisli da je Đinđić zaista ono za šta se izdaje da jeste – pravi ‘naivac’. Tako Đinđić postaje odjednom sasvim nešto suprotno: kriminalac, učesnik raznih afera, mafijaš, umešan u ubistva, bez ikakve vizije, sve ono najgore u šta bi moglo da se sumnja, s obzirom na jačinu fantazije koju sobom nosi. Đinđić čini ‘mudrom’ nešto što ovaj nikada neće umeti da čini, a to je da ga kao ‘naivan’ pravi naivnim. Utoliko, jedina moguća solucija jeste da se isfabrikuje da Đinđić bude proglašen za jedinog ‘mudrog’, tj. ‘namazanog’ da bi se, makar u jednom trenutku, svi ti koje je on napravio naivnima opet zbog toga osećali kao ‘mudri’.

Zašto je, dakle, toliko bliže misliti da je Đinđić kriminalac i da mu ipak nisu čiste ruke, nego da mu je zaista stalo samo da radi i da ga ostali ostave na miru, barem dok ne izgura ono što je naumio – ostvari da Srbija uđe u EU? Zato što to zvuči ‘pametnije’, ‘pronicljivije’, i moja poenta je da nikakav drugačiji razlog od ovoga nikada ne može ni postojati, naročito kako je on većinski. Pa i dan danas, ako odemo u društvo i povede se priča, nije li najizvesnije da će neko (ako ne čak i mi sami) reći nešto poput: „Ma da, ali nisi valjda toliko naivan da misliš da Đinđić baš ni u šta nije bio umešan?“ Drugim rečima, biti ‘pametan’ to znači oslanjati se na svoj fantazam, dati oduška svemu onom što nam je i najmanje sumnjivo, podozrivo, projektovati u glavama (kabinetima), kontemplirati i praviti mesta za svaku nabačenu ideju zavere koja tako dobro paše na surovost svakodnevice običnog čoveka. Ono što tu strada je upravo fantazija, tj. sklonost i stav da ista uopšte uđe u recepciju kao neiskrivljena, kao već neoskrnavljena crnim velom, kroz fantazam koji se pita, šta stoji iza toga. Odjednom, gubi se ta veza u primanju Đinđićevog govora: on se više ne daje dohvatiti kao efekat rada, kao dokaz da iskrene namere koje se iskazuju već uveliko rade i mogu tu, baš u tom zadihanom govoru, da se očitaju, pošto nijedan govor, u protivnom, ne bi ni mogao da zvuči tako – izostaje percepcija o znanju čoveka koji nam se obraća. Umesto toga, vraćamo se u nešto što deluje kao prirodnije, čamotnije, naviknutije stanje: njegov govor počinje da se sluša, ne kao ogledalo vrednoće, truda i rada, nego ono što je tu samo da bi nas opčinilo, začaralo, imalo nekakvog efekta na nas, manipulisalo nama, tj. ne kao da je sam u sebi efekat, već da tek mi kao slušaoci treba da budemo njegov efekat preko svojevrsne tendencioznosti koju nam upućuje. To ide čak do banalnog nivoa: rečenice poput ‘nema spavanja!’ ili ‘istuširajte se hladnom vodom’ sada zvuče jezovito, u smislu, pobogu, šta ovaj čovek hoće od nas? On bi da mu mi verujemo, da sledimo njegove upute, a on da ispadne ‘mudar’?! Nismo valjda toliko naivni, itd.

Šire gledano, i pre i posle Đinđića vlada fantazam, opšta vladavina ‘mudrog’, na svim nivoima ljudi – od palata i rezidencija do kontejnera i rastavljenih kartonskih kutija kao prekrivača za spavanje. Sa druge strane, fantazija, ili vizionarstvo koje od sebe pravi primer pogona i ne mari da li ga okolina prati ili ne, je neka vrsta kratkotrajnog kopernikanskog obrta fantazma, ili logike mase, pulsa naroda, i sl. Vladati u ime naroda, to bi trebalo da znači, biti izabran od strane istog na demokratskim izborima. Ali ako to znači da treba vladati kao ‘mudar’, kao jedan od njih, koji stalno radi kako bi godio rutini i svakodnevici svih laži i predrasuda koje zaokupljuju, i sa kojima se stanovništvo u većini identifikuje, onda to nema veze sa nečijom pojedinačnom fantazijom, već sa fantazmom svih nas, sa našom čamotinjom. Fantazija je nešto što uvek mora započeti od pojedinca, od svega onog što ga odvaja od drugog, a ne od fantazma koji nas u svojoj inerciji povezuje. Dakle, fantazija je uvek u suprotnosti sa komponentom većine, prema čijem ‘mudraštvu’ je stalno gajila revolt i dizala svoju samostalnost, uspela da se probije i da postoji, što samo zato što ide protiv većine ne znači da ima veze sa diktaturom (kako bi to hteo da zaključi npr. Molnar). Sasvim suprotno, ‘suverena diktatura’ se gradi na onim temeljima na kojima takvu diktaturu niko naročito ni ne primećuje, ili od čijeg svrgavanja svi polako odustaju, kako je bazirana na istim onim principima na kojima narod istovremeno sam sebe uzajamno tretira, tj. izjeda, mrzi i sumnja čak i u sve ono najbliže pored sebe – na temeljima fantazma!

Pogledajmo samo šta se dešava pre i posle ubistva premijera. Najpre, kako smo rekli, ‘mudar’ uočava ‘naivnog’ kao nekog u nemogućem položaju, kao nešto previše dobro da bi bilo istinito. Zatim, se ‘naivan’ satanizuje da je sve samo ne naivan, i to lavinom koju donekle nije potrebno ni previše orkestrirati (DSS i ostali), koja kao da se sama od sebe širi, nalik načinu na koji se tračevi nadograđuju i proširuju među narodom. Tu afinitet prema tajnom, skrivenom, zaverama i intrigama nadmašuje i prekriva fantaziju. Pokušaji atentata i ubistvo kulminacija su Đinđićevog neprestanog, i gotovo nadzemaljskog neobaziranja, nemanja vremena od predanosti radu, potvrde da fantazmi, koji kao lešinari kruže, ne mogu uzdrmati njegov sopstveni odnos prema idejama i vizijama, osim da ga zbrišu sa spiska živih. U tom svom snažnom istrajavanju, Đinđić se sa druge strane, iz vizure fantazma, onih koji ga opažaju, doživljava kao neko ko bezobzirno krši nepisana pravila podrazumevanog života, ko je kao zavesom strgao sve ono što nas kao ‘mudre’ razgolićuje.

Međutim, kada nastupi sama smrt Đinđića, u tom kratkom vakuumu neverice da je fatalni objekat fantazma zaista ispario, ličnost koja nam je sve vreme samo služila da sklonimo prst sa nas kao ‘namazanih’, na ulici se u okviru sahrane pojavljuje nenadano veliki broj ljudi. Zašto? Upravo zato što je velika većina njih na opisani način imala utisak da je doprinela onome što se desilo, tj. da je narodski delila fantazam koji je doveo do ubistva. Sva ta naknadna lična osećanja prema njemu, posthumna uvažavanja, identifikacije sa žrtvom, patetično nesnalaženje, dokaz su da je ubijen zapravo ‘naivan’, neko u čijem vizionarstvu nikada nije bilo mesta da se naudi nekome, u čijem jezgru, onako kako nam to opisuje Korać, su smešteni dečački snovi svakog od nas – da ne pokleknemo pred iskvarenom masom, da ostanemo, u tom smislu, ‘naivni’ i pored toga što vrlo dobro znamo kako funkcioniše ovaj surovi svet. Ta masovnost je ogledalo prećutnog prihvatanja krivice, i to opet po onim nepisanim pravilima koje je Đinđić pokušavao da suspenduje, jer se već odmah po ukidanju vanrednog stanja isti fantazam ponovo oberučke prihvata kao naš neizostavni, prokleti način života, kada nastavljaju da se satanizuju, ili fantomizuju, svi koji su bili deo (najbliži Đinđićevi saradnici) te neponovljive fantazije, tj. politike.

Taj govor koji fantomizuje je govor jednog agensa, jednog okidača koji u našoj glavi proizvodi fantazme kojima postajemo zaokupljeni i ne daju nam mira (npr. Tijanić, Kurir, 06. mart 2004.: „Zašto te Ružica danas ne pušta u kuću? Zašto Legija tvrdi da si mu nešto dužan?“, itd.). Fantazmi su tu da nas u toj nakaradnosti, malodušnosti, učine ‘mudrima’, najčešće u očima onih kojima ih iskazujemo, a nas same amnestiraju od odgovornosti. Taj govor u samom sebi na sunce stavlja činjenicu da je opsednut i u stanju konstantne nepoverljivosti prema svakome, upravo zato što je u toj svojoj tračarskoj ogrezlosti izgubio svaki osnov po kom bi mogao da prepozna nečiju fantaziju, tj. istinu. Zato je najpopularnije, najpametnije i, ujedno, najkukavičkije danas reći ‘ja nikome ne verujem’, a najsmešnije i, istovremeno, najhrabrije ponoviti ono što je Đinđić radio (‘nisi lud valjda da umreš!’), što nas dovodi do tačke aktuelne političke situacije, koja odgovara stvarnoj ‘suverenoj diktaturi’.

Šta je rezultat agensa? U kontekstu hemije, on je tu uvek kao sredstvo koje potpomaže da se stvori određeno jedinjenje, i koji se najčešće po nastanku istog gubi, ili odstranjuje. Tako se izgubio, uslovno rečeno, i DSS. Ono što je preostalo možemo simbolički sagledati na poznatom YouTube klipu: Tadićev govor (tj. čitanje) o ‘govoru mržnje’ pretvoreno je u niz muzičkih tonova propraćenih melodično na klaviru, u ritmu u kom ga govornik izvodi. Šta je smisao ovog klipa? Nije tu prosto reč o tome kako su govori inače pevljivi, nego pre da su pevljivi baš zato što su retorički (prazni). Taj prazan govor funkcioniše poput lozinke koju treba reći da bismo, npr. mogli da uđemo na neki privatan party. U tom smislu, lozinka može biti bilo šta, sa jedinim nastojanjem da bude ona koja se očekuje. Dakle, kroz lozinku mogu da kažem bilo šta, ono iza čega stojim i ne stojim, što podržavam ili ne, što mislim ili ne, pošto ništa od toga nije važno, osim da me puste unutra (npr. ‘kolariću paniću’, ili ‘živeo drug Legija!’). Taj isti način odnosa prema rečima koje se izgovaraju dočarava nam klavirska podloga (reči mogu biti isto toliko prazne, ne značiti ništa konkretno, kao i muzički tonovi), tj. prema njima ne postoji nikakav odnos u smislu toga šta znače! Ono što nam Tadić poručuje je otprilike, ‘pustite me da ovo kažem (pročitam), pa da idemo dalje (da uđem što pre na party)’. Najcrnje u svemu, i što ovu diktaturu zapravo čini suverenom, jeste to što je sa rečima koje je izgovorio faktički sve ok, i što ne možemo da mu zamerimo ništa što je rekao, pa smo institucionalno prinuđeni da mu taj suverenitet potvrdimo, čak i kad znamo da on nije prisutan u tome što govori.

Tek ovo po meni predstavlja istinsku smrt Đinđićeve fantazije. Dok je kod pokojnog premijera rad uvek dolazio pre govora i time mu omogućavao čisti sadržaj, stalnu ispunjenost, kod Tadića, sadašnjeg predsednika države DS-a, izgleda kao da se, recipročno, govor dešava reda radi, samo da bi prava uzbuđenja (u ovom slučaju zabava iza zatvorenih vrata) što pre mogla da počnu. Ono što je činilo osnovni uslov govora kod ‘naivnog’, kod ‘mudrog’ je uvek na nekom drugom mestu, koje nikada neće stići da poseti. Filozofi će u ovom odnosu lako primetiti da je on isti kao odnos roba i gospodara.

Comments are closed.

Pratite objave autora na FB

Po datumima

фебруар 2013.
П У С Ч П С Н
    мар »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728