Rubrika | Ištvan Kaić

Ištvan Kaić: DS kao Borg-kocka

Posle poraza Demokratske stranke na izborima, i nakon što smo se ponadali da će lica njenih funkcionera na malim ekranima konačno biti potisnuta nekim drugim licima, iz stranaka koje su pobedile – najvažnija tema i dalje je šta će biti sa njom i Borisom Tadićem, kakve će turbulencije pretrpeti, ko će je voditi, kakva će joj biti uloga u budućnosti. Ta bujica zabrinutosti, reakcija je svih kojima se ne dopada to što su Tomislav Nikolić i SNS pobedili i koji bi želeli da vlada na čelu sa SNS-om traje što kraće. Ali to je i reakcija onih koji, u pokušaju da opravdaju svoje javno istupanje za glasanje protiv Tadića, i dalje slepo polažu nadu u tu drugu, „veliku stranku“ priželjkujući nekakvu reformisanu DS koja uči na svojim greškama, prihvata poraz, reflektuje. Takvima pripada Dejan Ilić, autor i sagovornik Peščanika, urednik izdavačke kuće Fabrika knjiga. U ovom tekstu pokazaću koliko je iluzorna cela ta ideja.


Svima kojima se priviđala velika koalicija

Zašto su DS i Tadić zapravo izgubili izbore? Ako na to pitanje damo ispravan odgovor, biće nam jasno i zbog čega je svaka transformacija te stranke, kakvu priziva Dejan Ilić, potpuno nemoguća. Svoje filozofiranje o glasanju protiv Tadića, Ilić između dva kruga predsedničkih izbora najavljuje tekstom Nikolića za predsednika, koji demonstrira autorove pogrešne pretpostavke, koje su ga dovele do zaključaka od kojih se nijedan nije ostvario.

Komentarišući temu krađe glasova koju je inicirao SNS, Ilić zaključuje da je sa njom Nikolić potpisao kapitulaciju na izborima. Ali nije se desilo to, nego nešto potpuno suprotno. Ako pretpostavimo da je krađa izbora bila potpuno lažirana i u tom smislu očajna, gubitnička fabrikacija, pravo pitanje koje bi Ilić sebi danas mogao da postavi glasi: zbog čega ni ta fabrikacija, za njega toliko jasna i očigledna, nije delovala tako da Nikolić izgubi izbore? Šta je na drugoj strani toliko nepopravivo, da joj više ništa ne može pomoći da pobedi? Tu leže razlozi zbog kojih ljudi više nisu mogli da glasaju za Demokratsku stranku.

Sasvim suprotno, autor na osnovu svoje interpretacije, kada se pita zbog čega je Nikolić sam sebi to učinio, iznosi „hipotezu“ o nekakvom skrivenom dogovoru između lidera dveju najvećih stranaka, dakle jednu zavereničku ideju; dalje, da je toj subverziji neophodno pomrsiti konce i, ako ni zbog čega drugog, zbog toga glasati za Nikolića. Kao da je potajno slutio da su mu pretpostavke u najmanju ruku neutemeljene, Ilić je u duhu poricanja (denial) svom idućem tekstu dao naslov Nisam se šalio pozivajući u njemu bilo koga da argumentima pokuša da obori njegovu tezu.

Međutim, ta apstraktna ideja o velikoj koaliciji, naravno, nije samo Ilićeva. Ona je pre rezultat jedne pučke konstrukcije: u Srbiji je sve moguće i najčešće se dešavaju stvari koje upravo najmanje očekujemo; svi mogu sa svima, a oni koji jedni druge za vreme kampanje napadaju, posle izbora završavaju u koalicijama i ljubavnim deklaracijama. Naslutiti ono na prvi pogled nemoguće, kaže ovaj fantazam, ono što je najmanje izgledno i apsurdno, to znači prepoznati pravu stvar, poznavati društvene prilike, i povrh svega – prikazati se pametnim i promućurnim. Na ovaj imago ili označeno (signified) direktno se nadovezuje opšte raširen stav da bi jedna takva koalicija dala najstabilniju moguću vladu na političkoj sceni, a da je sve drugo rizično i relativno. Smatram da je i ovo jedan prilično brzoplet i nesmotren zaključak.

U emisiji Peščanik od pretprošle nedelje, Dejan Ilić, koji nakon Tadićevog debakla postaje „vatreni“ kritičar poraza Demokratske stranke, neko ko veruje u njen preobražaj (samo izgleda ne u onaj iz istoimene Kafkine priče), iznosi potpuno nesmotreno, ali ubeđeno da će buduća vlada koju budu činili SNS-SPS-URS biti kratkog veka, te da je to šansa za možda uskoro reformisanu Demokratsku stranku da se vrati i ispravi greške koje je činila. Ali po kom osnovu Ilić može da tvrdi da će vlada koja nam predstoji biti nestabilna, ili nestabilnija od one koja je upravo sišla sa vlasti i koja je uprkos svim očekivanjima izdržala pun mandat? Pa zar nije i ta bila sačinjena u sličnoj konstelaciji velike stranke koja je svoje partnere potražila među manjima i okupila ih u skupštinsku većinu? Često se kaže i da su se u toj vladi okupili ljudi slični jedni drugima. Meni se čini da ni to nije evidentno, a još manje je jasno kako se nečemu prognozira da će biti kratkog veka, ako su se konačno sklopili međusobno slični? Zar slični ne treba da se slažu bolje?

No, ono na šta se tu obično misli jeste politička, tj. ideološka pozicija, uglavnom oličena u partijskim programima. To je uvreženo mišljenje, da političke stranke sarađuju na osnovu sličnosti, da je ono zajedničko u ciljevima kriterijum i merilo njihove saradnje. Ali, ako je to tako, kako onda objašnjavamo (sada poništenu) Deklaraciju o pomirenju iz 2008. i da li iko od nas veruje da je ona nastala kao rezultat programske sličnosti između DS-a i SPS-a, ili je verovatnije da je u pitanju bila nužda da se formira vlada kao kontrateža tadašnjoj SRS i DSS? Da ni po koju cenu na vlast ne dođe onaj drugi, podjednako moćan i Veliki, koji može da nas ugrozi. Ako su programi i ideologije mostovi koji povezuju naše političare, zašto onda nije uspostavljen savez između DS-a i reformisane SNS, koje su po programskim, ideološkim uverenjima bliže jedna drugoj od bilo koje dve stranke na sceni – već su međusobno najsličnije stranke ispale najgori neprijatelji? I pogledajmo samo šta se posle izbora dešava na lokalu. Kako je moguće da, ako je politička ideologija ikakav osnov za privrženost nekoj opciji, DS na lokalu osigurava podršku pojedinih članova SRS-a i Koštuničine DSS, samo da opštinsku vlast ne bi formirali naprednjaci, ili obrnuto, da SNS iz istih razloga to čini u Vojvodini, uz pomoć nekih ligaša?

Šta je onda osnova spajanja i saradnje među strankama? Neko će reći: novac, interes, ali i te stvari diktira – slobodno to shvatimo u onom vulgarnom, faličkom, dimenzionalnom smislu – Veličina stranke, i to po principu obrnute srazmere. Sarađuju zapravo samo ona tela koja se bitno razlikuju po veličini, po broju osvojenih mandata, broju upravnih odbora, broju komisija, dakle Veliki sa malim, mali sa Velikim (veličina je bitna). Jedino između tako nejednakih (uzajamno zavisnih jer time potvrđuju razliku) može postojati dogovor, a u položaju zavisnog mogu biti čas Veliki, čas mali. Tu se raspršuje svaki san o Ilićevoj teoriji zavere nekakve velike koalicije, jer je stabilna i dugoročna saradnja Velikog i Velikog nemoguća.

Činjenica da su dva Velika programski gotovo identična, samo nam pomaže da uvidimo da ideologija, političko ubeđenje ne igraju više nikakvu ulogu. Taj dvojnik, kao moj lik u ogledalu, neko je pred kim imam trajnu nelagodu. Drugim rečima, ne postoji veći animozitet od toga ako još negde postoji isti ovakav, identičan meni, ali ipak kao Drugi, u drugom telu. Zato postizborne izjave Tadića ili Jelene Trivan o tome kako je Demokratska stranka platila cenu saradnje sa malim strankama treba tumačiti doslovno – da je trebalo da pokažu čvršću ruku (ili možda neki drugi organ) i na taj način stave do znanja ko je Veliki a ko mali. To nije želja za promenom „politike“, već samo žal za time što se nije postupalo odlučnije. Ali gde je tu, moliću lepo, ideologija, šta je s njom? Gde je tu politika?


U čemu je problem DS-a?

Kada se kaže da Demokratska stranka snosi odgovornost za nastanak SNS-a iz SRS-a, onda se zapravo misli samo na to da je simboličkim stvaranjem, takoreći udvajanjem, mitozom i odbijanjem od sebe nekoga ko je u suštini njena sopstvena slika i prilika, ona konačno i trijumfalno dezavuisala, smaknula sa scene i oduzela bilo kakav kredibilitet svakoj ideologiji, a time i politici. U tom smislu, poslednji sukob na političkoj sceni Srbije koji je bio baziran na ideologiji pre nego na Veličini, bio je onaj između Đinđića i Koštunice, a onda je nastupio egzodus ideologije. I Đinđića i Koštunicu je u tom smislu ideološki dokrajčila Demokratska stranka Borisa Tadića, prognavši ideologiju kao suvišnu i nepotrebnu, što je i bio smisao reči Slobodana Gavrilovića, partijskog funkcionera, glavnog i odgovornog urednika Službenog glasnika, da Đinđićev leš treba konačno izbaciti iz DS-a. To je postalo, paradoksalno, kristalno čisto i javno tek mitozom, nastankom SNS-a. Ali baš to nas vodi do pitanja na koja se Dejan Ilić pravi da ne zna odgovor. Zašto je DS izgubila izbore?

Najpre, počelo je od nečega što se zvalo „politikom srednjeg puta“ (kao reakcija da se ne pogine kao prethodnik, dakle iz kukavičluka), što je u početku možda i pretpostavljalo nekakvu politiku. Posledice tog sveopšteg ublažavanja, a u stvari proterivanja političkog mišljenja i ideologije u zamenu za kalkulaciju i politikanstvo, doprinele su rastu stranke (Veličini), i to najčešće tako što je jedan u osnovi kukavički gest tumačen kao potreba da se osnaži stranka čiji je lider ubijen. Dakle, nešto krajnje neideološko snažilo se i opravdavalo pod izgovorom ideologije (sledimo viziju). Mnogi, a među njima i Ružica Đinđić, ušli su u DS zbog ubijenog premijera, a zapravo su nasamareni nečim što je nastavilo da ubija i rešeta svaki smisao tog istog razloga. To je bio samo način da se dođe do Veličine.

No, šta tačno predstavlja Veličina jedne stranke? Stranka svoju Veličinu tretira po broju mandata koje je osvojila na izborima. Ali, u kakvoj su vezi onda broj članova stranke i broj onih koji su na izborima glasali za nju? Pored broja osvojenih mandata, za DS je Veliko značilo i to da se nametne kao stranka sa najvećim brojem članova, pa je samim tim broj građana koji nisu članovi a glasaju za DS postajao sve manji i manji, i u jednom trenutku je težio nuli, tako što su ovi drugi neizbežno prelazili u prve. Prvo zbog mita o Đinđiću, a zatim zbog sve očiglednijih razloga, svodivih na golu egzistenciju, hranu, novac, posao ili, sve češće, aboliciju od zakona. Vremenom, svako na nekom bitnom mestu je bio iz Demokratske stranke, jedino su oni napredovali i jedino su oni bili istaknuti. U toj mreži „demokrata“ na svim nivoima postoje neki istaknuti, ispod i iznad njih su takođe istaknuti – i nigde nema neistaknutih. Niko nije tu zbog toga kako misli (ideologija), niko ne živi ni zbog čega drugog osim da bude član i da mu se rukovodstvo ne smeni, jer od toga mu zavisi sve zbog čega inače tvrdi da živi. Svi su u mašini Veličine, ali je svi i čine. Izaći iz toga a ne izgubiti je nemoguće.

Čak je i vladar u mašini, jer mu je zabranjeno da se vodi ideologijom, bilo kakvim ciljnim konceptom mišljenja, zabranjeno mu je da zna šta hoće i da u tome istraje. Zabranjeno mu je sve ono što je radio prethodnik – da se bori pa makar poginuo. On manipuliše, ali je istovremeno i manipulisan od strane drugih, postaje figura, a njegovo ime ne znači više ništa osim nekakvih bezličnih inicijala, npr. BT. On je instant 3 u 1 figura (predsednik stranke, države i vlade), marioneta koja glumi da to nije, koja glumi da misli svojom glavom i da se bavi politikom. Posle nje doći će neka druga marioneta, i to takođe neće biti neko ime nego inicijali, na primer DĐ. Samo su se slova promenila, sve ostaje na čisto fonetskom, a ne fonološkom nivou (Sosir). Ali Dejan Ilić, prevodilac knjiga kakve su Bodrijarova O zavođenju i Tela koja nešto znače od Džudit Batler, ne misli tako, nego veruje da je poraz DS-a rezultat vezan za ličnost jednog punog imena i prezimena i politike koju je vodio, njegovih odluka i uverenja. Međutim, Demokratska stranka nije na izborima izgubila zbog politike koju je vodila. Sasvim suprotno, izgubila ih je zbog toga što u njenom delovanju više nikakve politike nije bilo. Što u njoj i njenom programu nije ostalo više ničega za opredeljivanje. Ništa i niko ne postoji u DS-u osim Veličine.

Zato su glasovi za DS na ovim izborima potekli samo iz redova Veličine, to jest za takvu stranku mogao je da glasa samo još onaj čija je egzistencija pod njenim direktnim ili indirektnim uticajem. Zbog toga je u jednom trenutku trka za broj članova postala presudna – izvan toga više niko nije bio bitan. Mac-mac deviza „I Kosovo i Evropa“ postala je isprazna i povučena je ne zato što je nemoguće ostvariti i jedno i drugo, već zato što ju je zastupala stranka koja se više ne bavi nikakvom politikom, nikakvom ideologijom, a i Kosovo i Evropa su ideologije. Ni onaj ko je želeo da glasa za Kosovo, a ni onaj ko je želeo da glasa za Evropu, više nisu mogli da glasaju za Demokratsku stranku, iako su možda ranije bili njeni glasači. Ti glasovi su utihnuli, jer nisu hteli da se nađu u Veličini, da budu asimilovani. Istina te devize je: ni jedno ni drugo, to jest ništa. To se ne zove pogrešna politika, već odsustvo svake politike. U Veličini nema ideologije, nego samo merila; ima samo brojeva, prebrojavanja i prepakivanja. A poznato je da merne jedinice ne trpe ideologiju.

Istovremeno, trka za Veličinu postala je osnovni okvir (framework) i obaveza i za svaku drugu političku stranku, čime su i one svrstane u red nepolitičkih, ili neideoloških. LDP je to učinila kada je ušla u vladu Beograda, kada je doprinela jednom Velikom da ne bi bilo onog drugog Velikog. Jovanović nastupa kao mučenik, koji ne želi da pristane na ono što je već učinio, on sanja (ili je to već davno prošlo vreme) ideologiju svog učitelja u svetu u kojem je bitna još samo Veličina. I na kraju je, naravno, uradio sve što je uradio zbog te Veličine.

U svemu ovome, Ilić traži da se u predstojećem periodu obrati posebna pažnja na to šta će se dešavati u Demokratskoj stranci. On kaže: „Ali, stvar je u tome što građani ne treba više da ih slušaju. Drugim rečima, oni treba da nastave da vrše pritisak, najpre tamo gde taj pritisak može imati smisla. Tu pre svega mislim na Demokratsku stranku“. Da li dakle još ima ikakvog smisla u DS-u? Ima li mogućnosti da se bilo kako ili sa bilo kim izvrši transformacija u jednoj Borg-kocki, u kojoj postoji artificijelna tvorevina koja se zove kolektivni um, u kojoj svi misle isto, tj. ne misle ni na šta drugo osim na sebe? Gde se rušenjem jedne simbolične „ličnosti“ sa vlasti srušila kompletna kula, kao da je od karata? Pa zar to nije dovoljan dokaz da je ovoj stranci suđeno samouništenje, fragmentacija, raspad, raslojavanje? Kakvu to Ilić ima ideju rehabilitacije, kada je bez izuzetka svaka, ali baš svaka bitna osoba u toj stranci istovremeno i biznismen, okoreli kapitalista, smutljivac, tajkun u svom domenu nadležnosti? Kada se svaki sukob između njenih članova (Šutanovac-Petrović, Đilas-Jeremić) svodi samo na pitanje na čiju će se Veličinu prikačiti isto nasleđe, i ništa mimo toga?

Moje viđenje je sasvim drugačije, ali klasično, baš kao u Zvezdanim stazama – fotonska torpeda duž svih strana, do potpunog nestanka stranke koja je samu sebe ionako već potopila. Neka sada to bude leš kojeg treba izbaciti sa scene! A što se tiče Zorana Živkovića, on neka odluči da li će u međuvremenu biti u jednoj od onih kapsula za spasavanje ili ne. Ja svakako pre glasam za pisca naučne fantastike koji se zove isto kao on.
Peščanik.net, 16.07.2012.

Comments are closed.

Pratite objave autora na FB

Po datumima

фебруар 2013.
П У С Ч П С Н
    мар »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728