Posledice razlaza Vuka jeremića i DS
Iako je Jeremićevo odstranjivanje iz partije pod Đilasovom dirigentskom palicom bilo samo pitanje vremena, upravo je izbor trenutka za izvođenje te delikatne operacije predstavljao najveći problem za novo rukovodstvo DS. Složena kalkulacija moguće štete i dobiti naterala je Đilasa da bira između dva veoma loša momenta za eliminaciju svog arhineprijatelja – onog u kome je Jeremić daleko od Srbije, a stranka se nalazi na minimumu popularnosti ili nekog kasnijeg tajminga, koji bi bio bliži Jeremićevom povratku u Srbiju i prateće opasnosti od njegovog daleko organizovanijeg odgovora od tviter artiljerije kojom u ovom trenutku jedino raspolaže. Između rizika od dodatnog sunovrata stranačkog rejtinga i potencijalne opasnosti da operacija odstranjivanja Jeremića rezultira potpunom erozijom ionako rovitih stranačkih struktura, Đilas se opredelio za prvu opciju. Da donošenje te odluke nije bilo nimalo lako svedoči i odugovlačenje njenog sprovođenja, iza kojeg se krila intenzivna politička trgovina između dve strane, usled koje je Jeremić iznenada doputovao u Beograd i zbog čega se na udaru našao nešto kasnije od Dušana Petrovića koji je doživeo sličnu sudbinu.
Da za Jeremića neće biti mesta u stranci kojom rukovodi Dragan Đilas, bilo je jasno još pre više od godinu dana.
Da za Jeremića neće biti mesta u stranci kojom rukovodi Dragan Đilas, bilo je jasno još pre više od godinu dana, kada je bivšeg šefa diplomatije tadašnji zamenik stranačkog predsednika iskoristio za prvi posredni napad na, do tada neprikosnovenog, lidera Borisa Tadića. U jeku ozlojeđenosti zbog izostanka evropske kandidature u decembru 2011. godine, Đilas je krivicu za taj neuspeh pripisao Jeremiću, indirektno dovodeći u pitanje racionalnost odluka njegovog mentora Borisa Tadića, koji je u krajnjoj instanci stajao iza te politike. Posle nekoliko meseci unutarpartijskog primirja sklopljenog u vreme trajanja izborne kampanje, sukob je ponovo eskalirao nakon izbornog poraza demokrata kada je Đilas u javnosti otvoreno napao Jeremića zbog nepristojno visokog budžeta koji je od Vlade Srbije tražio za svoje predsedavanje GS UN. Taj sukob se ubrzo prelio na glavni teren, gde je Đilas porazio svog ključnog stranačkog rivala Borisa Tadića, čime je u stranci ne baš previše popularni Jeremić, ostao bez poslednjeg uporišta u DS.
Od samog pojavljivanja na političkoj sceni Srbije, Jeremićevu političku figuru pratila je ambivalentnost koja se ogledala u izuzetno niskom rejtingu koji je uživao unutar same Demokratske stranke i visoke podrške koju je zahvaljujući populističkoj politici stekao među nacionalistički orijentisanim glasačima, tradicionalno nenaklonjenim Jeremićevoj dosadašnjoj stranci. Upravo to dvojstvo njegove političke pojave bilo je najvažniji razlog zbog kojeg ga se Tadić do kraja svog političkog puta nije odrekao, očigledno računajući na glasove koje on donosi, a koji se inače nalaze van političkog polja koje je, u svom najširem zamahu, uspela da zahvati Demokratska stranka. S obzirom na stavove koje je zastupao i način na koji je to činio, od samog početka je bilo kristalno jasno da Jeremić suštinski nikada nije ni pripadao onoj tradiciji mišljenja koja bi se, uslovno rečeno, mogla nazvati bliskom ideološkom polju Demokratske stranke. Zbog toga su Jeremićevu politiku više svojatali politički protivnici DS, negujući neskrivene simpatije prema liku i delu samozvanog predsednika sveta, osporavajući mu jedino izbor partije kojoj je donedavno pripadao.
Kada je preuzeo apsolutno liderstvo unutar stranke, Đilasov prvi zadatak je bio da eliminiše svoje ključne unutarstranačke rivale kao potencijalne izazove njegovom vođstvu u budućnosti. Upravo je to i bio glavni motiv koji se skrivao iza poziva članovima bivše vlade da stranci vrate svoje poslaničke mandate. Primarne mete tog političkog manevra bili su Vuk Jeremić i Dušan Petrović, za koje je u startu bilo jasno da neće pristati na tu vrstu poniženja od strane čoveka sa kojim su još od ranije bili u nepomirljivom ličnom i političkom sukobu. Nakon što su se svi ostali bivši minsitri, osim Jeremića i Petrovića, povinovali Đilasovoj volji, novom lideru DS je preostalo jedino da odabere pravi trenutak za sam čin egzekucije.
I dok u slučaju Petrovića taj problem tajminga nije postojao, situacija sa Jeremićem je bila nešto složenija. Đilasu bi, načelno, najpogodniji bio onaj trenutak u kome bi izbacivanje Jeremića iz stranke koincidiralo sa njegovom mogućnošću da se na narednim izborima u nekom novom stranačkom dresu pojavi kao politička konkurencija demokratama. Najpogodniji takav trenutak bio bi neposredno po raspisivanju izbora, što bi, nakon što je postalo jasno da izbora pre jeseni neće biti, izvesno podrazumevalo Jeremićevo prisustvo u Srbiji uz sve neizvesnosti koje ta okolnost nosi u sebi. Malo je, međutim, bilo verovatno da i sam Jeremić ne bi na vreme prozreo tu zamku što bi Đilasa dovelo u još nezgodniji položaj. Taj aspekt je novog lidera DS ipak opredelio da egzekuciju izvrši odmah, bez obzira na izvesno dodatno urušavanje partijskog rejtinga, uz kalkulaciju da je preostalo dovoljno vremena da se ta šteta popravi, ali i da će za sedam meseci Jeremićev slučaj već pasti u zaborav. Đilasov ključni problem, međutim, leži u okolnosti što će razvoj scenarija za koji se opredelio, ponajmanje zavisiti od njegovih poteza, dok će ga dominantno oblikovati budući koraci Vuka Jeremića.
Klub propalih bečkih pregovarača
Drugo ključno pitanje poslednjih dešavanja unutar Demokratske stranke odnosi se na dalju političku sudbinu Vuka Jeremića. Njegova popularnost u glasačkom telu Srbije nesumnjivo će mu otvoriti vrata mnogih partija koje se nalaze u protivničkom taboru njegovoj dojučerašnjoj stranci. Iako su mediji ranije spekulisali da će po povratku iz Njujorka Jeremić preći u SPS ili SNS, a u svoje redove ga otvoreno prizivala i Koštuničina DSS, teško je zamisliti situaciju u koj će “predsednik sveta” prihvatiti ulogu drugog ili trećeg čoveka u nekoj od pomenutih stranaka. S obzirom na mentalni sklop njegove ličnosti, ali i na osnovu nekim “ljubavnih” signala između Jeremića i nekih njemu idejno bliskih političkih aktera koje je radar javnosti mogao da registruje u prethodnom periodu, više je nego izvesno da je na pomolu pojava novog političkog igrača u vidu buduće Jeremićeve nove partije.
Od trenutka kada je Đilas preuzeo Demokratsku stranku, započela je zanimljiva suptilna javna komunikacija između Jeremića i grupe ljudi koja u široj javnosti važi za njegove ideološke istomišljenike. Reč je o neformalnoj grupi koja gravitira oko kluba propalih bečkih pregovarača čije jezgro čine Boris Begović, Leon Kojen, Dušan Bataković i sam Jeremić, a čije stavove u velikoj meri dele i Čedomir Antić, Nikola Jovanović i Vladimir Todorić. Iako identičnost njihovih stavova nužno ne znači da će svi oni uzeti učešće u procesu stvaranja Jeremićeve stranke, to je svakako krug ljudi među kojima treba tražiti njegove buduće saradnike u tom, gotovo izvesnom, poduhvatu.
Intenziviranje razmene ljubavnih političkih signala među “bečkim pregovaračima” započela je od trenutka kada je Boris Begović plasirao tezu o alternativnom putu Srbije koji bi se zasnivao na odustajanju od formalnog članstva u EU i njegovoj zameni pristupanjem Evropskom ekonomskom prostoru uz zauzimanje tvrđe politike po pitanju kosovskog uslova na kome insistira Brisel. Tu ideju, čije je plasiranje koincidiralo sa ultimatumom koji je Đilas dao Jeremiću u pogledu članstva u DS, gotovo istovremeno su podržali Čedomir Antić, Leon Kojen i sam Jeremić preko svojih, već čuvenih, tviteraških aktivnosti. Nešto pre toga iz Pariza se, na sopstveni zahtev, u Beograd vratio i dotadašnji ambasador Srbije u Francuskoj Dušan Bataković što bi moglo, mada ne nužno, imati veze sa već tada izvesnim razlazom Jeremića i DS i pitanjem njegovog budućeg angažovanja.
Zanimljivo je da je hor “bečkih pregovarača” proteklih meseci iznosio prilično ujednačena gledišta o gotovo svim aktuelnim temama počev od tekućeg procesa evrointegracija, preko briselskog dijaloga o kosovskom pitanju, pa sve do skandala koje je Jeremić priređivao u Njujorku. Najzad, samo dan nakon Jeremićevog izbacivanja iz DS, Begovićevu ideju o svođenju evropskih integracija Srbije na okvire koje u svojim odnosima sa EU primenjuju Norveška i Švajcarska, donekle je modifikovao Jeremićev savetnik Nikola Jovanović koji je u autorskom tekstu objavljenom u nedeljniku NIN, izneo niz novih ideja. Nakon što je postalo jasno da bi prisustvo u Evropskom ekonomskom prostoru, bez pomoći iz Briselskih fondova, za uvozno orijentisanu srpsku privredu značilo izvesnu propast, Jeremićev glasnogovornik je predložio usporavanje tempa evrointegracija bez formalnog odustajanja od članstva u EU.
Poput Begovićevog koncepta, Jovanovićeve modifikovane ideje se temelje na izmenjenom redosledu prioriteta gde je takozvano očuvanje Kosova važnije od članstva u EU, zbog čega se pomenuta škola mišljenja zalaže za znatno tvrđu kosovsku politiku, odbacivanje briselskih uslova i stavljanje procesa evrointegracija na tihi hod, po uzoru na turski model. Uz to se alternativa članstvu u EU traži u obnovljenom konceptu nesvrstanosti gde se podjednak značaj daje ekonomskoj saradnji sa partnerima iz EU (sa naglaskom na saradnji na bilateralnoj osnovi), Rusijom, Kinom, zalivskim zemljama i zemljama Trećeg sveta.
Iako bi Jovanovićev koncept bio nastavak jalove Tadićeve spoljne politike, na više potpornih stubova, koju je Jeremić s puno žara sprovodio tokom svog mandata na čelu srpske diplomatije, nema sumnje da bi ona prigrabila značajnu podršku prostodušnih srbijanskih glasača. Međutim, stari populizam koji će im u vidu nove Jeremićeve političke opcije biti serviran u narednim mesecima, teško da će predstavljati odgovore na realne izazove sa kojima se građani Srbije danas suočavaju. Sposobnost da napokon prepoznaju šarene laže koje im se već decenijama nude na političkoj sceni Srbije, predstavljaće najbolji test političke zrelosti građana Srbije i stepena razvoja njihove političke kulture. Cenu svog izbora će, uostalom, na kraju ipak sami plaćati.
