Karte su se promešale i ponovo podelile u srpskoj politici nakon majskih opštih izbora. Izborni dobitnici, pa stoga i glavni akteri političkog života danas – vladajuće stranke i njihovi lideri, preuzeli su sve proevropske pozicije Demokratske stranke, koja je gotovo čitavu deceniju monopolisala tu sferu u Srbiji. Lideri Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić – jedan od skoro, a drugi još od prošlog mandata – snažnije vode proevropsku politiku od bilo koga iz Demokratske stanke u prethodnih osam godina. Iznenađenje je tim veće što ama baš ništa iz njihovih biografija nije vodilo ka takvom zaključku.

Aktuelni predsednik vlade je avanzovao od portparola Miloševićeve partijske tvrđave, poluge vlasti odgovorne za agoniju u kojoj se Srbija našla devedesetih godina. Viđeni gost na Arkanovoj svadbi, “mali Sloba” je beskompromisno branio režim koji nam je doneo inflaciju, ekonomsku krizu, nemaštinu, ugnjetavanja političkih sloboda i prebijanja učesnika studentskih protesta, ubijanje političkih neistomišljenika, agresivnu politiku prema susedima i gotovo potpunu izolaciju od međunarodne zajednice. Ipak, 2008. godine Dačić je odabrao „pravu stranu“ i uz veliki pritisak zapadnih diplomata, ali i javnosti, prelomio da napravi proevropsku vladu sa Demokratskom strankom, u kojoj je bio najbolje ocenjeni ministar i „naj-Evropljanin“. Doprineo je ukidanju viza građanima Srbije za države Šengenskog prostora, a danas je svojom retorikom i delima oko rešavanja kosovskog pitanja nadmašio LDP i Čedomira Jovanovića.

Prvi potpredsednik Vlade za borbu protiv korupcije i kriminala, a nekadašnji visoki funkcioner Srpske radikalne stranke, takođe ima jasne proevropske stavove, pa se od njega čak moglo čuti da „Srbija neće biti talac Kosova u evropskim integracijama“. Pragmatičan pristup u rešavanju kosovskog problema, rešavanje slučajeva spornih privatizacija na kojima insistira Evropska unija i slični postupci danas ga nesumnjivo svrstavaju u proevropskog političara, dok je „izvorni SNS“, izgleda, sveden na prostorije na Andrićevom vencu. Teško je u tom čoveku danas prepoznati Vučića koji je gušio ono malo slobode medija i univerziteta tokom svog učešća u “crvenoj-crnoj” vladi 1998-9, a još teže mladu uzdanicu Srpske radikalne stranke koji je sa skupštinske govornice jula 1995, tik nakon Srebrenice, pretio međunarodnoj zajednici da će, ukoliko dođe do bombardovanja Srbije, ubijati 100 Muslimana za jednog Srbina. Danas prede.

Ovo je tihi, ali ne manje dramatičan tektonski poremećaj u srpskoj politici, možda i najveći od 5. oktobra. Naime, čitav period nakon kraha Miloševića politička filozofija dobronamernih ljudi bila je u senci straha od restauracije. “Samo da ne dođu radikali i socijalisti”, bila je mantra zbog koje smo bili spremni da gledamo kroz prste svim propustima tadašnjih vlasti. I šta sada? Restauracija ne može biti kompletnija, sem ako ispod nekog kamena ne izmile i Milorad Vučelić (SPS), Borisav Jović (SPS), Ivan Marković (JUL), Goran Matić (JUL) i vrate se na vlast haški osuđenici, a upražnjenu stolicu Miškovića zauzme Karić. To međutim nije realno, pa je stoga ključno pitanje koje stoji pred nama kako da reagujemo na ovu promenu, koju deo građanske Srbije smatra travestijom, a deo oprezno pozdravlja.

Postavlja se pitanje: da li je upravo nova politika lidera vladajućih stranaka danas cena za zaborav za sve iz perioda devedesetih godina. Da li je građanska Srbija rešila da oprosti i zaboravi Dačiću i Vučiću i ratne godine devedesetih i nesrećni Zakon o informisanju, i „volimo te otadžbino naša“ 1999. godine i Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica? Izgleda da i Dačić i Vučić gaje nadu da su našli način za otklon u odnosu na ono što su govorili i radili prethodnih dvadeset godina u srpskoj politici.

Dobro je to za njih, ali šta mi sa tim da radimo?

Svako ima pravo na promenu, posebno ako ona doprinosi opštem dobru. Ono što se, međutim, ne sme zaboraviti jeste da je ova kopernikanska promena dvojice lidera proistekla iz jasnog i proračunatog viđenja da niko ko vodi antievropsku politiku ne može da bude vlast u postpetooktobarskoj Srbiji. Ova promena nije rezultat višedecenijskog ubeđenja u dobrobit evropskog mirovnog projekta, niti u evropski sistem vrednosti. Naprotiv, ova promena motivisana je pozicioniranjem uloga na određeni broj na političkom ruletu, za koji je jasno da ima najviše šanse da donese dobit.

Dobar dokaz ove kriptotransformacije je tzv.drugi ešalon dve stranke koje čine kičmu vladajuće većine. Prosto je neverovatno ponašanje kadrova potčinjenih dvojici lidera, koji sve češće dele lekcije akterima u građanskom društvu. Tako se čulo da jedan od predsednikovih savetnika, koji ni prvobitnu platformu o Kosovu nije umeo da napiše i rediguje tako da u potpunosti bude u ustavnim okvirima, a za koga je poznato kom vrednosnom sistemu pripada, građansku Srbiju u svojoj odbrani platforme ponovo naziva onima koji su plaćeni spolja da ne rade za interese Srbije. Ministri u vladi iz SNS daju sebi za pravo da određuju ko treba da proizvodi vodu koju je poželjno popiti, a čak i predsednik vlade neretko povišenim tonom reaguje na kritike koje dolaze iz građanskog društva.

Summa summarum, dvadesetpetogodišnji sukob između “sila mraka” i građanske Srbije završio se patom. Milošević i Šešelj su deportovani u Hag, ali ne pre no što je škorpijin rep mašinerije kojoj su udahnuli život usmrtio Zorana Đinđića. Današnjeg SPS-a i SNS-a se Šešelj i Mirjana Marković gnušaju, što i dalje ne znači da će te stranke ikada uhvatiti meru evropske levice, odnosno desnice. Sa druge strane, od povratka u devedesete očigledno nema ništa, tako da obe strane izgleda moraju da se pomire sa time da smo tu gde smo, i da nam politička arena izgleda, i još dugo će izgledati onako kako ne želimo. Međutim, ako je cena za promenu politike izolacije u proevropsku zaborav koji treba da plati građanska Srbija, ta ista građanska Srbija ne treba da zaboravi sve ono zbog čega se danas nalazi u dvodecenijskom kašnjenju za evropskom civilizacijom. Građanska Srbija se ne nada izvinjenju. Znamo sa kim imamo posla. Ali ne sme dozvoliti ni da joj se dele lekcije, jer je za tako nešto potrebna besprekorna prošlost.
Peščanik.net, 21.01.2013.