Politička kultura u Srbiji snažno je utemeljena na populističkom obrascu političkog delanja. To je jedna od konstanti u dva veka razvoja moderne srpske države. Ovde ću pokušati da opišem neke populističke elemente u formiranju nove vlade Srbije. Tezu o učvršćivanju populističkog obrasca potkrepiću primerima nastupa i delovanja najuticajnijeg političara u Srbiji nakon ovogodišnjih izbora – novog premijera Ivice Dačića.
Populizam predstavlja posebnu tehniku vladanja koja počiva na čvrstoj povezanosti vođe i naroda. Uzajamno ogledanje vođe u narodu i naroda u vođi vodi brisanju neophodnosti postojanja posredničkih veza između jednih i drugih. U posredničke veze spadaju na primerpravo i procedure kojima je delovanje onih koji su na vlasti ograničeno kako se ne bi dešavala njena zloupotreba. Dominacija populističkog obrasca vodi eliminisanju tih veza i tako onemogućava uspostavljanje vladavine prava i savremene države uopšte. Veoma poznat i ilustrativan primer populističke poruke je rečenica iz čuvenog Titovog govora u kojoj poziva sudije da se ne pridržavaju zakona kao pijan plota.
Uklanjajući posredničke elemente u odnosu sa narodom, vođa uspostavlja snažno legitimacijsko jezgro svoje vladavine odgovarajući najčešće na osećaje osujećenosti pripadnika mase čvrsto se identifikujući sa njom. Političko telo tako dobija jasan izraz svoje volje, a vođa postaje neprikosnoven, neometan i neograničen bilo zakonima bilo procedurom.
Često se pozivajući u svom ekspozeu na narod, njegove želje, nadanja, ali i nedaće i teškoće, Ivica Dačić je sebe najavio kao novog vođu svog naroda. Istakavšikako je duša Srbije jednakost, a jednakost solidarnost, on je u odgovarajućem trenutku saopštio ono što narod oseća i misli. Ideju sabornosti kroz formu ujedinjavanja najumnijih ideja i ljudi umetnuo je kako bi pojačao utisak jedinstva čiji je simbol upravo on. Poručivši da ne treba više da se bavimo prošlošću, već da se bavimo budućnošću, svom narodu je obećao da ga s njim očekuje svetla budućnost, za razliku od mračnih uslova ucena, pritisaka i uslovljavanja kojem je narod predugo bio izložen.
Dačićev ekspoze je kristalno jasno sažeo njegove ambicije i način viđenja i vođenja politike, koji su bili prepoznatljivi i u periodu kada je sa demokratama radio u prethodnoj vladi. Najave hapšenja direktora Narodne biblioteke Sretena Ugričića zbog navodnog terorizma, galama na svetske državnike povodom saopštavanja mišljenja Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, pretnja tim povodom novim aktiviranjem balkanskog bureta baruta ili akcija hapšenja nekolicine Albanaca tokom izborne tišine bili su jasni simptomi populističkog razumevanja politike. To je politika bez zakona, procedura i sudova, u kojoj on kao pravi vođa najbolje prepoznaje puls naroda i odgovara na njegove želje, osećanja i interese.
Ovakav, dačićevski, pristup ne otkriva samo koliko je jako protivljenje uvođenju reda i zakona u Srbiji a demokratija nepoželjna, već pokazuje i totalno odsustvo bilo kakvog plana ili konkretne ideje za rešavanje problema sa kojima se građani suočavaju. U potpunom rasulu u kojem se država nalazi, premijer u svom ekspozeu nije ponudio nikakav precizniji plan, ni deliće javnih politika za bilo koju od oblasti, ali nije propustio da iz dubine duše i od sveg srca poruči – živela Srbija.
Umesto da u političko polje unese instrumente javnih politika koji obezbeđuju jasnu merljivost rada vlade, novi premijer je nastavio starim putem koji eliminiše jasno pozicioniranje odgovornosti za rezultate. Zato je populizam opasan. Dok je istovremeno neodgovornim političarima baš zbog toga zgodan – u slučaju neuspeha odgovorni su svi, a zapravo niko ni za šta nije odgovoran. Otud je i moguće da u Dačićevoj vladi opet ministruju osobe poput Milutina Mrkonjića i Velimira Ilića, koji za osam godina bavljenja infrastrukturom i saobraćajem u raznim vladama Srbije zajedno nisu bili sposobni da izgrade više od 40 kilometara autoputeva.
U slučaju Srbije, populizam kao dominantni mehanizam utemeljenja političkog poretka postaje i jedna od najvećih prepreka demokratiji i razvoju demokratskih institucija i procedura. Koliko se novi premijer približava populističkom obrascu ili se udaljava od njega, u toj meri se i legitimiše kao demokrata ili njen žestoki protivnik. Minuli rad jasno ga pozicionira na jednu stranu – antidemokratsku.
