Inauguracijom Tomislava Nikolića i formiranjem vlade u kojoj su ključna mesta zauzeli prepoznatljivi akteri iz Miloševićevog vremena kao da se zatvorio simbolični krug otvoren pre dvanaest godina njegovim svrgavanjem. Teško da su građani i građanke koji su se oktobra 2000. radovali promeni mogli da predvide ovakav razvoj događaja. U tom krugu ostala su zarobljena naša izneverena očekivanja o davanju novog lica Srbiji. Očekivanja nisu izneverena odjednom, trošena su na parče, sve dok simboli, ideje i ideali petooktobarske revolucije u Srbiji nisu prerasli u predanje. Sa ove distance, kada uviđamo koliko su nam očekivanja bila naivna, možemo konstatovati da su ambicije 5. oktobra i ideje o buđenju nove Srbije ponajmanje ponele njegove nosioce, a da se promene koje je ovaj dan doneo više vide u delovanju aktera protiv kojih se tada digla Srbija. Njegovu snagu očigledno nije moguće meriti sposobnostima njegovih nosilaca već snagom samog predanja. Otud su ključne tekovine petog oktobra rezultat značaja i vrednosti mita o 5. oktobru.

Jedan od ovih paradoksalnih uticaja petooktobarske legende ogleda se u nastanku Srpske napredne stranke i transformaciji njenih lidera u zagovornike evropske Srbije. Aleksandar Vučić je razumeo da u novoj Srbiji nije moguće vladati sultanističkim mehanizmima i ratnim politikama, jer je upravo 5. oktobar označio kraj tom obrascu. Nedovoljno hrabar da se dosledno upusti u suočavanje sa sopstvenom i prošlošću svoje politike, ambiciozan do neslućenih dimenzija i svestan košmara koji ga prati, izračunao je da je novo ruho neophodno i njemu. Procenio je da je to način da se podigne iz mraka u kojem je ležao pune dve decenije. Moj je sud da transformacija koju je doživeo Vučić može da bude tumačena samo u okviru razumevanja snage petooktobarskog mita. Čovek i stranka čiji je predsednik bili su prinuđeni da se menjaju, to nije bila stvar njihove vere, već neophodnosti koja je pratila trajnost promene filozofije življenja.

Uporedo s ovom, evidentna je još jedna tekovina 5. oktobra. Ona se najbolje može ilustrovati formulom da je vlast u Srbiji smenjiva. Nije više moguće ponavljati iskustvo devedesetih kada je jedan čovek zaseo na tron, sa kojeg se nije mrdao dok se nije suočio sa energijom revolucije. Ideja da vladajuća lica i ideje treba da se menjaju s vremena na vremena takođe je proizvod dugih senki petooktobarskog mita, koje nas neprestano podsećaju i upozoravaju na snagu mogućeg zla. Ne samo da je učvršćena ideja o neophodnosti da se vlast menja, već se na primeru Demokratske stranke danas može uočiti da je prelazak u opoziciju prilika da politička stranka pristupi procesu preispitivanja politika i ljudi koji su je vodili. Time bi trebalo da se obezbedi pokretljivost ljudi i ideja umesto bezidejnog ponavljanja jednog te istog.

Zraci mita o 5. oktobru najteže su u ovih dvanaest godina dopirali do onih od kojih se najviše očekivalo – političkih nosilaca te ideje. Zaboravivši da je poruka promena od pre dvanaest godina podrazumevala uvođenje reda i uređenje države, upravo ovi akteri su svojim delanjem doneli velike štete za ideju drugačije Srbije. Reforme su usporene, stopirane ili kao što je slučaj sa pravosuđem potpuno obesmišljene. Nepopravljiva podmitljivost i pokvarenost elite s kojom je identifikovana drugačija Srbija, omogućili su dolazak na vlast „starih” snaga. Takvim delanjem davali su razloga za tvrdnju da je 5. oktobar jedna od izneverenih revolucija. Na našu sreću, u svom kratkovidom delanju nisu mogli trajno da ugase duh koji je oslobođen 2000. godine.

Danas je malo pojedinaca koji neće odmah osporiti domete petooktobarskih promena. Kao i pre 2000. godine, Srbija je nedovršena država, njene granice nisu jasne, njeno građanstvo je siromašno, a njena politička kultura se pokretima puža pomera ka participativnoj. Pa,ipak, 5. oktobar je, bez obzira na tu postistoriju, jedan od najvažnijih događaja u savremenoj srpskoj istoriji. Njime su jasno utvrđene granice koje se ne mogu preći. Lupilo se po ruci koja je krala iz glasačke kutije. Bagerom su otvorena vrata televizije koja je postala bastion vladarskog bračnog para. Oduzelo se oružje onima koji su želeli da ponavljaju iskustva mržnje i rata. Srbija se tog dana uspravila i rasplašila. Izneveren od svojih političkih nosilaca, 5. oktobar je postao mit, koji kroz formu priče o idealima, vrlini i vrednostima utiče na našu stvarnost, i ima značajno mesto u neprestanoj borbi za osvajanje slobode i odbranu ljudskog dostojanstva.