Srđan M. Jovanović: Homofobija i faktografija

Poslednjih meseci je homoseksualnost bila u centru pažnje u Srbiji (zajedno sa homofobijom), mahom zbog dugo najavljivane „Gay Pride“ šetnje. Uz ponovnu kapitulaciju demokratskih vrednosti savremene države, ova manifestacija je dobila zabranu sa najviših nivoa države, dok je zaludna gomilica ljudi u šamanskom transu pojala ispred Centra za kulturnu dekontaminaciju jedne neumorne Borke Pavićević, sa sve visoko uzdignutim krstovima, „protestujući“ zbog izložbe čiji je to on bio „queer movement“.

Premijer, sa druge strane, bivši Miloševićev čovek inače, proglasio je zabranu „Gay Pride“ parade „pobedom države“. Možda i jeste tako. Možda to ipak jeste pobeda jedne države kojoj je Rusija uzor, pobeda jedne skoro totalitarne države kojoj su ljudska prava poslednja rupa na svirali koja melodiju ljudskih prava ne podnosi. Rusija je poslednjih godina postala predmet kritike praktično bilo koje individue ili organizacije koji se makar paušalno zanimaju za ljudska prava, zbog izbora kao što je slanje punk benda Pussy Riot na robiju zbog podržavanja demokratije, sve do stogodišnje zabrane gej parade i stavljanje homoseksualnosti na samu ivicu društva. Srbija, kako se čini, na sličnom je putu.

Homofobija, nevertheless, besmislena je čak i sa čisto pragmatičnog stanovišta. Šta će se desiti ako se dozvoli brak između homoseksualaca? Ništa. Nebo na Srbiju pasti neće. U Rio de Žaneiru je nedavno bilo održan gay pride sa čak 700,000 učesnika (pola Beograda!) i nebo se nekako nije sručilo na Brazil. Nešto slično se odvilo i u Berlinu, pa eto i tog grada netaknutog. Sve je veći broj zemalja koje počinju da dozvoljavaju homoseksualne brakove, pa i usvajanje dece od strane gej parova. Da li je „tradicionalni“ brak propatio zbog toga na bilo koji način? Naravno da ne. Jasno je da je „protest“ homofoba ništa više do njihove sopstvene želje da se uđe u medijski prostor, jedno standardno stvaranje panike gde za istu nema mesta, izmišljanje imaginarnih društvenih problema kako bi se oni koji ih podržavaju proglasili „braniteljima“ kojekakvih „tradicionalnih“, „duhovnih“ i „porodičnih vrednosti“. Na kraju se to sve svodi na čiste pokušaje sputavanja ljudskih prava i forsiranja sopstvenih vrednosti drugima. Zato je veoma važno i da ljudi heteroseksualne orijentacije, poput autora ovih redova, pruže podršku LGBT osobama u svojoj borbi za osnovno dostojanstvo i ljudska prava – takozvana ‘strejt podrška za gej prajd’.

Klerofašistička organizacija „Dveri“, kojoj u Srbiji čak nije zabranjeno delanje, jedna je od glavnih promotera homofobije u Srbiji danas, homofobije uvijene u sintagmu „porodične vrednosti“. Uzeo sam stoga članak izvesnog Branimira Nešića, jednog od ideologa ovog pokreta protiv modernosti, imena „Društveni aspekt homoseksualizma“, na kratku analizu, koju ću predstaviti u narednim paragrafima kao analizu paragona lokalne homofobne misli. Tekst iz članka je predstavljen kurzivom, dok će objašnjenja, tačnije, faktografska obrazloženja, slediti odmah ispod.

„Данас се у нашем друштву јавља један нови покрет, покрет за права ЛГБТ-особа, као појава која завређује озбиљан одговор. Јавља се покрет који покушава да прошири корпус људских права, и то конкретно, мањинских права на ЛГБТ-особе, који предлаже културну револуцију и измену досадашњих хетеросексуалних норми брака, природне породице и друштвеног уређења утемељеног на хетеросексуалним принципима и религиозном наслеђу.”

Kao prvo, LGBT pokret ne pokušava da „proširi korpus ljudskih prava“, već da izdejstvuje da se isti korpus primenjuje i na ljude koji nisu heteroseksualne orijentacije. Sama ideja da je primena ljudskih prava na osobe homoseksualne orijentacije „proširivanje“ istih nam govori o tome kako Dveri smatraju da LGBT osobe nisu ljudi, jer traže da se ljudska prava „prošire“ i na njih. Dalje, „prirodna porodica“ je stvar etike i ličnog moralnog izbora (šta je to „prirodno“ i po kome?), dok je „religiozno nasleđe“ nešto po čemu ni na koji način društvo ne sme da bude utemeljeno, zbog čiste realnosti koja nam govori da je religija, kako se Bertrand Rasel svojevremeno izrazio, sputala progres ljudske civilizacije. Takođe, LGBT pokreti ne predlažu nikakvu kulturnu revoluciju niti menjanje dosadašnjih normi braka – svaki hetroseksualan par je više nego dobrodošao da nastavi sa tradicionalnim konceptom braka. LGBT pokreti samo traže da i oni imaju ista prava na brak i usvajanje dece. Sve što traže je da budu tretirani kao ljudska bića, sa svim pravima koja su dodeljena heteroseksualcima.

„Већина нашег народа је била изненађена радикалним захтевима ЛГБТ-покрета у Србији, док је истовремено у медијима развијена пажљиво испланирана кампања за потребе ЛГБТ-особа, у којој бројне јавне личности дају подршку овом покрету, позивајући се на саосећање, социјалну правду и толеранцију.“

Da li je većina naroda iznenađena ili ne ponovo nema nikakve veze sa ljudskim pravima i vladavinom prava i demokratije. Može 99% „srpskog naroda“ da ima bilo šta ili sve protiv homoseksualnosti – to još uvek ne znači da i za homoseksualne osobe ne važe ljudska prava. Isto tako, tražiti poštovanje ljudskih prava se ni na koji način ne može shvatiti kao „radikalno“. U medijima, dalje, nije razvijena nikakva „pažljivo isplanirana kampanja za potrebe LGBT osoba“: autor bi mogao makar ponekad da ponudi i dokaz za tvrdnje koje nudi javnosti. Da je jedna takva kampanja isplanirana, LGBT osobe bi imale i veću šansu za šire društveno prihvatanje, nasuprot radikalnom ostrakizmu sa kojim se danas suočavaju. Da li Nešić uopšte gleda televiziju?

„Зашто је хомосексуализам тоталитарна идеологија? Зато што целокупном друштву, свеобухватно, жели да наметне став да је хомосексуална склоност ‘природна’ и да је у питању „варијетет“ и да свако ко тако не мисли мора бити кажњен и медијски линчован. А управо је свеобухватност плана и надзора понашања популације једна од основних одлика сваког тоталитаризма. Алан Тод наводи да је једна од кључних одлика тоталитарних режима ‘циљно вођена цензура и пропагандна делатност зарад контроле свих културних аспеката и индоктринације маса, а посебно младих.’“

Ideja da je „homoseksualizam totalitarna ideologija“ je čista besmislica. Kao prvo, nečija seksualna orijentacija ni na koji način ne može biti ideologija (neka autor pogleda u rečnik za značenje lekseme „ideologija“). Kao drugo, niti jedan jedini homoseksualac ne želi da „medijski linčuje“ i „kazni“ nekoga ko ne smatra da je homoseksualnost prirodna. Nadovezujući se na to, sam koncept „prirodnog“ je veoma nestabilan i nekoristan, pogotovu u lažnom izjednačavanju „prirodno=dobro=poželjno“. Smrt je jedna od najprirodnijih stvari, bolest takođe, rak, patnja…mnoge prirodne stvari su loše i ne želimo ih. Isto tako mnoge „neprirodne“ stvari su veoma korisne, od medicine (lekovi i terapije ne rastu na drvetu) do tehnike (kompjuteri i mobilni telefoni ne niču iz zemlje). LGBT pokreti ne žele da „nametnu“ celom društvu da je homoseksualnost prirodna – oni žele samo to da objasne, kako bih ih socium prihvatio. Ili makar kako ih ne bi tukli na ulicama. Po „rezonovanju“ ponuđenom u gornjem paragrafu, i matematika je „totalitarna ideologija“, jer „celom društvu“ nastoji da predoči da su dva i dva – četiri.

„ЛГБТ-покрети себе сматрају репрезентативним сматрајући или тврдећи да баш они представљају целокупну ЛГБТ-популацију, и тврде да су њихов глас и да су њихови захтеви захтеви свих ЛГБТ-особа.“

Ni ova tvrdnja nije tačna. Kada pripadnik neke queer organizacije nešto tvrdi u javnosti, podrazumeva se da je to generalni stav koji organizacija zastupa, a ne stav doslovce svake gej osobe. Ovo bi bilo kao kada bi se tvrdilo da svaki birač Demokratske stranke smatra upravo ono (doslovce, identično) što Boris Tadić ili Dragan Đilas kažu u javnim nastupima. To, naravno, nije ni moguće, a kamoli realno.

„(…) агресивни хомосексуалци, (…) су крила ЛГБТ-покрета и носиоци тоталитарне идеологије хомосексуализма, који траже друштвену, моралну и културну револуцију.”

Ideja da postoje „agresivni homoseksualci“ koji traže kakvu „revoluciju“ je besmislena (gde su? Dokaze, molim! Primere!). Opet, Nešić prosto proklamuje bez ikakvog argumenta i dokaza. Agresivni su upravo mahom oni koji smatraju da je biti gej – bolesno. Za to postoje i dokazi – gomila video klipova koji se mogu naći i na You Tube stranama, svi koji pokazuju kako homofobi tuku homoseksualce. Na jednom od njih se vidi i jedan mladić, divljak, koji tuče devojku, lezbejku, nazivajući je „Sotonom“. Ko je tu agresivan, vredi pitati? Videti kako policajac stoji necela dva metra pored incidenta i ne radi ništa je, nažalost, samo izraz jednog mnogo većeg, društveno-političkog problema.

„Некадашње разумевање брака и породице као нормативног понашања је у великој мери узурпирано у српском друштву.“

Nije, i tu je tačka. Srbijansko društvo je – nažalost! – veoma tradicionalno, i vodi se veoma tipičnim i klasičnim shvatanjima rodnih uloga, pa tako i onih u okviru porodice. Kamo sreće da su nekadašnja razumevanja braka (u kojima je Bog na nebu a otac u porodici, gde se žena svodi na sopstvene reproduktivne sposobnosti) „uzurpirana“. Kamo sreće da su tradicionalizam i primitivizam u Srbiji „uzurpirani“.

„Сексуална револуција почива на темељима који се временом морају мењати. Можда најважнији моменат ове револуције представља мишљење да је за здрав и успешан живот неопходно разумети сопствену сексуалност, не борити се против ње, већ јој дозвољавати да процвета без икаквих ограничавања. Овакав став је пре свега последица експанзије тзв. хуманистичке психологије. Сексуалност се, тако, сматра потребом која се мора задовољити, слично глади или жеђи, а свако уздржавање од испуњавање те потребе се описује као нехумано и нездраво.“

Kako veliki broj naučnika tvrdi, situacija je upravo suprotna od onoga što Dveri proklamuju. Neuropsihijatar Džejms Preskot objašnjava: „Kao razvojni neuropsiholog, poklonio sam veliki deo svoje pažnje čudnom odnosu između zadovoljstva i nasilja. Sada sam ubeđen da nedostatak fizičkog zadovoljstva predstavlja glavni uzrok nasilja. (…) zadovoljstvo i nasilje imaju recipročan odnos, to jest, prisustvo jednog inhibira drugo. (…) Ličnost sklona zadovoljstvu retko pokazuje agresivno ponašanje, dok nasilna ličnost pokazuje slabu sposobnost da toleriše, oseti ili uživa u stvarno zadovoljavajućim aktivnostima“. U psihologije se ovo naziva i hipoteza muške seksualne deprivacije, te, kako kažu Lalumijer, Čalmers, Kvinsi i Seto, seksualno nezadovoljen mladić će imati veću tendenciju ka nasilnom ponašanju. Iz ovoga sledi i hipoteza da su homofobi koji divljaju po ulicama i žele da tuku homoseksualce, u suštini, predstavljaju samo seksualno neuspešne individue koje homoseksualcima najverovatnije čak i tajno zavide. Već smo pomenuli mladog nasilnika koji tuče jednu devojku. Uđimo na kratko u njegov mračni um. To je osoba koju ženski pol ne primećuje, kako se Tevelajt izrazio, muška individua koja je „još uvek ne-rođena“ kao muško, osoba kojoj devojka (heteroseksualna) neće pokloniti ni tračak pažnje. Kada mladi, seksualno neuspešni divljak potom vidi da dve devojke – homoseksualke – ne samo da njega kao muško ne žele, već žele jedna drugu (da je on u potpunosti irelevantan!), u sprezi sa nedostatkom seksa i potpunim seksualnim nezadovoljstvom on kreće da se ponaša agresivno, te da tuče devojke.

Poenta je u tome da istina leži upravo u tvrdnji koja je u potpunosti suprotna Nešićevoj: za zdrav i uspešan život jeste nužno i neophodno razumeti sopstvenu seksualnost, ne boriti se protiv nje i dozvoliti joj da cveta bez ikakvog ograničenja. Ova tvrdnja je u skladu sa biologijom, medicinom, neurologijom, psihologijom, pa i sociologijom. Ukratko; u skladu sa naukom i naučnim saznanjima. Dverjanima, pak, nauka je strana, neshvatljiva, čudna, daleka. Uostalom, izrazito negativna konotacija kojom autor boji humanizam nam govori dosta sama po sebi.

„Важно је приметити неоспорну повезаност између елемената сексуалне револуције, сексуалних слобода и дискутабилног корпуса људских права: масовни вештачки прекиди трудноће, широко распрострањена прељуба, многобројни разводи бракова, радикални феминизам, индивидуализам и, на крају, захтеви ЛГБТ-покрета. Ове појаве се нису случајно синхроно огласиле, у истом историјском тренутку. Свима им је заједничка тежња за ослобађањем од наводних репресивних традиционалних хришћанских и осталих религиозних моралних и културних образаца. Такође им је заједничка одлика и срозавање личности човека на материјалистички ниво бездушног тела, које има само један циљ, а то је задовољење сопствених потреба, без обазирања на потребе ближњих, а у духу погрешног приступа „хуманистичке психологије“ човеку као личности. Као организација која окупља људе којима је духовна и религиозна компонента веома битна, ми не можемо прихватити ову деградацију људског бића, као ни растакање душе од тела, јер то значи растакање личности човека.

Groteskno bizaran, netačan i sasvim subjektivan pasus. Nešić pokušava da svrsishodno ubaci sopstvene vrednosti gde god je moguće, buneći se protiv preljube, razvoda, feminizma – čak mu je i individualizam mrzak, pored već prezrenog humanizma. Setimo se da je nedostatak individualizma jedan od glavnih odlika fašizma, nacizma, komunizma i religije – totalitarnih oblilka društvenog uređenja protiv kojih se Nešić, naoko, bori. Tradicionalne hrišćanske vrednosti su po definiciji represivne, a ne „navodno“, dok telo jeste „bezdušno“ – nikakve duše i duhovi ne postoje. Zadovoljenje sopstvenih potreba nikada se nužno ne poklapa sa nedostatkom brige za potrebe drugih, kako autor navodi, čak možda i naprotiv (pogotovu što se tiče seksualnog kontakta – zadovoljavanjem sebe zadovoljavate i patnera!). „Rastakanje duše od tela“ nije moguće, jer duša – po svim naučnim kriterijumima – ne postoji. Niti je moguće „odvojiti ličnost od čoveka“ (sic!). Ukoliko je brak neuspešan, razvod je jedina opcija. Ukoliko je fetus neželjen, abortus je jedina opcija. Ovo su sve instance u kojima individue koje se u takvim situacijama nalaze moraju same da odluče šta će uraditi. Nešić, pak, pokušava sopstvene vrednosti – iliti nedostatak istih – da forsira drugima. Ostaje samo jedno retoričko pitanje – ko je tu ideolog totalitarizma?

Članak Branimira Nešića je jedan tipični pamflet savremenog agresivnog tradicionalizma u kojem su prezentovane mnoge standardne instance totalitarne misli, kolektivizma i klerofašizma, uz tipični prezir prema individualizmu, humanizmu, pa i nauci. Nedostatak argumenata i prosto deklarisanje su uvek među najvažnijim oružjem u arsenalu totalitarnih ideologa, kao i deklarativne izjave koje stoje u suštoj suprotnosti naučnim činjenicama i teorijama. Ovaj tekst je samo jedan eklatantan primer neuspešnog društva i crne budućnosti ka kojem ono stremi. Kako je napisao Dušan Komarčević u jednom članku u E-novinama, „[u] ovoj igri postoji samo jedan pobednik. Državno-dverjanski.”

Ne dozvolimo da se ta tvrdnja poklopi sa stvarnošću.

Preneseno iz Helsinške povelje.

 

Comments are closed.

Pratite objave autora na FB

Po datumima

фебруар 2013.
П У С Ч П С Н
    мар »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728