Dani nam prolaze u već poslovičnoj “konfuziji i pometnji“ kojoj doprinosi i činjenica da rascep u građanskoj Srbiji još nije objašnjen. Do juče je glavni problem bio to što je deo javnosti odbijao da vidi bilo kakvu promenu na novim vlastima. „To nije moj predsednik“, „ne očekujem ništa“ bile su mantre koje su se ponavljale. Međutim, iako je i opozicija tvrdila da ova vlast „nije uradila ništa“, realna mogučnost da ta ista vlast dosegne dojučerašnji cilj nad ciljevima DS i LDP – datum o početku pregovora o pridruživanju EU – nekako je previše protivrečna zvaničnom nihilizmu.
Zbog ovoga se indukovana pometnja odnedavno dodatno uvećala. Kako je postajalo jasno da bi nove vlasti mogle da imaju neke rezultate, DS i LDP su odlučile da će ono što im je do juče bilo alfa i omega politike – pridruživanje EU – od sada posmatrati kao kiselo grožđe. A kad nas već bivši nacionalisti vode u EU, nije li najnormalnija stvar na svetu i u Srbiji da demokrate postanu nacionalisti? Ovaj preokret započeo je, čini mi se, lider Nove DS Dragan Đilas koji je, posle neuspelog pokušaja izazivanja vanrednih izbora na slučaju „Banana“, počeo da stabilnost vlade objašnjava „podrškom Zapada“, koja je tu zbog toga što je nova vlast spremna da tom Zapadu isporuči rešenje za Kosovo „na koje demokrati nikada ne bi pristali“. Kud je krenuo Đilas, odmah se zaputila i svita. Večni glavni urednik Vremena hrabro je istupio na bioskopskoj projekciji filma „Linkoln“ skresavši Amerikancima u lice da njihov Linkoln nikada ne bi pristao na cepanje teritorije Sjedinjenih država, dok oni od naših političara traže upravo to. Ako je ovo mogao da čuje, Milošević se složio sa Žarkovićem, zažalivši što ga nije bolje upoznao.
I čuveni datum za pregovore je u demokratskoj sviti umnogome izgubio na privlačnosti. Lider Nove DS se požalio da su i on i narod „iscrpljeni“ i „umorni“, od politike štapa i šargarepe i stalnog uslovljavanja. „Ljudi nisu zečevi, pa da žive samo od šargarepe“, kaže on. Zbog nečega više niko ne priča da bi u EU trebalo da idemo zbog „fondova“ koji će pomoći da izradimo puteve i bolnice. Sada u EU treba da idemo „zbog sebe“ i zbog „evropskih vrednosti“, ali i to samo zato što ne možemo nigde drugde. Đilas bi skoro mogao da parafrazira Čanka: „Zapušite nos i glasajte za ulazak u EU“.
Pošto ova politika baš i ne nailazi na veliku podršku, lider LDP se dosetio da je sada pravo vreme da se konfuzija još više poveća udruživanjem svih bivših „demokratskih“ stranaka u novi DOS. Izgleda i ne samo „demokratskih“. Miljenko Dereta je izjavio da se razgovara sa “svima koji su programski bliski i koji spadaju u demokratske, proevropske, patriotske i prosrpske snage”. Manipulativna retorika koja je uvela podelu na patriote I izdajnike i na prosrpske I proevropske snage ovde se ne dovodi u pitanje, samo se svemu dodaje i momenat „sabornosti“. Sve te snage bi sad trebalo da budu zajedno, u cilju obaranja vlasti „koja nije uradila ništa“. Sve u skladu sa realnošću.
Sada, dakle, nemamo samo konfuziju oko toga postoje li promene u ponašanju nove vlasti. Dok „demokrate“ šalju nacionalističke poruke o izdajnicima na vlasti, dok umanjuju značaj pridruživanja EU i vode kampanje u cilju izazivanja izbora, kad im po mišljenju svih vreme nije – „patuljci“, novinari i analitičari, o svemu tome pojma nemaju. Ako i primećuju da je novu politiku demokrata teško podržavati, onda se drže starih tema diskvalifikacije bivših nacionalista. Tako uvek mogu reći: vas ponekad i kritikujem, ali ovi su diskvalifikovani, pa vi razmislite da li sam ja na vašoj strani ili ne.
Za brojne novinare i analitičare oni koji nisu spremni da prate ove promene DS i LDP i koji primećuju da tu nešto nije u redu, su „promenili stranu“. I tako smo dobili današnju navodnu konfuziju koju u stvari nije teško objasniti i ukloniti. Tačno je da u javnosti, čak u okviru „građanske“ Srbije imamo dijametralno suprotne ocene stvarnosti, posebno učinaka novih vlasti. Ali je dosta jasno i da konfuzije ne bi bilo kada ne bi bilo ove podrške dela javnosti koja se ponaša poput vetrokaza.
Ili bi mogli ovako to da izrazimo. Čovek u životu ima dve mogućnosti: ili če slediti neke ljude ili će slediti neke ideje. Ako bude sledio neke ljude ili stranke moraće da isprati sve zaokrete koje izaziva promena u njihovim mišljenjima i potrebama. Ako bude pak sledio ideje onda će ponekad doći u sukob sa ljudima, ali će makar biti u skladu sa sobom i vlastitim ciljevima.
A mišljenju koje se okreće kako vetar duva, činiće se da se on okreće.
