Srđan M. Jovanović: Dve filozofije politike

Kako urediti državu? Kako je organizovati? Koje su granice slobode individue? Koje je najbolje državno uređenje?

Ova pitanja prožimaju akademski, profesionalni, laički i idiotski diskurs od vremena kada smo postali svesni da je nekakva vrsta iole funkcionalnog zajedništva ljudskoj vrsti nužna – čovek je zoon politikon. Mišljenja su se o ovim pitanjima oduvek razlikovala, razlikuju se i sada, a čini se i da će nastaviti da se razlikuju i u bliskoj budućnosti. Kako je Ričard Dokins primetio, pak, ukoliko se nekoliko različitih mišljenja sukobe, to ne znači da je „idealno“ rešenje negde „na sredini“. Sasvim prosto, moguće je i da neka od tih mišljenja jednostavno nemaju nikakve veze sa realnošću.

U akademskim krugovima, kada se pomene politička filozofija, nekolika imena padnu na pamet bez mnogo dvojbe. To su imena Roberta Nozika i Noama Čomskog. Robert Nozik je (pored Rolsa) često označavan kao „najpoznatiji filozof politike“ ; jedan je od glavnih autoriteta na polju filozofije države, njenog uređenja i sociuma koji je uređuje. Njegov stav, predstavljen u jednoj od najčitanijih knjiga političke filozofije svih vremena, „Anarhija, država i utopija“, veoma je jasan – najbolja vrsta državnog uređenja i najuspešnija političko-socijalna filozofija je ono što danas znamo pod imenom libertarijanizam. Ta budemo precizniji, Nozik je razradio koncept takozvane minimalne države. Država bi trebalo da bude minimalna u tom smislu da ne sme da vrši prinudu nad svojim državljanima. Država, tačnije, oni ljudi koji državu uređuju (vladajuća klasa, elita, parlament, bogati sloj), nemaju nikakvog prava da naređuju drugima. Država postoji radi naroda, radi društva, a ne vice versa. Ona je tu samo da zaštiti osnovna ljudska prava i da zabrani isključivo njihovo kršenje. U ovakvoj državi ostvarene su najveće moguće slobode građana, pod poznatom parolom „sloboda jedne individue se završava tamo gde sloboda druge počinje“. U minimalnoj, libertarijanskoj državi, individua je u stanju da postigne najviše; državno je uređenje okrenuto ka individui i njenim pravima. Ima li ičega plemenitijeg?

Zašto tradicionalizmi, konzervativizmi i fundamentalizmi nikada ne mogu uspeti? Odgovor je opet zapanjujuće prost. Tradicionalista – čovek koji umesto ka budućnosti gleda ka prošlosti, konzervativac – osoba koja ne želi promene iako su one elementarna instanca same ontologije društva, ljudskog bića i kosmosa uopšte, i fundamentalista – čovek koji se drži dogmi kao pijan plota – svi oni negiraju slobodu izbora, slobodu individue. Oni žele da se ostali ponašaju prema normama koje oni (tradicionalisti itd.) nameću, a ovo ne sme biti ostvareno. Libertarijanac, individualista živi po prostom principu: živi i pusti druge da žive. Etika individualizma je u suštini i etika libertarijanizma – gledaj svoja posla! Libertarijanac neće pokušati da prinudi tradicionalistu da se okrene ka budućnosti; neka on pušta sebi krv pijavicama umesto da ode kod doktora, neka živi u rodbinskoj zadruzi ako tako želi, ali ne sme svoje primitivne stavove da pokuša da utuvi drugima. Libertarijanizam obećava najveću moguću slobodu svima: onima koji gledaju u budućnost i bore se za progres da taj progres i ostvare; onima koji žele da se učaure u svojim magijsko-religijsko-tradicionalnim rupama da tamo i ostanu. Prinude nema. Niko ne sme da ima tu moć da prinudi drugoga da radi šta ovaj ne želi. Libertarijanizam je tako jasan, lep, elegantan, jednostavan… a prevashodno – uspešan.

Libertarijanizam funkcioniše pod pretpostavkom da država, ukoliko se uredi valjano, može da bude pozitivna instanca. Kao što sam naveo, država je tu radi nas, nismo mi tu radi nje. U SAD su konzervativci već uspeli da ovaj manifest slobode groteskno postave naglavačke parolom „ne pitaj se šta tvoja država može da uradi za tebe, već šta ti možeš da uradiš za svoju državu“. Ovaj monstruozitet čije moderne korene možemo da vidimo u već „razbucanim“ pseudofilozofijama Hegela, Herdera, Fihtea, Šelinga i ostalih preteča totalitarizma i nacizma predstavlja samo uništenu parolu libertarijanizma, koju možemo sročiti ovako: „Ne pitaj se šta ti možeš da uradiš za svoju državu, već šta ona može da uradi za tebe.“ Država, na kraju krajeva, nije nekakav mistični entitet koji pluta u etru, država je kolekcija individua koje imaju moć represije, legitimnost nad primenom sile i nasilja, kako je to lucidno sročio jedan Veber. Onaj koji „radi nešto za svoju državu“ u stvari samo ispunjava ćefove vladajuće elite. Zašto bi iko to želeo?

Drugo ime koje sam pomenuo je ime Noama Čomskog. Poznat u lingvistici (po uspešnoj sintaksi i neuspešnoj semantici), ovaj intelektualac je ipak vrhunac svoje misli dostigao u filozofiji politike i društva, kao i kampanjama protiv represije države. Poznat je kao najcitiraniji intelektualac današnjice, jedan od najvećih umova Amerike. Po ideološkoj orijentaciji, Čomski je filozof anarhista. Anarhizam, kao i libertarijanizam, zalaže se za najveće moguće slobode individue. Međutim, za razliku od libertarijanizma, anarhizam ne smatra da država može biti uspešna, korisna pojava. Državu anarhista vidi kao najglomazniji mehanizam represije i prinude, i kao takvu je treba ukinuti. Antropološka istraživanja potvrđuju da postoje zajednice koje funkcionišu sasvim uspešno bez ikakvog vida državnog uređenja, što je velika potvrda potencijalnog uspeha ove ideologije. Bellum omnium contra omnes je zapravo Hobsova greška, objašnjava nam antropologija, nauka koja se pojavila ipak posle njegovog vremena. Glavna kritika upućena anarhizmu, sa druge strane, jeste sledeća, i zvuči odveć validno: ako nema države, ako nema vlasti, kriminalci i nasilnici će preuzeti vlast, zar ne? Kako mi je svojevremeno britanski anarhista Donald Rum iz Freedom Pressa lucidno odgovorio, gorenavedeno „uređenje“ nije anarhija – to je vlast kriminalaca i nasilnika. I kako nam stvarnost govori, većina „država“ na planeti Zemlji ne predstavlja ništa više do upravo to – vladavinu kriminala(ca). Ili je Kim Il Džong legitimni lider? Raison d’etre anarhizma je prost – bolje je nemati državu nego imati lošu. Ta, pogledajmo – u lošoj državi svaki je čovek za sebe, samo što pored golog opstanka i veoma eventualne samoaktuelizacije Maslovljevog tipa mora i da se bori protiv represije Levijatana, dok čovek bez države makar nema hobsovske pošasti u čijim kandžama bi morao da se batrga.

Da rezimiramo: najveći umovi političke filozofije dvadesetog veka nude nam dve opcije: libertarijanizam i anarhizam. Niti jedna jedina država nije uspostavila libertarijanizam, niti jedna jedina država nije bila ukinuta (a one države u kojima je životni standard najviši, slobode individue se najviše poštuju, gde ista individua ima najveće šanse za lični razvitak, kao što su Kanada, Australija i zemlje Skandinavije, veoma su blizu libertarijanizmu – zar nam to ne govori dovoljno?).

Čovečanstvo – po ko zna koji put – nije uspelo da posluša svoje najveće umove.

Prenos sa Danas-a:

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/dve_filozofije_politike.46.html?news_id=195214

Comments are closed.

Pratite objave autora na FB

Po datumima

фебруар 2013.
П У С Ч П С Н
    мар »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728