Vladimir Milutinović: Zašto su štampani mediji takvi kakvi jesu?

Najjednostavniji i najtačniji odgovor na pitanje iz naslova bio bi da su mediji ovakvi zato što su refleksija stanja u državi. Država je ista takva: proizvoljna, histerična i neuređena. Ali, svako društvo i svaka država trebalo bi da negde u sebi imaju i sredstva da se ovo stanje menja i reguliše. Kao što ćemo videti, štampani mediji, o kojima će ovde prevashodno biti reči, ne podležu bilo kakvoj efikasnoj regulaciji.

Za medije koji se emituju, a ne distribuiraju, nadležna je Republička radiodifuzna agencija, telo kao i svako drugo u državi, neefikasno i pasivno, bez autoriteta i akcije. Međutim, ova agencija nije nadležna za štampane medije. Štampani mediji su regulisani Zakonom o javnom informisanju, ali taj zakon ne predviđa telo koje bi imalo autoritet da štampane medije reguliše, analogno RRA.

Pre nešto više od godinu dana Norveško ministarstvo inostranih poslova potrošilo je 100.000 evra na osnivanje Saveta za štampu, koji je zamišljen kao telo koje bi se bavilo poštovanjem novinarskog kodeksa i razmatranjem žalbi oštećenih pisanjem medija. Ništa lepše, mogao bi neko reći, sada će umesto neefikasnih Sudova časti raznih novinarskih udruženja, postojati telo koje će da brani uveliko zaboravljeni Kodeks novinara.

Savet je nešto i radio. Od 30 žalbi 6 je uvaženo. Oštećeni su time dobili moralnu satisfakciju, a Savet je opravdao svoje postojanje i misiju. Malu senku na ceo proces baca činjenica da su se u Upravni odbor Saveta i Komisiju za žalbe ugurali skoro svi glavni urednici, koji su i uređivali vesti koje su bile predmet žalbi. Iako se raklamira kao nezavisno telo, Savet to nije. Ne može se podrazumevati da je nezavisno telo koje se sastoji od glavnih urednika koje su postavili upravni odbori i vlasnici medija. Ili, tačnije rečeno, čak i takvo telo bi moglo biti nezavisno u radu, ali Savet to nije.

Da li nam se Savet oglasio povodom sada aktuelnih problema u medijima? Nije. Što se njih tiče, vlasništvo nad medijima može i dalje ostati netransparentno. Rasprava o uticaju reklamnih agencija je misaona imenica, a izveštaj Verice Barać je za većinu članova upravnog odbora bio pamflet. Drugim rečima, Savet za štampu nije telo koje bi se bavilo medijima u smislu regulacije. Ono je precizna replika stanja u državi. Glavni urednici, kao i vlast, mogu da rade šta hoće, celokupna delatnost o kojoj se radi ostavljena je njihovoj samovolji. Ali, nije tačno da su oni neka autoritarna grupacija koja ne odgovara nikome ni za šta: 6 građana od 30 je dobilo moralnu satisfakciju.

Niko se nije žalio da su štampani mediji, skoro bez izuzetka, postali glasila PR novinarstva,  posvećeni isključivo zahtevima, često nepoznatih, vlasnika i finansijera. Sadržaj u njima je ili deo neke PR kampanje ili je štura informacija koja pre služi kao paravan za ono što se stvarno dešava, nego što je informacija o stvarnosti. Kodeks novinara koji nalaže objektivnu, nepristrasnu i potpunu informaciju u javnom interesu nije prekršen u 6 slučajeva, nego je zaboravljen kao bilo kakva relevantna norma. Ništa u novinama nije napisano u skladu sa tim kodeksom, a smer novinarstvo na Fakultetu političkih nauka bi slobodno mogao da bude ugašen jer radnih mesta za novinare koji se školuju da pružaju kvalitetnu informaciju više skoro da i nema. Novinari sada ne smeju ni da pitaju ko su vlasnici medija u kojem rade, a kamoli nešto drugo.

Ali, problem postoji, iako „opšti interes ne postoji“, ili možda baš zbog toga. Ako želimo da počnemo oslobađati medije od stege koja ih čini PR ispostavama , najpre se mora rešiti pitanje transparentnosti vlasništva. I to ne samo nad medijima, već i nad agencijama koje drže oglase u medijima.

Ako će se  štampani mediji i dalje baviti PR novinarstvom, onda se barem mora znati čiji je to PR.

Comments are closed.