Rubrika | Marko Matić

Marko Matić: Estradna šetnja nedostojnih

 

U grčevitom pokušaju da desetogodišnjicu ubistva Zorana Đinđića iskoriste za sopstveno političko preživljavanje, kormilari LDP Titanika uputili su poziv svim “demokratskim snagama” da im se pridruže u “Šetnji za Zorana”. Da su se zaustavili samo na pozivu, taj pokušaj očajnika na izdisaju da zloupotrebom Đinđićevog imena dođe do kakve takve infuzije, možda bi i mogao da naiđe na izvesno sažaljenje i razumevanje. Ali, poziv preostalih sledbenika Čedomira Jovanovića svim “demokratskim snagama” da se ukrcaju na njihov tonući brod i iracionalni napadi koji su usledili na one koji su se usudili da poziv odbiju, zaslužili su podrobnije podsećanje na “učinke” čelnih ljudi Liberalno-demokratske partije, koji su se u kopernikanskom obrtu, za svega deset godina, od baštinika ideja Zorana Đinđića pretvorili u njihov najveći usud.

Metak koji je ugasio život prvog demokratskog premijera Srbije ubio je mnogo više od samog Zorana Đinđića. Iza tog tragičnog pucnja nastala je mučna tišina koju su ubrzo ispunili bojni pokliči onih koji su predstavljali suprotnost svemu onome što se moglo nazvati Đinđićevom Srbijom. Bilo je potrebno da protekne nekoliko godina pre nego što će se prvi put ponovo okupiti tek desetkovani ostaci onih  koje je predvodio ubijeni srpski premijer. Tada se iz pepela počela rađati nova nada, usledio je novi uzlet pozitivne energije koja je obećavala, koja je oko sebe okupljala neke nove generacije mladih ljudi spremnih na političku akciju i nespremnih da pristanu na život u Koštuničinoj Srbiji srednjeg veka. Samosvesni građani su se ponovo počeli okupljati oko ideja u koje je pucano 12. marta 2003. godine, poklanjajući svoj entuzijazam i svoju veru u bolju Srbiju Liberalno-demokratskoj partiji i njenom slatkorečivom lideru.

I umesto da danas, kada brutalna stvarnost na Đinđićev politički put privodi čak i njegove najljuće protivnike iz devedesetih godina prošlog veka, LDP bude stožerni predvodnik demokratskih procesa, svedoci smo nezaustavljivog procesa truljenja i raspada onoga što je preostalo od političkog preduzeća Čedomira Jovanovića. Godine trulih kompromisa, neprincipijelnosti i bezočne trgovine idejama i imenom Zorana Đinđića, navukle su crne oblake i u pitanje doveli dostojnost preostalih sledbenika Jovanovića da uopšte i pomenu ime Zorana Đinđića, a kamoli šetaju u znak sećanja na utemeljivača onih ideja i one vizije u koju su iznova pucali. Šetati danas u okruženju Čedomira Jovanovića i Dragana Đilasa, bilo bi isto što i 2003. godine šetati ruku pod ruku sa Vojislavom Koštunicom i Miloradom Ulemekom Legijom.

Godine trulih kompromisa, neprincipijelnosti i bezočne trgovine idejama i imenom Zorana Đinđića, navukle su crne oblake i u pitanje doveli dostojnost preostalih sledbenika Jovanovića da uopšte i pomenu ime Zorana Đinđića, a kamoli šetaju u znak sećanja na utemeljivača onih ideja i one vizije u koju su iznova pucali.

Uprkos obilju dokaza koji govore o izopačenosti svega onoga što danas predstavlja partija Čedomira Jovanovića, iz njene zatrovane partijske kuhinje ovih dana su učestale uvredljive pridike usmerene prema onima koji su odbili da učestvuju u nakaradnoj povorci kojoj je deseta godišnjica Đinđićevog ubistva poslužila samo kao povod, a čiji je jedini stvarni cilj zapravo šminkanje preostale LDP truleži. Ono što je možda mnoge iznenadilo jeste to što se u lovu na veštice posebno istakla poslovično neprimetna Nataša Mićić što je možda i najbolji dokaz ozbiljnosti situacije u kojoj se stranka trenutno nalazi.

Iako nesposobna da svojim oveštalim frazama iznova pridobije čak i same članove LDP koji iz dana u dan sve masovnije napuštaju partijski brod koji nezadrživo tone, politički bledunjava, ali prkosna Nataša Mićić bez ustezanja je ustvrdila kako su ona i njeni stranački drugovi činili sve kako bi promenili kurs državne politike, pružali podršku sudskom veću koje je sudilo ubicama Zorana Đinđića, branili instituciju Specijalnog suda, podnosili krivične prijave protiv vrha Koštuničinog bezbednosnog aparata tražeći otkrivanje pune istine o političkoj pozadini ubistva Zorana Đinđića. Spisku “veličanstvenih” podviga LDP grenadira Mićić je dodala i “istinu” koju su neustrašivo govorili o Kosovu zbog čega su teško postradali što se može zaključiti iz “desetina prostorija LDP-a koje su  zapaljene i napadnute”. Sve to je bilo praćeno svakodnevnom satanizacijom, tabloidnom kriminalizacijom i stalnim zastrašivanjima. Kruna svega, prema potpredsednici LDP, bila je antiustavna kampanja u kojoj je LDP prednjačio u kritici načina donošenja i sadržaja Ustava koji je donet protivno volji građana.

Bez obzira na ozbiljne sumnje u pogledu pravog autora teksta koji je po partijskom zadatku morala da potpiše, Nataša Mićić je propustila idealnu priliku da nam bliže objasni kako je izgledala ta sizifovska borba u kojoj je učestvovala u prvim borbenim redovima. Kako je Čedomir Jovanović najstrašnije bio satanizovan u trenucima podnošenja tužbe protiv Miroslava Miškovića koja je, začudo, nestala baš u trenutku kada je lider LDP dobio pismo Slobodana Radulovića sa dokazima o otmici “C marketa”. Iako je to pismo, umesto u tužilaštvu, završilo u fioci Čedomira Jovanovića, više je nego simptomatična koincidencija tih zanimljivih događaja. Nekako istovremeno sa velom zaborava koji je pao na “slučaj Mišković”, LDP ulazi u koaliciju sa Miloševićevim socijalistima u Beogradu sa kojima se zajednički bori protiv tajkunskih pošasti i to tako što izglasavaju višegodišnji san Miroslava Miškovića i Milana Beka – prenamenu zemljišta u Luci Beograd koje tako postaje građevinsko i pogodno za realizaciju jedne od najvećih pljački imovine građana Beograda.

LDP u tom periodu prednjači i u napadima na Vericu Barać, Savet za borbu protiv korupcije i sve one koji su se usudili da postave bilo kakvo pitanje u vezi sa pljačkaškim privatizacijama u kojima je glavnu reč vodio Milan Beko, ključni finansijer stranke.

Ojačan finansijskim dilovima sa političko-tajkunskim podzemljem, LDP se odlično snalazi i u davanju bezrezervne podrške kriminalnoj Vladi Mirka Cvetkovića. Tako poslanici te partije, sa izuzetkom Vesne Pešić i Žarka Koraća, glasaju za antievropski Zakon o informisanju, ali i skandaloznu reformu pravosuđa koja je poslužila kao pokriće za čistku staljinističkih razmera unutar srbijanskog sudstva. LDP u tom periodu prednjači i u napadima na Vericu Barać, Savet za borbu protiv korupcije i sve one koji su se usudili da postave bilo kakvo pitanje u vezi sa pljačkaškim privatizacijama u kojima je glavnu reč vodio Milan Beko, ključni finansijer stranke. U duhu evropskih vrednosti u koje su se od osnivanja stranke zaklinjali, čelnici LDP svojski su podržali fašisoidne ispade Dragana Đilasa u Beogradu, počev od prezaduživanja Grada, seče platana u Bulevaru Kralja Aleksandra, “humanog izmeštanja” beogradskih Roma koje je obavljano buldožerima, neustavnog propisa o prohibiciji, odluke o uvođenju omraženog Bus Plusa u sistem gradskog prevoza, pa sve do njegovih homofobnih izjava i  eksplicitnog protivljenja održavanju beogradske Parade ponosa.

Paralelno sa posrtanjem stranke zarobljene u mreži trulih i neprincipijelnih kompromisa, njenom lideru Ćedomiru Jovanoviću otvaraju se novi vidici. Proređeni vazduh Akonkagve koju je, go do pojasa, junački osvojio, Jovanoviću je doneo dodatni uspeh u njegovom, velom magle obavijenom biznisu. U ulozi sve neuspešnijeg političara, ali sve uspešnijeg preduzetnika, Jovanović zakupljuje pogone Fidelinke, i to tako što na tenderu pošteno pobeđuje oštru konkurenciju svoje druge firme. Enormno bogaćenje i faraonski životni stil kojim se lider LDP jasno distancirao od svojih bednih sledbenika, pratili su blokirani stranački računi i pojačavanje pritiska na idejno dezorijentisano članstvo i aktiviste od kojih je zahtevano da iz svojih džepova finansiraju propalu politiku svog lidera.

Izborni debakl i odsustvo bilo kakve mogućnosti unutrašnjeg preispitivanja dokazano neuspešnog stranačkog vođstva, očekivano su doveli do lančanog napuštanja stranke od strane prvo njenih viđenijih članova, a potom i velikog broja lokalnih partijskih organizacija. Ogoljena do krajnje nepristojnosti, Liberalno-demokratska partija danas je svedena na grupu očajnika iz okruženja partijskog lidera koji su svoju egzistenciju vezali za Jovanovićevo političko preduzetništvo i koji su spremni da, ne birajući sredstva, po svaku cenu brane svoje ugrožene pozicije.

U celini uzev, sumirajući učinke i rezultate dosadašnjeg delovanja LDP, bez preterivanja se može zaključiti da bi za srbijansko društvo daleko bolje bilo da su korumpirani čelnici te stranke prethodnu deceniju proveli u dubokoj hibernaciji. Tako bismo možda i izbegli paradoksalnu situaciju da one političke snage, koje su u vreme Zorana Đinđića predstavljale najveće protivnike modernizacije Srbije, danas vode racionalniju politiku od onih koji su se zaklinjali u evropske vrednosti i ideale. S obzirom na podužu listu nedela i korupcije koja stoje iza njih, jedina logična šetnja za mnoge iz vrha LDP bila bi ona iza zidina srbijanskih zatvora.

Zbog takvog stanja stvari, konačna politička eliminacija ostataka LDP danas se nameće kao imperativ i preduslov svakog ozbiljnijeg pokušaja novog okupljana onih koji su spremni da, na jedan novi način, budu nosioci vizije moderne evropske Srbije koju nam je u nasleđe ostavio Zoran Đinđić. Sa onima koji više nisu dostojni pozivanja na njegovo idejno nasleđe, ta vizija je osuđena na trajni prelazak u ruke proračunatih konvertita iz redova zakletih Đinđićevih ideoloških protivnika.

Comments are closed.

Pratite objave autora na FB

Po datumima

март 2013.
П У С Ч П С Н
« феб   апр »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031