piše: Vladimir Milutinović       –

Jedna od teza ranije objavljenog teksta “Anđeli na vrhu igle” glasila je da i danas postoje intelektualci koji preuzimaju tradicionalnu ulogu crkve iz srednjeg veka. U ovom tekstu ću tu ulogu precizno razložiti i uporediti je sa alternativnom ulogom modernog intelektualca.

Dakle, jedna od uloga crkve, ili njena “politička” uloga, bila je da odredi ko ima crkveni blagoslov – moralnu legitimaciju – a ko nema. Za srednjovekovne vladare to je bilo značajno pitanje, ali se oni nisu ustezali da se odupru crkvenim anatemama i dovedu u pitanje njihov autoritet. Ipak, barem onda kada su se kardinali i partijarsi priklanjali vladarevoj volji, stvari su se vraćale u normalu i crkvi bi bilo dopušteno da čuva moralni poredak, dok bi kralj čuvao svetovni.

Naravno, crkva je moralne kriterijume uzimala iz religijskog učenja, a ni danas nije drugačije, s tim da su, na primer kod nas, originalne hrišćanske poruke umnogome zamenjene “vidovdanskom etikom”, koja se u praksi svodi na kaštigovanje “izdajnika” nacije. Crkveni intelektualac se ne interesuje ni za opisivanje sveta, ni za razmišljanje o alternativnim moralnim kriterijumima, ni za praktične promene u svetu. Te teme će doći na red tek kasnije sa renesansom i modernim dobom. Klasični crkveni intelektualac bavi se samo određivanjem moralnog statusa, pri čemu su i ovde moralni kriterijumi dovoljno rastegljivi da u njih stanu materijalni interesi vlasti ili crkve.

O ovom prelazu od srednjovekovnog ka modernom radi se u čuvenoj Đinđićevoj izavi “Kome je do morala, neka ide u crkvu”, koja već godinama bode oči nacionalistima, a kojom je Đinđić hteo da kaže da oni koje interesuju samo moralne ocene drugih, do kojih se došlo po nekom nereflektovanom i arbitrarnom kriterijumu, treba da se vrate u srednji vek kada je to bila jedina osnova svetovne intelektualnosti. Od renesanse na ovamo, od intelektualca se traže i druge stvari: opis stvarnosti, refleksija o različitim moralnim kriterijumima i praktični predlozi za uređenje stvarnosti, a sve je to u Srbiji prava retkost i danas i u vreme Đinđićeve izjave.

To što, dakle, postoji jedna nova, moderna, forma racionalnosti ne znači da je stara srednjovekovna i crkvena uloga intelektualaca nestala. Srednji vek možda nije znao ko će biti spasen, ali je bio uveren da zna ko sigurno neće – jeretici, nekršteni i anatemisani – a svaka vlast voli da ima nekoga ko bi anatemom pomogao u usmeravanju političkih tokova.

Ako formalno opišemo ovu “crkvenu” ulogu intelektualca, onda je njegov zadatak da povuče granicu između dobrih i loših, moralno legitimnih i moralno nelegitimnih. Nešto kao na ovoj slici:

Linija razdvaja moralno prihvatljive i one druge, a intelektualac je određuje i može da se bavi samo time. Vlast ili pretendent na vlast uvek će biti zainteresovani za ovakvu vrstu govora jer je moralna diskvalifikacija konkurenata najsigurniji put do vlasti i najlakši način održavanja na njoj. Još jasnije će to biti na primerima. Na primer, za nekada vrlo aktuelne franscuske „nove filozofe“ moralnu legitimaciju je dobijalo sve što čine vlade Zapada i SAD. Tako su moralno opravdani i napadi na Irak i Libiju, nezavisno od lažnih opravdanja, devastacije i stotina hiljada mrtvih u toku i posle tih intervencija.

Moralnu blanko legitimaciju mogu dobiti i čitave grupe. Tako nacionalisti granicu moralne legitimnosti povlače oko nacija. Na primer, moralno ispravni su „Srbi“, a neutralni ili moralno nelegitimni svi drugi. Jedini izuzetak su „izdajnici“, koji imaju nešto protiv ovakvog regulisanja moralnih pitanja. Moguće je i obrnuti ovu sliku, pa iste „Srbe“ tretirati kao jedine koji su moralno nelegitimni.

Treba primetiti da ove linije ne postoje nigde u realnosti. Do njih se može doći samo refleksijom o vlastitom ili tuđem mišljenju, refleksijom koju intelektualci-sveštenici retko praktikuju. Pa ipak, kada se ove implicitne granice ne poštuju, ovi intelektualci to odmah primete, iako nisu sasvim svesni da one postoje.

Spor oko belih listića koji se razvio posle majskih izbora i još uvek traje nesmanjenoom žestinom, u tesnoj je vezi sa ovim granicama i svešteničkom ulogom intelektualaca. Sama pojava belih listića je bila dovoljno skandalozna, a sablažnjavanje je nastalo upravo stoga što su oni uskratili implicitnu moralnu legitimaciju koju su do juče davali našim „demokratama“. Političari su to odmah osetili i oštro osudili. Tadić je krivicu za svoj poraz odmah svalio na njih i nema sumnje da on to još uvek misli. Ali, njegovi savetnici su, čini se, ipak ukapirali. Nedavno se jedan od njih izrazio da nas danas mogu spasiti samo „nove, hrabre, kreativne, demokratske i evropske,“ ideje, i dodao da je „problem što ovoga puta tapiju na takve ideje i takvu politiku nema samo jedna strana.”

No, opet, to što su savetnici ukapirali ne znači da je i sama uloga moralne policije nestala. U stvari se danas glavni spor vodi oko toga da li granicu moralno legitiminih treba povući tako da uključuje Vučića i Dačića ili ne.

Ovde ne moramo da navodimo sve činjenice koje ukazuju da su Dačić i Vučić promenili političke principe kojima se rukovode. Međutim, ove činjenice će izgledati različito u očima modernog i srednjovekovnog intelektualca.

Ukratko, razlika između njih dvojice sastoji se u ovome. Intelektualac-sveštenik jednostavno svoju ulogu shvata kao ulogu moralnog sudije koji osuđuje ili pohvaljuje ljude, dok moderni intelektualac osuđuje ili pohvaljuje postupke. On je shvatio da nije on taj koji treba da donosi krajnji sud i da to treba ostaviti Bogu, što pokazuje da se ni moderni inteletualac nije sasvim udaljio od hrišćanstva.

Pošto je usmeren na ocenu postupaka, on će lakše u krug moralno legitimnih primiti one koji trenutno postupaju moralno legitimno. Neće zahtevati lustraciju za prošle grehove, jer ne smatra da na ovom svetu, da bi se nekom dao moralni legitimitet, treba tu osobu potpuno očistiti od tragova greha. Pošto je već došlo moderno vreme, ovaj intelektualac je svestan da su mogući različiti moralni sistemi i to ga još više uverava da ne treba da donosi definitivne sudove. Društvo, pak, on počinje da shvata kao mesto zajedničkog života tih različitih moralnih sistema, a vlast kao izraz volje naroda, a ne volje arbitrarnog moralnog sudije. On shvata da je demokratija moguća samo ako postoji konkurencija moralno legitimnih i da ako postoji samo jedan moralno legitiman to može biti samo osnov za njegovu diktaturu.

Tako izgleda – da se udaljimo malo od ovog „srednjovekovnog“ načina govora – da intelektualac-sveštenik u demokratiji igra ulogu koju igra liberalni otac u Žižekovoj priči o odlasku kod dede i babe: imate slobodu izbora, ali samo je jedan izbor moralno legitiman, pa vi vidite. Moderni intelektualac zna da ovo nije prava sloboda i zato, ako može, teži da proširi krug moralno legitimnih.

To je razlog zašto je deo naših intelektualaca aktivno radio na tome da se Dačiću i Vučiću, uz određene ograde i ne negirajući njihovu prošlost, da mogućnost da budu ocenjivani po svojim postupcima, a ne po svojoj istoriji. To znači da ni ti intelektualci, kao predstavnici modernog u našoj podeli, nisu sasvim odustali od uloge moralnog sudije – ta se uloga intelektualca ne može sasvim izbeći – već da su rešili da tu ulogu vrše na moderan način, preko postupaka, a ne preko ličnosti.

Ja sam na primer, pre nekoliko godina tvrdio da tadašnji radikali koje su predvodili Šešelj, Nikolić i Vučić nikada ne mogu biti na vlasti jer je njihova politika toliko amoralna, da bi se sama vlast u svojstvu čuvara moralnog poretka morala povući kad bi oni došli na vlast. Ali, izgleda da su to ukapirali i Nikolić i Vučić pa su rešili da promene politiku i otvore mogućnost da budu percipirani kao neko ko može održavati ispravan poredak. Zato ni Dačić ni Vučić danas nikoga ne optužuju da je izdajnik ili špijun, kao ranije, nego su sami žrtve takvih optužbi nacionalista-sveštenika.

Nadam se da sam ovim tekstom pomogao da se smanji konfuzija koju ovih dana oseća i o kojoj priča deo naših intelektualaca. Ta konfuzija je unekoliko razumljiva, jer bi se baš tako osećao i onaj srednjovekovni mislilac kada bi se odjedanput obreo u modernom svetu. Nema sumnje da bi pomislio i da je nepoštovanje njegovih strogih granica između dobrog i lošeg „podlo“ i „neshvatljivo“.

Ali, sve je to OK. To su samo nuspojave age lag-a.