Rubrika | Marko Vujačić

Mit o Evropskom ekonomskom prostoru kao alternativi putu u EU

piše: Marko Vujačić    –      

Bauk alternativnog puta hara Srbijom. Gde dr. Vojislav Koštunica stade, prof. dr Boris Begović produži. Iz nedelje u nedelju, stvara se još jedan mit o alternativnom putu Srbije, a to je onaj o uključivanju Srbije u Evropski ekonomski prostor, a zaobilaženje članstva u Evropskoj uniji, radi gadljivosti prema istoj koju u dubini našeg bića osećamo. S razlogom, imajući u vidu duhovno stanje našeg bića. Takvu briljantnu zamisao ponudio je uz nekoliko argumenata kolumnista “Politike” i profesor Boris Begović, u tekstu „Preokret“[1], pridruživši se na svojstven način Koštuničinom Titaniku i posadi vojno i politički neutralnih.

Dakle, zašto Evropski ekonomski prostor, a ne Evropska unija, prema prof. Begoviću? On najpre argumentuje da je naša pozicija prema EU izrazito defanzivna. Kao pripadniku armije „evroentuzijasta“ Srbije (stići će prof. Begović i do pojma „evroslinavaca“ ovim putem, nesumnjivo), a osvestivši se od hladne vode koja mu je prosuta po licu nakon fatalnog saznanja da nema ništa od datuma, autoru ovih redaka nije preostalo ništa drugo nego da se složi sa ovom konstatacijom. Međutim, mi „evroentuzijasti” verujemo da je ta defanzivnost odraz tumaranja Srbije u spoljnoj politici koje je lansirao predsednik sveta i vatreni fan prof. Begovića, otaljavanju reformi, izigravanja dogovora, te ekonomskog kolapsa. Konsekventno, mi verujemo da se defanzivnost može preokrenuti ukoliko bi se počelo raditi na sprovođenju evropskih reformi i doslednim usmerenjem Srbije ka članstvu u EU.

Međutim, prof. Begovića druge brige more. Zabrinut za stanje našeg nacionalnog bića, on konstatuje da je ta defanizivnost datost nastala u vreme proglašenja nezavisnosti Kosova. Veli da je to bio istorijski trenutak u kome smo mogli da redefinišemo odnose sa EU. Avaj, pravdoljubivi narod sa sve kosovskom ranom ogromnom je većinom podržao prokleti Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, i poverovao da će Demokratska stranka i G17 da nas vode u Evropu poklonivši im gotovo 40% glasova. Time smo, prema prof. Begoviću, poslali poruku Uniji kako je sve u redu, da “i dalje ostajemo čvrsto na zacrtanom putu, možda su planule neke ambasade, ali računajte na nas kao da smo u punom sastavu”. Profesor kao da želi da poruči da je bilo bolje da smo zapalili još koju ambasadu, da možda žrtvujemo još koga i redukujemo sastav, ali da zato ne ostanemo na zacrtanom putu. Ali moguće je da je to samo iskrivljeno čitanje teksta ovog autora.

Prema prof. Begoviću, dakle, ovo je ključni razlog što nam danas isporučuje uslove ko kako hoće, od toga da EU traži da „vidljivo i trajno” poboljšamo odnose sa Prištinom, do Nemačke koja traži stolicu za Kosovo u UN. Dodaje da srpska vlast na osnovu toga ne može da zna šta treba da uradi kako bi dobila taj datum, i da to verovatno znači priznanje Kosova na ovaj ili onaj način. Nasuprot tome, čini se da vlast ne samo da vrlo dobro razume sve te poruke, već i da zna šta treba da uradi. Nije se nemački “probni balon” oko članstva Kosova u UN još izduvao, a sam naš premijer rekao je da nije problem da se i o tome razgovara, iako (inter nos) članstvo u UN od stava Srbije zavisi koliko i od stava Madagaskara.

Što se tiče “vidljivog i trajnog poboljšanja odnosa sa Prištinom”, upravo je Nemačka konkretizovala stvar za one slične prof. Begoviću kojima nije jasno šta „vidljivo i trajno poboljšanje“ znači. Očekuje se: 1. demontaža „paralelnih struktura” kako ih u EU krste, odnosno organa vlasti koji se organizuju i finansiraju iz Srbije. Svih, bez izuzetka, uključujući i bezbednosne strukture; 2. da se utiče na Srbe da sarađuju (da se ne sukobljavaju) sa Euleksom i KFOR-om, što uključuje zabranu piromanije na prelazima i uopšte jedan pristup koji bi podrazumevao bazični nivo kulture i civilizovanosti; 3. primena svih dogovora, uključujući i onaj o uspostavljanju granice i carine sa Kosovom (odn. IBM – Integrisano upravljanje granicom (da, “granicom”)); 4. postizanje dogovora po drugim pitanjima (telekomunikacije, energetika); 5. da se svi dogovori na neki način pravno uobliče, tj. da se strane na pravni način obavežu (npr. putem međunarodnog ugovora).

Dakle, umesto tog nerazumljivog uslovljavanja, prof. Begović je nedavno u maniru Proke Pronalazača uskliknuo Eureka!, i ponudio alternativu. Ona se može sažeti u sledećem: nećemo u tu Evropsku uniju, već u Evropski ekonomski prostor. Ovo bi bilo obistinjenje vekovnog srpskog sna da Srbija bude kao Norveška i Švajcarska, i da može da Evropskoj uniji kaže istorijsko “Ne!” kad god joj duša ište. I taman kada smo se ponadali da ćemo čuti seriju argumenata zašto je to izuzetno dobra opcija, kolumnista je morao da skrati kolumnu usled nedostatka prostora, i ponudio jedan ključni: u pristupanju EEA (Euroepan Economic Area) Srbija će pregovarati sa najmoćnijima u EU i tu neće biti političkog uslovljavanja „ukoliko ima zdravog razuma”, jer se radi o ekonomskom aranžmanu – carinskoj uniji i jedinstvenom tržištu (?!).

Najpre, na osnovu čega profesor misli da neće biti političkih uslovljavanja? Razmišljajući o zaključivanju mnogih ekonomskih ugovora ili aranžmana, jasno je da je većinu pratilo i određeno političko uslovljavanje. Na primer, prisetimo se koliko je godina političkog uslovljavanja prošla Rusija pre nego što je stupila u Svetsku trgovinsku organizaciju, sa koliko se uslovljavanja suočavaju afričke zemlje kada zaključuju sporazume o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom, sa koliko se političkih uslovljavanja suočila sama Srbija kada je trebalo da počne primena samo trgovinskog dela Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Prisetimo se i da je najbenigniji kredit, onaj EBRD-a Beogradu za izgradnju mosta, bio uslovljen poštovanjem ljudskih prava Roma.

Zaista, razum nam govori suprotno: u današnjem globalizovanom svetu postoji prožimanje sfera političkog i ekonomskog i praksa govori da ne postoji način da se pregovori o zaključivanju ekonomskih aranžamana oslobode politike. Stoga je pozivanje na zdrav razum prof. Begovića u najmanju ruku naivno. Da ne govorimo o drugim uslovljenostima eventualnog ulaska u Evropski ekonomski prostor, da navedemo neke: 1. svejedno bismo morali da ispunimo sve uslove iz Procesa stabilizacije i pridruživanja, tj. uskladimo sve propise što bi trajalo godinama; 2. morali bismo da plaćamo ne malu članarinu u EEA bez uticaja na politiku; 3. imali bismo obavezu sprovođenja svih zakona EU bez uticaja na njihov sadržaj; i još mnogo toga.

Iz svega gore navedenog, razumno je očekivati da bi sva uslovljavanja ostala, pa se može zaključiti da je zalaganje za Evropski ekonomski prostor, makar prema objašnjenju prof. Begovića, zapravo samo još jedan izgovor za odustajanje od puta ka EU. Da je to tako, jasno je iz završnog pasusa prof. Begovića. On tu dolazi do klimaksa svoje argumentacije i nudi ultimativno rešenje svih srpskih scili i haribdi. Na kraju krajeva, veli prof. Begović, ukoliko nas odbiju i za Evropski ekonomski prostor, Srbija će konačno saznati na čemu je, te koliko je (ne) žele u toj Evropi. Sve će konačno postati jasno, zbog čega pritisci, čemu nejasna uslovljavanja. Tako Srbiji ništa drugo neće preostati nego da se tradicionalno okrene čuvanju minimuma dostojanstva, te busanju u grudi junačke. Od toga će se dostojanstveno i hleba najesti. Mašala. Preokret prof. Begovića zaista će biti potpun.

 

2 odgovora ka “Mit o Evropskom ekonomskom prostoru kao alternativi putu u EU”

  1. Bojan каже:

    Pa sem zakljucka da uslovljavanja ima i da ce ga biti u svakom slucaju, ovaj Vas tekst nije ponudio nikakvo objasnjenje zasto bi EEA aranzman bio losiji od EU. Cak i da je tako kako ste rekli, uslovljavanje bi bilo u slucaju EEA rezervisano za ekonomski domen, bez sveobuhvatnog acquisa u 35 ili koliko vec oblasti.

  2. Marko Vujačić каже:

    Ja sam u tekstu pokušao da dekonstruišem argumente autora Borisa Begovića o tome da je to alternativa EU kojoj treba da stremimo, jer ona neće nositi politička uslovljavanja. Pokazao sam da to nije tačno. I drugo, kritikovao sam tezu da zapravo mi treba da napustimo evropski put ukoliko se nastave uslovljavanja. Jer mislim da ne treba da ga napustimo, već da uslove ispunimo.

    Kada se radi o EEA po sebi, ja bih bio srećan kada bi Srbija dostigla nivo da bude članica EEA, jer bi to podrazumevalo da uživamo većinu sloboda na jedinstvenom tržištu. Ali mislim da to za Srbiju nije adekvatan aranžman. Zašto? Zemlje koje su u EEA obično imaju neki specifičan ekonomski interes koji štite, zbog čega ne žele da ga predaju na odlučivanje EU (ribarstvo, nafta, bankarstvo, itd). Štiteći taj ekonomski interes, one dakle predaju u potpunosti suverenitet nad drugim oblastima i primorane su da sprovode pravila EU u svim drugim oblastima i da pri tome na to formalno ne utiču, jer samo punopravne članice imaju pravo glasa u organima EU. Srbija prosto nema takav specifičan ekonomski interes, tako da ne znam šta to Srbija zapravo dobila sa EEA. Članstvo u EEA košta, Srbija bi morala za njega da plaća (plaćala bi i u EU, da ne bude zabune), ali ne bi ni izbliza dobijala povraćaj novca kao da je punopravna članica. Srbija ne bi imala pravo glasa, a sve odluke EU bi morala da primenjuje. Srpski radnici ne bi imali pristup slobodi kretanja ljudi na jedinstvenom tržišu. Prosto, mislim da sa tim aranžmanom Srbija ne dobija mnogo, a gubi značajno. Nemamo šta da štitimo, niti imamo inovacije, niti grane privrede koje rade naprednije, koje su konkurentnije, niti propise koji su napredniji, niti razvijenije tržište, niti bolju vladavinu prava, jednostavno, ne vidim ni jedan praktičan razlog da budemo deo EEA, a ne EU. To je kao kada bi na svečanoj večeri svi jeli za velikim stolom, a vi odabrete da sa poslugom jedete u kuhinji. Ne postoji valjan razlog za to.

Pristigli komentari


Pratite objave autora na FB

Po datumima

март 2013.
П У С Ч П С Н
« феб   апр »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031