Nekako se uvrežilo mišljenje da je u Srbiji uvek  važnija izvršna vlast;  ona  je mesto koncentrisane državne moći,  jer su tu aparati sile, dok su druge dve grane vlasti – parlamentarna i sudska – manje  uticajne.   Tačno je da su sudska i parlamentarna vlast  do dana današnjeg ostale funkcionalno nedovoljno razvijene i samostalne, ali  ni  izvršna vlast nije prolazila mnogo bolje dok smo živeli pod socijalističkom i nacionalističkom diktaturom, druga Tita odnosno predsednika Miloševića.   Jeste  i tada postojala nekakva vlada, ali je i ona bila jednako potcenjena u odnosu na  vlast,  koju su vršili državni ili partijski organi koji su direktno raspolagali fizičkom prinudom.  Možeš  sto puta da se zoveš vlada, ali ona nije koncipirana da rešava probleme, niti kontroliše fizičku silu. I jedno I drugo je podređeno vladaru, tamo gde je  stvarna vlast.  Za vreme socijalizma,  naši sociolozi su po ugledu na kolege iz demokratskih zemalja govorili o  sve većoj  dominaciji government-a  nad parlamentom, ali ta priča u našim uslovima nije prolazila. Gotovo da i nismo imali government, ali smo zato imali diktaturu proletarijata (i njegove partije), a vlada, baš  kao i parlament su bile prazne ljušture.  Dovoljno je da se prisetimo kako je stvar stajala za vreme Miloševića.  On je bio predsednik Srbije sa skromnim ovlašćenjima ali je on imao vlast, pa kako se pomerao on tako se s njim pomerala vlast, a sve  vlade su radile po njegovom diktatu.

Posle 5. oktobra 2000.  i decembarskih parlamentarnih izbora, formirana je prva demokratska vlada čiji je predsednik bio Zoran Điniđić. Vlada u pravom smislu reči, zadužena za rešavanje problema, vladi koja nema vladara.   Prilikom  izbora  demokratske vlade, Zoran Đinđić je rekao:  “Onog dana kada zaboravimo to i pomislimo da smo dobili mandate da vladamo i upravljamo, toga dana smo izgubili”.  To je bio preokret, vlada se ne bavi vladanjem, to joj  čak nije dozvoljeno,  već definisanjem ciljeva i rešavanjem društvenih problema u skladu sa pobedničkim izbornim programom.

U razgovoru Slavoja Žižeka i Zorana Đinđića koji je ovih dana ponovo preneo sajt filozofijainfo.com, Đinđić kaže “kako zapadnu strategiju prema Balkanu obeležava ljubav za diktatore.  Tito je bio jako omiljen u Americi. On je pušio svoje cigare od sto dolara i niko nije pitao otkud mu novac. Svi su mislili cool tip, taj Tito. On je radio ono što bi voleo da radi svaki  američki predsednik samo kada bi mogao: vladati.  Vladati zapravo u elegantnoj uniformi i mnoštvu sjajnih palata”.

Kada je konstituisana prva demokratska  vlada bez vladara,   određena količina moći  nužno  pada u ruke predsednika vlade. A u situaciji nepostojanja institucionalnog sistema (u šta spada i nekontrolisana fizička sila),  promalja se lice vlasti da bi se uopšte nešto uradilo. A trebalo je uraditi jako mnogo.  Za vladu Zorana Đinđića se javljaju dva ključna problema.  Proglašava se diktatorom i mafijašem povezanim sa organizovanim kriminalom, mahom zbog ideoloških i koncepcijskih neslaganja sa predsednikom Koštunicom.  Kao “diktator i kriminalac”   postaje nezaštićena meta  jer su organi fizičke sile pluralizovani i o njihovoj upotrebi odlučuju i nelegalne i kriminalne  grupe,  pod firmom široko shvaćene državne bezbednosti.  U tom fluidnom stanju nedefinisanih institucija,   Đinđićev aktivizam  i pragmatizam  liče na vlast, kojoj se pirpisuju amoralna,  gotovo makijavelistička svojstva, što povlači i  određene životne rizike, jer se zapravo radi o odmicanju Srbije od mitova, Kosova i nacionalnih opsesija.

Ovo nebulozno stanje između vlade i vlasti  Đinđić u jednom intervjuu predstavlja kao stanje u kome predsednik vlade Srbije nema skoro nikakva ovlašćenja.  I otkriva nam jednu tajnu:  “po zakonima i pravilima, Vlada Srbije zapravo skoro i da ne postoji. Ona je skup ministara koji nemaju mehanizam koordinacije i zajedničkog rada. Pedeset godina Tito i Milošević su zvali telefonom i govorili šta vlada treba da radi. Da sam hteo da imam lagodan život, mogao sam da sednem i da radim po opisu mog radnog mesta, da me ne interesuje Hag, jer to je savezni nivo, penizije, jer je to Penzioni fond… Kod nas ne postoji sistem koji bi rešavao probleme, a da to nije lični napor, lična incijativa ili lični rizik. E, onda se pojavi neko i kaže da sve što lično radite – jesu zloupotrebe.  Jedino ne bi bilo zloupotrebe ako bi sistem funkcionisao, ali pošto ne funkcioniše, ne treba niko ništa da radi. Treba da čekamo pored kovčega u kojem je sistem da se on probudi iz sna i da počne da funkcioniše. A rezultata nema, pojedinci su loši, a ako ih ima, niko neće pitati da li su na osnovu uredbe ili ne, nego će pitati da li sam dobio penziju…”.

Iz preplitanja vlasti i vlade, pomalja se onaj rizik koji je premijer imenovao. On na to kaže – da,  ja sam avanturista:  “Veoma sam spreman na rizik. Pokušavam, međutim, da taj rizik  unapred procenim. Ako postane opasno, pokušavam to da izbegnem. Tokom poslednjih 10 godina sam oko 50 puta došao do granice… Ali, u mom životu su postojale dve, tri zaista gadne situacije.  Za mene samo smrt predstavlja opasnost. Kada sam doznao da se upravo priprema atentat na mene, preduzeo sam…

Đinđić nije završio ovu rečenicu. Ne znamo šta je preduzeo, samo znamo da to nije bilo dovoljno da zaštiti predsednika vlade bez vladara. Metak ga je pogodio u srce.