Rubrika | Preporuke

Retko odvratna bljuvotina

piše: Vladimir Milutinović      –

Mora da ipak postoji neki razlog zbog koga su intelektualci na lošem glasu, a sva je prilika da je to zbog toga što se intelektualni i kvaziintelektualni tekst spolja uopšte ne razlikuju – isti je broj karaktera i nekakva argumentacija. Ali, kada se pogleda malo dublje, vidi se da se kvaziargumentacija sastoji od diskavlifikacija i denuncijacija, stvari kojih uopšte nema kod onih koji imaju dobre namere i nešto pravih uvida. Od ovog kvazi testa je i tekst koji je na desetogodišnjicu 12. marta iz nepoznatih razloga objavila Politika: “Đinđić i sledbenici”.

Ovaj tekst, manifestacije i javni govor povodom desetogogodišnjice ubistva premijera Zorana Đinđića, predstavlja prvenstveno kao pokušaj odvarćanja pažnje sa izdaje (u tekstu se kaže “kapitulantstva”) koje se ovih dana odvija u Briselu. Autor ne vidi zašto je Đinđićeva ličnost toliko važna tema, a pogotovo mu je krivo što Miloševićeva ličnost to nije u većoj meri, sad kad bi nam podsećanje na njegovu nepomirljivost i herojsku odbranu Kosova tako dobro došli. Umesto toga, posvećuje se pažnja Zoranu Đinđiću, koji po autoru i nema neko “političko zaveštanje i politički program”, ako ne računamo to da je “ubio kuma”, što treba da aludira na izručenje Miloševića, i “ljubio pašine skute”, što je valjda stajalo umesto saradnje sa EU. Iz perspektive nacionaliste, u Đinđićevoj ličnosti nema ničega, što je u neku ruku i u redu, jer Đinđić nije bio nacionalista. Kod Đinđića nema ni trunke obožavanja nacionalne samovolje i “nacionalnog interesa” koji je ta ista samovolja prevedena u stvarnost. Ali, daleko od toga da ovaj antinacionalizam, dopunjen svim zamislivim univerzalnim vrednostima i praktičnim sposobnostima, nije politički program. Tu nedostatak svakog programa može videti samo neko ko drugačiji program od svog i ne može da vidi, što nije baš neka intelektualna preporuka.

Ali, to da svoju okolinu predstavite kao da ne postoji, autoritarcima i nacionalistima obično nije dovoljno. Oni bi voleli da se svemu doda i malo jače diskvalifikacije, malo denuncijacije i spinovanja. Tako nam i autor, inače perjanica ovdašnjih političkih analitičara i ovih dana čest gost raznih televizija, sugeriše da Đinđić nije nevažan samo po tome što nema drugog političkog programa osim izdaje, nego je i nedostojan zbog svojih “veza sa mutnim kriminalno-bezbednosnim strukturama” koje su mu – malo uzročnog objašnjenja – “na kraju i došle glave”. Ovde nam analitičar ukratko ponavlja suštinu iskaza svog mentora V. Koštunice u prvoj izjavi nekoliko sati posle ubistva, gde je ako se sećate, s jedne strane objasnio ubistvo Đinđićevim šurovanjem sa kriminalom, a sa druge pozvao da se formira koncentraciona vlada u koju bi, dakle, ušli i on sam i Šešeljevi radikali, koji su kasnije ubistvo hvalili, a prethodno ga sa radošću najavljivali. Dakle, da se formira jedna ne-izdajnička, nacionalistička vlada.

I kad se bolje pogleda, za ovih deset godina ni analitičar ni njegov mentor, ka čijim programima i planovima je išao smisao svake kolumne koju je analitičar za ovih deset godina napisao, nisu svoje mišljenje od 12. marta 2003. godine nimalo promenili. I to je razlog zašto se potvrdno može odgovoriti na pitanje da li V. Koštunica  predstavlja političku pozadinu atentata na Zorana Đinđića. Vojislav Koštunica jeste bio politička pozadina atentata jer je uradio sve što bi političar koji koristi atentat uradio i što je bilo potrebno uraditi da bi atentat dobio politički epilog: on i DSS su snažno diskvalifikovali Đinđića, njegovi ljudi su se sretali sa atentatorima, oni su imali politički plan i objašnjenje atentata u danu atentata i nisu sačekali ni sat da ga saopšte, oni su kasnije opstruirali suđenje atentatorima i do danas na godišnjice atentata iznose stavove koji atentat opravdavaju, a Đinđića prikazuju kao nevažnu ličnost.

Međutim, hegelovski um, koji izgleda ipak upravlja istorijom i ne dozvoljava da bude stvarno ono što nije umno, bacio je Koštunicu u zaborav, a Đinđićeva desetogodišnjica je obeležena na dostojan način. I zaista, deo onih koji su pre atentata davali zapaljive izjave, danas odaju poštu Đinđiću. Ivica Dačić je napisao tekst u kome Đinđića izjednačava sa Srbijom, a Vučić izjavljuje da je ponosan što njegovu današnju politiku u principu podržavaju nekadašnji Đinđićevi saborci.

Uz nešto onih koji imaju šta da kažu protiv svega toga. Ali im se imena, kod mene barem, mogu pojaviti jedino u tekstu sa ovakvom tematikom.

via Filozofijainfo.com

Comments are closed.