Vladimir Pavićević: Mit o Đinđiću

U moru programa posvećenih Zoranu Đinđiću, koji su pripremani za obeležavanje desetogodišnjice njegovog ubistva, jedna poruka je neuobičajeno često i sa više mesta ponavljana. Skoro da se mogla osetiti sabornost u glasu da od Đinđićeve politike ne treba stvarati mit i da je, ukoliko se u tome već daleko otišlo, neophodno stopirati ceo proces i demitologizovati njegov lik i delo. Mislim da je ovo neprimerena ocena budući da je osobenim pristupom u promišljanju političkih ideja, svojim političkim delanjem i načinom na koji je okončan njegov život Đinđić već postao mit.  Što je važnije, dok je bio živ Zoran Đinđić je bio neprihvaćen u srpskom društvu pa izgleda da je jedino u formi mita bilo moguće da ga konačno prihvatimo.

Đinđić je bio čovek ideja, filozofije i politike. Pored brojnih tekstova i članaka, njegov opus čine dva veoma utemeljena i vredna filozofska dela, kao i posebna knjiga o Jugoslaviji kao nedovršenoj državi. Iako je početkom devedesetih godina zakoračio u stranačku politiku, angažujući se u novoformiranoj Demokratskoj stranci, pomak od filozofije ka politici kod njega nije bio konačan. Kako god da pristupimo analizi njegovog delanja, nužno se dolazi do uticaja nauke i filozofije na njegovu politiku. Uprkos tome što je i sam nastojao da odvoji te dve sfere, tragovi istraživačkog rada postali su deo prepoznatljivog đinđićevskog političkog delanja. To je bila jedna od razlika u odnosu na druge političke ličnosti u Srbiji u poslednje dve i po decenije.

U polje mitskog je najčvršće zakoračio svojim praktičnim političkim delanjem. Kako to tačno opisuje filozof Vladimir Milutinović u svom tekstu koji je objavljen 12. marta 2011. godine „Đinđićeva politika predstavlja duboku intervenciju u političkoj kulturi, promišljanoj u hodu, ali sa doslednošću koja se može zahvaliti samo disciplini stečenoj u filozofiji.“ Njegova usmerenost ka slobodi pojedinca u Srbiji je nailazila na snažni otpor kolektivističkih pristupa na kojima je dominantno građena moderna srpska država i pod čijim presudnim uticajem se razvijalo društvo. Njegova posvećenost reformama udarila je u  provincijalnu zakržljalost i slabu pokretljivost. Njegova privrženost principima odgovornosti i demokratskog upravljanja odbijana je kao lažna i štetna za narod i državu.

Nakon nešto više od dve godine tokom kojih je bio u prilici da sprovodi politike, ubijen je na ulazu u zgradu iz koje su se predlozi tih politika neverovatnom brzinom širili i još brže gubili po blatnjavim stazama srpske demokratije.  Smatrao je da Srbija neće stati ukoliko zaustave njega, a  zapravo se hrabrio mišlju da sistem ideja, ideala i vrednosti koje je zagovarao postaju nadmoćni u Srbiji. Njegova hrabrost je bila jača od njegovog pragmatizma, a njegova vera u nadmoć njegovih ideja tanjena je delanjem onih koji su se grabili za njegovo nasledstvo. Danas su oni najglasniji u udaljavanju Zorana Đinđića od mitske vrednosti i mitskog značaja za srpsko društvo.

Poput petoktobarskog, i mit o Zoranu Đinđiću ima svoju specifičnu snagu. Ona se danas ogleda u potencijalno snažnoj integrativnoj ulozi u našem društvu, koja pre svega znači okupljanje oko Đinđićeve politike. Moj je sud da je mit o Đinđiću prevazišao moć i domete Đinđićeve politike i ukoliko bi mit zaživeo, njegovi efekti bi nadišli posledice petooktobarskog mita. Otud smatram da upravo u mitu o Đinđiću leži snaga, značaj i život ideja i politike Zorana Đinđića posle njegovog života.

Comments are closed.

Adsense

Po datumima

март 2013.
П У С Ч П С Н
« феб   апр »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031