Deset godina posle ubistva predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića mnogo se jasnije vidi ono što su stotine hiljada Beograđana i ljudi iz cele Srbije intutivno znali, kada su ćutke satima čekali na ulicama Beograda da krenu u kolonu koja će poslednji put ispratiti njihovog premijera do Aleje velikana. Oni su celim svojim bićem osetli da je u pitanju pucanj u čoveka koji je personifikovao novu nadu Srbije, tek izašlu iz strašnog razdoblja politike koja je uništila naše susede u bivšoj Jugoslaviji – a na kraju i nas same.
Jer, Zoran Đinđić nije nasledio uređenu Srbiju i nije bio samo jedan od mnogih premijera koje je ona u svoj istoriji imala. On je bio doslovno prvi posleratni premijer zemlje koja je prvi put u svojoj istoriji bila izopštena iz međunarodne zajednice i u sukobu sa svojim istorijskim saveznicima. Njemu je pripala ogromna odgovornost i, kako je on čvrsto verovao, velika čast, da pomogne Srbiji da ponovo stane na noge i postane moderno i uspešno društvo.
Nije imao iluzija da je u pitanju lak ili kratkotrajan zadatak. I nije imao iluzija da će imati mnogo saveznika u zemlji na tom putu. S karakterističnim optimizmom verovao je da je upornost dovoljna i da će, vremenom, sve više ljudi početi da deli njegove ideje i da radi na obnovi veoma zapuštenog društva.
Zapravo, iz današnje perspektive, upravo je čudovišno koliko malo ljudi je shvatalo šta želi da uradi i koliko mnogo ljudi ga je spoticalo na svakom koraku njegovog puta. Od predsednika tadašnje države i nekih od lidera njegove koalicije DOS, pa sve do niza nevladinih organizacija i nezavisnih medija, svuda se pojavljivao otvoren antagonizam prema njemu i njegovom radu.
Vrlo malo ljudi je spremno danas da ozbiljno odgovori na pitanje zbog čega su ometali Zorana Đinđića u radu i zašto ga nisu podržavali. Ta istorijska greška je možda najbolja slika društva koje je on pokušavao da promeni. Upravo oni koji su bili obrazovani i svesni stanja u kome se Srbija nalazila, nisu želeli da izađu iz svoje samozaljubljenosti i pogrešnog stava da je Srbiju nemoguće promeniti.
I to je obeležilo suštinski nešto više od dve godine rada Vlade Zorana Đinđića. Optimizam i vera u promenu, i velika usamljenost na tom zadatku. Kada bih morao da upotrebim dve reči koje bi najbolje opisale rad Zorana Đinđića u Vladi, one bi bile upravo te – optimizam i usamljenost.
Bez stvarne podrške u društvu, on je uporno pokušavao da ulije veru ljudima da je zaista moguća jedna drugačija Srbija i da se za nju vredi boriti. On je sigurno jedini premijer u istoriji Srbije koji se njenim građanima nije udvarao, pričajući im priče o istorijskim nepravdama i usudima njenog geografskog položaja. Jedino i pravo „vjeruju“ Zorana Đinđića je bilo da smo sami odgovorni za svoju sudbinu i da samo upornim radom možemo da promenimo zemlju u kojoj živimo. On je doslovno to mislio kada je jednom prilikom rekao: Srbija, to smo mi svi. Koliko se mi promenimo, toliko će i Srbija da se promeni.
I njegova i naša Srbija počela je pod njegovim vođstvom da se menja. Samo neko toliko uporan, mogao je da postigne da se, sa tako malo saradnika, uradi tako mnogo.
Mi koji smo bili njegovi saradnici, znamo koliko uporno je tražio ljude koji će mu pomoći u tom monumentalnom poslu. Bio je čovek kao i svi mi, pravio je i greške, ali nikada nije odustao od svoje slike Srbije kao uređene države i sređenog društva. Znao je da mi kaže: „Dosta njih je pokušalo da Srbiju napravi modernom državom, što je teško u pretežno agrarnom i konzervativnom društvu. Niko nije uspeo do kraja. Nama se zbog niza istorijskih okolnosti pruža šansa da u tome uspemo!”
Ako su to reči vizionara, onda je on bio vizionar. Iza njegovih jednostavnih reči često se krilo više smisla nego što su ljudi bili svesni. Danas sve što je govorio, deluje gotovo proročki. Tek danas kada ljudi gledaju njegove stare govore, imaju utisak da im se obraća iz budućnosti koju su tada želeli, ali nisu bili spremni da dovoljno rade za nju.
Kada sam posle opela Zoranu Đinđiću izašao iz hrama Svetog Save i kao deo povorke došao do beogradskog trga Slavija, bio sam zapanjen tišinom i brojem ljudi koji su čekali da ga isprate. I to je bio trenutak kada sam zaželeo da može makar samo na kratko da vidi okupljene ljude.
Da vidi da su njegove reči, mada sa velikim zakašnjenjem i uz strahovitu ličnu žrtvu, ipak stigle do srca ljudi. Da mu život nije potrošen uzalud, kao tolikim telentovanim ljudima u istoriji Srbije. On je u svojoj tragičnoj smrti postao simbol nade da je moguća politika koja je zaista posvećena dobrobiti celog društva, da Srbija istinski može da se menja i da postoje ljudi koji su spremni da za to žrtvuju svoj život.
Kao nekakav antički junak, Zoran Đinđić je bio i ostao vesnik one Srbije koju su sanjale generacije naših predaka – Srbije koja ne ubija svoje najbolje kćeri i sinove, već ih uporno sledi u njihovoj borbi za srećno društvo.
Dnevnik, 12.03.2013.
Peščanik.net, 12.03.2013.
