Rubrika | Preporuke

Predrag Lucić: Minut šetanja za Zorana

Komemorativni razgovor Ivice Dačića i Borisa Tadića

– Zdravo, Borise! Pa gde si, šta radiš?

– Evo šetam.

– Ako, ako… Zdravo je da se šeta.

– Zašto je zdravo?

– Pa radi zdravlja.

– Ne šetam ja radi zdravlja, već za Zorana.

– Kog Zorana? Živkovića?

– Nemoj da mi ga pominješ!

– Pa šta bi falilo da šetaš za njega?

– Ne ispunjava uslove. Šeta se za časne pokojnike.

– Zar Živković nije mrtav za DS?

– Valjda bi ti trebao da znaš da u Srbiji nisi mrtav sve dok nisi mrtav za DB. A kad si mrtav za DB, onda možeš da živiš ko oni metuzalemi s Kavkaza, ali džaba ti. Samo misliš da si živ…

– Nemoj ti, Borise, da se mešaš u unutrašnje poslove!

– Ne mešam se, samo konstatujem ko je u Srbiji živ, a ko nije…

– A ti misliš da ta Živkovićeva Nova stranka ima šanse da preživi?

– Ma boli me đon i za Živkovića i za njegovu stranku!

– Onda lepo šetaj… Kažem ti, šetnja je zdrava i za bol. Kad završiš sa šetnjom, i bol đona će da mine. Nećeš ni da se setiš šta te je bolelo, sve do iduće šetnje.

– Nemoj i ti da mi stavljaš so na ranu! Ko da mi je i bez tebe malo ludaka koji govore da se pokojnog Zorana setim samo na godišnjicu, kad dođe vreme da se šeta!

– Nisam ja na to mislio, Borise… Mislio sam na lekovitost šetnje onako uopšte, fenomenološki…

– Molim te, nemoj da me smaraš svojim teorijama šetnje! Pusti me da šetam, a ti vozi kud si krenuo!

– Ne vozim ja. I ja šetam za Zorana.

– Za kog Zorana?

– Za pokojnog, ko i ti.

– Pa kako šetaš? U kolima?

– Jeste. Šofer vozi, a ja tabanam. Evo, pogledaj pa ćeš da vidiš kako celo vreme radim nogama…

– A što ne izađeš pa ne hodaš ko čovek?

– Zato što sam premijer.

– Pa šta onda?

– Ako sam premijer, onda sam, radi ovog naroda, dužan da brinem za sopstvenu bezbednost. Znaš i sam šta premijeru Srbije može da se desi ako izađe iz kola. Ne bih hteo da danas-sutra šetaš i za mene.

– A što bih ja šetao za tebe?

– Pa zato što bi te valjda i za mene boleo đon.

– A da malo oladiš sa tim svojim kulovskim niskim aluzijama? Ako ćemo tako, mogu i ja da uzvratim istom merom.

– Hoćeš da kažeš da i mene boli đon?

– Hoću da kažem da se zna ko je i zašto ubio Zorana.

– Onda i ja mogu da kažem ko ga nije oživeo i zašto.

– Misliš ti da se ne zna i ko je naručio ubistvo?

– A ti misliš da se ne zna kome je to ubistvo došlo ko naručeno?

– Izvini, ali stvarno je ispod svakog nivoa da o Zoranovom ubistvu pričamo ko na pijaci.

– U pravu si. Bolje da ćutimo i šetamo.

– Ja u koloni, a ti u kolima?

– Lako je tebi. Ti ne reskiraš ni bezbednost ni položaj premijera.

– A ti kao reskiraš?

– Pa jesi video šta sam napiso u NIN-u?

– Šta si napiso?

– Ono što se ti nikad nisi usudio da kažeš: da je gotovo deset godina Kosovo bilo tabu tema i da o njemu, zvanično, niko nije smeo da kaže istinu, da su pričane bajke…

– Hoćeš da kažeš da sam i ja pričao bajke?

– Sve ti lepo piše u NIN-u. Piše da nam se lagalo da je Kosovo naše i da je to čak ozvaničeno u Ustavu, premda taj isti Ustav ni najmanje ne pomaže, pošto na Kosovo danas ne može ni predsednik Srbije, ni predsednik Vlade, ni ministri, ni policija, ni vojska. I da je Srbima jedino dozvoljeno da, u svakom trenutku, napuste Kosovo. Eto, toliko je ono naše i toliko na njemu važi naš Ustav i naši zakoni. Ali je zato strašno važno što smo mi danas, kao Đinđić nekada, shvatili da ovo, ove činjenice o Kosovu, prosto moramo da kažemo.

– Jesi ti normalan? Šta da kažemo: da Kosovo nije naše?

– Ne, bre. Moramo da kažemo da je Zoran, a ne mi, shvatio da mora da se kaže da Kosovo nije naše.

– A šta smo to onda mi shvatili da moramo da kažemo?

– Pa to da smo shvatili da je Zoran shvatio.

– A zašto to moramo da kažemo?

– Zato što ga držimo za reč.

Predrag Lucić

Predrag Lucić je rođen 1964. u Splitu, gdje i danas živi. Jedan je od osnivača i kreatora Feral Tribunea, glasila hrvatskih anarhista, protestanata i heretika.

via Lucić: Minut šetanja za Zorana.

Comments are closed.