Vladimir Milutinović: Hoću da ne znam

Stanje u našoj javnosti verovatno bi bilo mnogo bolje da jedan njen glasan deo nije staru filozofsku maksimu „Znam da ništa ne znam“ zamenio skoro suprotnom maksimom „Hoću da ne znam“. Oni su trenutno u fazi negacije: sve što se razlikuje od nas je besmisleno, ne želimo ništa ni da čujemo ni da znamo, očigledno je da su sva konkurentska mišljenja pogrešna itd. Ovaj način mišljenja je posle majskih izbora prošle godine reagovao oštro: ne očekujemo ništa, nove vlasti su prevaranti, ne može im se verovati – drugim rečima, ne želim i neću da znam da možda nisam u pravu i da je moguće da se realnost promenila: još uvek važi stara  podela, zli radikali i socijalisti, stranke devedesetih, kojima idu negativni poeni, i DS i LDP na drugoj strani kojima ide pokoja kritika, ali i veliki kredit.

Ne treba naglašavati da ovom načinu  mišljenja pripada i Teofil Pančić koji se zdravo naljutio najpre na bele listiće, a onda i na svakoga ko dira u staru matricu mišljenja. Ovih dana je Pančićevo nezadovoljstvo izazvao i zahtev SNS za vanrednim izborima u Vojvodini koji je Pančić opisao kao „državni udarčić“ i principijelno iskritikovao (da citiram, pošto je Žarković već uveo praksu citiranja čitavih tekstova sa Dvogleda):

„U parlamentarnoj demokratiji vlast se osvaja i gubi na izborima, a izbori se organizuju u pravilnim vremenskim razmacima, obično na četiri godine. To znači da toliko i traje mandat vlasti. Taj mandat može biti skraćen samo ako se parlamentarna većina raspadne, što u Vojvodini nije ni na pomolu. Je li tako? Tako je. A ako je već tako, kako bi se zvao nedobrovoljni odlazak neke vlasti usred mandata, a bez prethodnog gubljenja parlamentarne većine? Zvao bi se državni udar.”

Besprekorno rečeno. Jedino je problem što se u Pančićevom tekstu nigde ne spominje da je koliko još pre mesec dana Dragan Đilas povodom “afere Banana”, nastale na osnovu curenja podataka iz neimenovanog izvora, tražio da se “momentalno” raspišu izbori. A u danu kada je izašla Teofilova kolumna Božidar Đelić je predstavio program DS za izbore koji će se verovatno održati u “septembru ili oktobru”. Ovo skraćenje mandata nije izazvalo ni Pančića ni mnoge druge da akciju DS nazovu “državnim udarom”, iako je sasvim zadovoljavala Pančićevu definiciju. Doduše, Pančiću se mora priznati da nije podlegao trendu obožavanja novog lidera DS. Ali je svejedno ta principijelnost tanka: još uvek je dominantna crta ovog dela javnosti – koji je povezan sa dosta medija – da ne žele da znaju za bilo kakvu jasniju kritiku DS, niti za bilo koji dobar potez novih vlasti.

U svemu mora da važi regresivna podela iz devedesetih – crno i belo – napravljena na arbitrarni način i proširena do istih takvih granica. U jednoj od poslednjih emisija na B92 koje se zovu slično kao i ovaj tekst, tema su bile “očiglednosti”, shvaćene valjda kao stavovi čija se suprotnost ne da ni zamisliti, a kamoli znati. Gošće Branka Prpa i Sonja Biserko pomogle su voditeljki da se “očiglednosti” još jednom utvrde. Po njima, očigledno je da ova vlada “nema nikakvih rezultata”, očigledna je podvala da kosovska strana neće “nekakav kompromis”, očigledno je da su nacionalne teme, kao Kosovo, “delegitimisane kod građana”, očigledno je da nova vlada nema bilo kakve “jasne ciljeve”. Ukratko, “očigledno” je da nikome od građana nije do bilo kakvog kompromisa u vezi Kosova.

Očigledni su i konfuzija i “krivotvorenje istine” i to da “nemamo javnost”. Iz redosleda tema o kojima se u emisiji govorilo, može se zaklkjučiti da je “istina” koja se ne govori to da su najpre počinjeni neki zločini (pomenuti su Vukovar i Srebrenica) a da je posledica da su građani Srbije izgubili sva lična i kolektivna prava. Zbog toga je podvala sugerisati da će neka prava ove strane biti, ili bi trebalo da budu, poštovana u pregovorima oko Kosova: “Kosovo je nezavisno”, a sada se radi samo o srpskoj manjini koja će već dobiti nekakva kolektivna prava,  koja će biti posledica arbitrarne volje “onih koji rukovode procesom”, a ne nekih principa. Ovu “istinu” sam pre nekog vremena opisao kao geslo “lustracijskog uma”. Ovde oni koji misle na sličan način ne žele da znaju da zločini pojedinaca ili struktura,  ma kakvi oni bili, ne oduzimaju ni lična, pa čak ni kolektivna prava svim građanima. Jednostavno, svaki zločin oduzima pravo na slobodan život onome ko ga je počinio, ali nikom drugom. Svi ostali imaju ista građanska i kolektivna prava kao i ranije, jer bi bilo protivno pravu da se građani kažnjavaju kolektivno za dela sa kojima nisu bili ni u kakvoj vezi. Za ova jednostavna pravila naši lustratori ne žele da znaju, a od priznanja da bi ona mogla biti “očigledna” su verovatno miljama daleko.

Oni se i dalje iščuđavaju da neko može da ne razmišlja u ovoj šemi Zločin – Kolektivna krivica, koja tako dobro dođe kada treba delegitimisati konkurente u politici ili prelomiti u pitanjima kolektivnih prava. Ne žele da znaju ni da se akteri u politici mogu menjati. Ali zato oštro prepoznaju da je neko “promenio mišljenje”, ako prestane da podržava jednog aktera i da podršku drugom. Njima je, u stvari, principijelnost u politici sasvim jednostavna stvar – uvek podržavaj istu grupu ljudi.

Da su se malo raspitali o filozofiji, saznali bi da iza svega što se čini “očigledno” stoji ili praktična nemogućnost daljeg argumentisanja ili nemoć da se ta stvar sagleda iz drugog ugla i uoče različita mišljenja o njoj.

Ono što je “očigledno” u stvari je slepa mrlja nekog mišljenja.

 

1 odgovor ka “Vladimir Milutinović: Hoću da ne znam”

Pristigli komentari