Nemoguće je pobrojati sve događaje koji se spremaju povodom obeležavanja desetogošnjice ubistva Zorana Đinđića 12. marta 2013. Kao i svaka prethodna, godišnjica je pokrenula lavinu svojatanja, patetike i tradicionalnog kukanja nad sopstvenom sudbinom. Raspored je popunjen akademijama, konferencijama, debatama, promocijama knjiga, predstavama, kratkim filmovima, dugim filmovima, TV emisijama, famoznom „šetnjom“ u organizaciji fan kluba Čedomira Jovanovića, i još famoznijim „besedama“ koje organizuje ostatak Demokratske stranke. Svi se pozivaju na Zorana, šta je radio Zoran, šta je pisao Zoran, kako bi bilo da je Zoran tu, svi su poznavali Zorana, zaista dirljiva je tolika pažnja i bliskost.

Zašto su plodovi toliko gorki? Ponudiću dva argumenta. Prvi je da larma i nadmetanje oko toga ko je istinski naslednik Đinđićeve politike prikriva izostanak te politike modernizacije Srbije i dovršenja njene državnosti. To je politika kojom se moramo baviti svakog dana, a ne pominjati je samo na godišnjicu ubistva. Međutim, čini se da je većini organizatora ovih manifestacija od toga važnije ko događaje organizuje, koliko će ljudi doći, ko će se pojaviti od poznatih, s kim će ko sedeti, ko će biti najbliže lideru Đilasu i lideru Jovanoviću, ko će na tribinama govoriti, da li će to mediji preneti, te svekolike druge trivijalnosti. Samim tim, jasno je da se većina tih događaja ne organizuje radi ukazivanja na preko potrebnu Đinđićevu politiku, već prevashodno radi promocije i samo-reklamerstva.

Drugi razlog je što će se, kao i nakon svake predstave, sutradan svi vratiti uobičajenom poslu političkog muljanja, a od politike koju je inaugurisao Đinđić neće biti ni traga ni glasa. Naravno, ovo je očekivano, jer su upravo oni koji ga najviše svojataju odlučujuće uticali na slom te politike. Svojim osmogodišnjim gotovo cezarističkim vršenjem vlasti na svim nivoima, Demokratska stranka ostavila je iza sebe jednu od najkorumpiranijih država u Evropi, nedemokratsku, prezaduženu, neefikasnu, nereformisanu, ekonomski ruiniranu, zemlju u kojoj nema citostatika, inkubatora, ili hrane za narodne kuhinje, ali ima za pokrivanje dugova političko-fudbalskih klubova ili subvencionisanje večitih gubitaša.

Klimaks nelagode nastupio je u trenutku kada su čak i sadašnji vlastodršci, nečiste savesti, sami sebe proglasili nastavljačima Đinđićeve politike. Vučić i Dačić se gotovo utrkuju da pokažu koji je veći đinđićevac. Ti isti, koji su ga demonizovali, linčovali u javnosti i čak otvoreno prizivali njegovo ubistvo ili nasilno svrgavanje.

Ti isti, sa kojima će gore pomenuti ponovo zajedno u fotelje, samo ako zatreba, čim se završi još jedan krug farse koja se u Srbiji još naziva i parlamentarnim izborima.

Politika ubrzane modernizacije Srbije koju je inaugurisao Zoran Đinđić, uprkos tome što se na njene tekovine svi pozivaju, napuštena je još 2004, a sa njom tesno povezane evropske integracije danas vise o koncu. Glavni zadatak nastavljača Đinđićeve politike stoga je obnova poverenja u evropske integracije koje su jedini istinski transformativni i sveobuhvatni reformski i modernizacijski program za Srbiju. Poverenje je izgubljeno upravo zbog pristajanja da evropsku ideju svako svojata, baš kao i Đinđića danas, verujući da će retoriku slediti i obećana politika. Dok su nedostojni upotrebljavali obećanje o svetloj evropskoj budućnosti kao džoker kojim su dobijali izbore, uporedo su nastavljali svoje skaradne korupcionaške prakse. Takvih ljudi se moramo osloboditi što pre.