Rubrika | Preporuke

Tamara Nikčević: Intervju sa Milom Đinđić (12.03.2009.)

In memoriam: Zoran Đinđić,  BH DANI, 12. mart 2009.      –

NISU MU OPROSTILI ŠTO JE MILOŠEVIĆA POSLAO U HAG         –

Zvuči nevjerovatno, ali izgleda da je baš to što pišem za „bosanske novine“ bilo presudno da gospođa Mila Đinđić ipak pristane da mi da intervju.

„Zoran je, dušo, Bosanac, kao i ja. Tamo se rodio…“ – objasnila je. “Hajde, dođite ujutro u devet“

A nekoliko dana ranije, kada sam je prvi put pozvala, odbila me je. Bio je pogrešan momenat. Upravo se, rekla je, vratila sa groblja. Potrešena, objasnila je da nema ni snage ni volje da sa bilo kim razgovara.

„Zvali su me mnogi… Ovi iz Špigla prave veliku priču o mom sinu. Ne mogu, dušo… Drago mi je da ga se sete, ali – šta ja imam od toga?! Ništa ne može da vrati moga Zorana“ – pravdala se. „Javite mi se za dan, dva…“

I, tačno u devet sati ujutro, stajala sam ispred ulaza jedne u nizu tih groznih zgrada – spavaonica na Novom Beogradu. Vrata mi je otvorila suva, niska žena bistrih, živih očiju; žustrih pokreta i, uprkos godinama, energična. Još na vratima mi je ponudila papuče.

„Evo, dušo, ovde možete da se izujete… Kod mene se mora. Tu sam naviku zadržala iz Bosne. Mi Bosanke smo veoma pedantne i uredne žene. Nećete zameriti?“

Nisam.

Uvodi me u mali, uredan i skromno namješten stan. Stare, ali dobro očuvane stvari.  Ovdje je dio mladosti proveo budući doktor filozofije i prvi demokratski izabrani predsjednik srpske Vlade, Zoran Đinđic.

Svuda po stanu njegovi portreti…

Ulazeći, sjetila sam se intervjua iz 1997, tokom koga sam Zorana Đinđića  – tadašnjeg gradonačelnika Beograda – tri sata mučila ne bih li od njega iznudila odgovor na pitanje zašto se tokom demonstracija 1996/1997 – „dok smo mi šetali“ – tajno sastao sa Slobodanom Miloševićem. Pokušavao je da se izvuče, da izbjegne direktan odgovor, da, kako bi me zavarao, izbaci jednu od onih svojih metafora po kojima je bio čuven; nisam odustajala! Očima istim kao ove koje su me upravo posmatrale, sijevao je, nervirajući se zbog toga što sam – baš kako mi je to često govorio veliki Bogdan Tirnanić – „uporna kao Jaser Arafat“.

Sjetila sam se i večere sa Milom i Lidijom Đukanović i Borom Krivokapićem u podgoričkom Hotelu Crna Gora, tokom koje je tadašnjem crnogorskom predsjedniku besomučno zvonio telefon; bilo je to ubrzo nakon revolucije od 5. oktobra 2000.

„Đinđić“ – kratko bi nas, s vremena na vrijeme, obavijestio namrgođeni predsjednik Đukanović.

Nije htio da odgovori na poziv. Bio je ljut zbog tih dana objavljenog intervjua beogradskom NIN –u u kome je Zoran Đinđić rekao da njegova Demokratska stranka ima više glasača nego Crna Gora stanovnika.

„Ista ona Crna Gora koja mu je pružila utočište kada je bježao od Miloševićevih ubica“ – gunđali smo povrijeđeno. „Pa, to su Koštuničini „argumenti“!“

Konačno shvativši da mu se upornost neće isplatiti, Đinđić je svoju suprugu, gospođu Ružicu Đinđić, nagovorio da sa svog telefona pozove predsjednika Đukanovića. Znao je da će na taj poziv – a odavno je već bila prošla ponoć – Milo Đukanović morati da odgovori. Nakon nekoliko ljubaznih rečenica, gospođa Đinđić je, „izvršivši zadatak“,  slušalicu prepustila mužu.

„Ej, čoveče, ne možeš da veruješ sa kim imam posla! Milošević je za ove majka Tereza“ – pravdao se Zoran Đinđić. „Nemoj da se ljutiš, ej! Znaš da ne mislim tako, ali to je bio jedini način da odobrovoljim nacionaliste. Ništa mi ne veruju“.

„Ko bi mogao da se naljutiti na njega?!“ – smijao se kasnije predsjednik Đukanović.

Sjetila sam se i intervjua u kome mi je Zoran Đinđić ispričao kako je sa kartom u jednom pravcu i dvadeset maraka u džepu jedne zime otišao u Njemačku sa namjerom da se iz nje vrati kao doktor filozofije; kako se, tražeći filozofa i svog budućeg prijatelja, Jirgena Habermasa, odjednom našao u Štandbergu, ispred ogromne zgrade sa vratima od četiri metra visine, bez zvona.

„Bila je zima, padao je sneg“ – pričao mi je Zoran Đinđić. „Noć, nigde žive duše.

Lupao sam na vrata, lupao… Nije bilo šanse da uđem kod Habermasa. Nekoliko puta sam obišao zgradu i video otškrinut prozor. Popeo sam se.

„Kako ste ušli“ – pitao me je zaprepašćeni Habermas.

Rekao sam mu da sam ušao kroz prozor.

„Zaista?!“ – nasmejao se. „Pre hiljadu godina, Sloveni su tako došli na Balkan… Vi ćete daleko dogurati“.

Znam – odgovorio sam“.

Daleko?!..

Sjetila sam se i Kritičkih članaka V.G. Bjelinskog, koje mi je, u sjedištu Demokratske stranke – Krunska 69 – poklonio Zoran Đinđić.

„Pročitajte pismo Bjelinskog Gogolju i umesto Rusi, čitajte – Srbi!… Pravoslavlje… Sve je to isto! Nakon ove knjige, mnoge stvari će vam biti jasnije…“ – rekao je, pozdravljajući se.

I bile su. Ali, kakva vajda od te „jasnoće“?! Kao da je njemu pomogla.

Sjetila sam se i tog 12. marta 2003. i Željka Mitrovića koji mi javlja:

„Pucali su na Zorana“.

Pitala sam hoće li se izvući.

„Nisam siguran“ – rekao je.

Sjetila sam se i Mila Đukanovića koji je, na vijest o atentatu, uprkos upozorenjima da je opasno, da se ne zna ko će iskoristiti gužvu i preuzeti vlast, istog trenutka odjurio u Beograd.

„Kada smo ga videli, svima nam je bilo lakše“ – prisjećao se kasnije Čedomir Jovanović.

Sjetila sam se opela u Hramu Svetog Save. I skarednog govora mitropolita crnogorsko – primorskog Amfilohija. I Vojislava Koštunice koji sa svojom svitom dolazi da izjavi porodici saučešće. I Vladimira Popovića koji im to ne dozvoljava. I „nosača kovčega“ od kojih je samo jednome od njih taj „grijeh“ oprošten. I sahrane. I djece. I žene. I majke. I sestre. I prijatelja. I Beograda. I Srbije…

Užas!

„Užas, dete, nego šta je nego užas!“ – kaže Mila Đinđić. „ Moj život je gorak… Gorak… Svi su mi dani teški, a 12. mart najteži… Živim ovde sama…“

Tamara Nikčević: Živite u Beogradu?
ĐINĐIĆ: Deo godine povodim ovde, a deo u selu kod Prokuplja. Tamo imam kuću, baštu. Zasadila sam cveće. Nosim ga Zoranu na grob i kukam: e, moj sine, nisam ga tebi namenila… Ne daj, Bože, da ikada saznate kako je…

TN: Suprug vam je umro?

ĐINĐIĆ: Drago je umro u Prokuplju, 2002, godinu dana pre Zoranovog ubistva.  Ovde sam ga sahranila. Leži na Bežanijskom, a naš sin Zoran na Novom groblju. Nikada jednome nisam otišla na grob, a da ne odem i drugome. Drago je umro, ubila ga je kap dan poslije Zoranovog povratka iz inostranstva… Već je DOS bio napravljen… Šta je mom sinu to trebalo, hajde, recite mi?!

TN: Šta mu je trebala politika, na to mislite?

ĐINĐIĆ: Kada bi nešto naumio, Zorana niste mogli zaustaviti, niste ga mogli sprečiti… Šta mu je trebalo da na silu sastavlja šesnaest, sedamnaest stranaka i da od njih pravi vladu?! Vidite kakvi su naši ljudi! Danas govore – pobedio je Koštunica, a svi znaju da bez Zorana ne bi bilo ništa. Bio je vođa, lider… A nikoga praktično nije imao oko sebe. Bio je sam!

Kako to da, kada je tog 12. marta došao, u Vladi nije bilo nikoga; kako to da su vrata bila zaključana? Njegov pratilac, Veruović, otpratio ga je do vrata, a onda otišao do kola po tašnu. Zašto ga je ostavio? A Zoran je hodao pomoću štaka. Prvo su ga obogaljili, a onda su mi ga ubili! Onakvog čoveka! Bio je čudo, duša… To se ne rađa svaki dan. Nije što je moj… Pametan, načitan… Doktorirao je u Nemačkoj, ali se ipak vratio u ovu kuću. Ja sam ga odgajila…

TN: Zoran Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu. Odakle tamo?

ĐINĐIĆ: Đinđići su poreklom sa Kosova; ja – Bosanka iz Šamca. Suprug je bio vojno lice, penzionisan u činu pukovnika… U Šamcu smo se upoznali i venčali. Tamo su rođeni Gordana i Zoran.

TN: Koliko dugo ste živjeli u Bosni?

ĐINĐIĆ: Zoran je osnovnu školu završio u Šamcu, a dva razreda gimnazije u Travniku. Lepo smo živeli, složno: Srbi, Hrvati, Muslimani… Svi! Nikada se nismo delili… Taj prokleti rat!.. Gordana je maturirala u Travniku, a onda je, kada smo se doselili u Beograd, upisala medicinu, specijalizirala… Često smo se selili.

TN: Koje godine ste se doselili u Beograd?

ĐINĐIĆ: 1967. Zoran je bio najbolji đak i nisu mu smetale česte očeve prekomande. Brzo se uklapao. Poslednja dva razreda gimnazije je završio u Beogradu. Sećam se da je jednom pisao sastav za takmičenje povodom Dana Jugoslovenske narodne armije i – pobedio. Profesor i on su dobili pedesethiljada dinara kao nagradu.

TN: Bio je i odličan student.

ĐINĐIĆ: Izuzetan. Drago je želeo da mu sin bude mašinski inženjer, pa je Zoran najpre tamo predao dokumenta.

„Mogu ja to završiti“ – ubeđivao nas je. „Imaću stan, kola, novac, ali neću biti srećan. Hoću da upišem filozofiju“.

Pustili smo ga da studira ono što želi. Učio je do kasno u noć, nikada ga nismo terali. Spavao je sa knjigom. Uvek nam je govorio tek kada položi ispit, nikada pre.

TN: Znali ste da se još kao student uključio u politički život?

ĐINĐIĆ: Rekla sam vam da njega nikada niste mogli odvratiti od nečega što je naumio… Početkom sedamdesetih godina, ovde kod nas su došla dvojica policajaca u civilu da ispituju Zorana. Kasnije je uhapšen…

Zoran je bio u svojoj sobi, nešto je učio. Otvorila sam vrata i, kada su mi policajci objasnili zašto su došli, rekla sam da uđu ali da se najpre izuju. Navika iz Bosne!

Zoran se kasnije smejao kako sam ih isprašila. Pričao je svima… Studenti su ga voleli. Bio je moćan, temperamentan, pun energije. Ličio je na mene. A zdrav kao dren!… Srce me boli za njim. Da je bolovao od neke bolesti, ni po’ jada! Polomili su mu noge da bi ga lakše ubili…

Niko ne može razumeti moj bol. Ne znam kako ću preživeti taj dan… Kada sam čula..

TN: Kako ste čuli, ko vam je rekao?

ĐINĐIĆ: Tog 12. marta sam bila u opštini da platim neke račune. Porez. Svi šalteri su bili zatvoreni, a zaposlene žene su pile kafu… Zoran nije voleo lenje ljude. Voleo je da radi, kao i ja… Nisam mogla da platim račun, pa sam se požalila šefici. Proveravala je nešto u kompjuteru, a onda rekla da šest godina nisam platila porez.

„Ni slučajno!“ – planula sam. „Gospođo, znate li da bi moj muž pre umro od gladi nego da dozvoli da ne plati neki račun. Bio je uredan čovek“.

Celo jutro sam se time bavila.

Dan lep, pravi prolećni.

Sećam se da sam svratila u stari Merkator da nešto kupim. A onda prema kući.

Bila sam na vratima kada sam čula telefon.

„Crna Mila, jesi li vidjela šta ti je sa Zoranom?!“

TN: Ko vam je javio?

ĐINĐIĆ: Komšija iz Prokuplja kome sam se nekoliko dana ranije žalila da se bojim za Zorana. Rekao je da uključim televizor. Imala sam šta da vidim.

TN: Kako to da ste saznali od komšije? Zar ne bi bilo logično da je neko iz Vlade došao da vam kaže?

ĐINĐIĆ: Možda je neko i dolazio, ali sam bila vani. Ne znam.

Pozvala sam odmah momke iz Zoranovog obezbeđenja i odjurila u Urgentni centar. Dvorište je bilo puno policajaca. Sada mu ne trebate – mislila sam u sebi. Kada je trebalo da ga čuvate, nije vas bilo… Ušla sam. Doktor je rekao sestri da mi da tabletu za smirenje.

„Neću nikakvu tabletu. Ne treba mi!“ – odbila sam.

Ušla sam u salu u kojoj je ležao Zoran. Ona njegova lepa glava… Oči zatvorene… Lep, a dole… Grudi raspukle… Srce prosuto na sve strane…

Stajala sam pored njega, grlila ga, kukala… Ponovo su pokušali da mi daju nešto za smirenje. Odbila sam, nisam htela.

TN: Zašto niste?

ĐINĐIĆ: Nisam mogla da dozvolim da mi umrtvljuju bol… Moralo je da boli… Pa, pobogu, ubili su mi sina!..

Ležao je tako… Bio je moj život… Imam ja i Gordanu, ali Zoran je bio moj život. Samo ja znam kako sam to podnela…

Ružica je znala, bila je kod Zorana pre mene… Kada sam izašla iz te sobe, videla sam da razgovara sa Mijatom, doktorom, tastom Čedomira Jovanovića… Stajala je na prozoru, gledala kako se ljudi okupljaju… Nema…

U jednom momentu sam pomislila –  kako može?!

Dole su stajali fotoreporteri.

TN: Gdje ste otišli?

ĐINĐIĆ: Kod Ružice kući… Plakala sam… Moj plač je nekima od njih smetao…

TN: Kome?

ĐINĐIĆ: Nekima, dušo… Ne mogu to da kažem. Znaju oni dobro… Htela sam da vrištim. Znala sam koga sam izgubila…

Kada sam juče bila na groblju, pitala sam: sine moj, šta ćeš mi tu?! Više bih volela da si u onoj „mišijoj rupi“, samo da si živ…

TN: Kakvoj „mišijoj rupi“?

ĐINĐIĆ: Milorad Dodik ga je upozoravao da mu spremaju atentat, ali… Zoran je bio takav. Rekao je:

„Šta hoćete?! Da se sakrijem u mišiju rupu?! Ne pada mi na pamet. Neka me ubiju!“

I – ubili su ga.

TN: I drugi su ga upozoravali. Kako to da nikoga nije poslušao?

ĐINĐIĆ: Bio je tvrdoglav i…  Bio je naivan, lakomislen, verovao ljudima… Bio je veoma hrabar..

TN: Zašto ste ga vi upozoravali? Nešto ste predosjećali?

ĐINĐIĆ: …Bila je nedelja… Pošla sam u kupatilo… Zvonio je telefon… Vratila sam se, podigla slušalicu, ali nisam prepoznala glas.

„Izvinite, sa kim razgovaram?“ – pitala sam.

„Mama, ja sam, Zoran“ – rekao mi je.

Počela sam da plačem.

„Šta je, Zorane, sa tobom? Kakav ti je to glas? Kaži mi, sine, šta se događa, šta ti je“.

Osetila sam da se sprema  nešto strašno, ali nisam mogla ni da predpostavim da će… Molila sam ga da se pazi, podsetila ga šta mu se dogodilo kod hale Limes, kako su pokušali da ga ubiju…

TN: A on?

ĐINĐIĆ: Ništa. Slušao je, ali više nisam mogla da čujem njegov glas. Nikada! Uvek je negde žurio… Poslednje što sam rekla bilo je – Zorane, čuvaj se! Nije me poslušao… A nije ni mogao. Nije mu bilo spasa. Bili su odlučili da ga ubiju…

Prosti naš svet, ne voli da vidi nekoga prepametnog, nekoga ko je iznad… Pogledajte mu biblioteku… E, moj Zorane… Ogovarali su ga, svašta pričali protiv njega… Koštunica je u tome debelo učestvovao. Nikada mu nisu oprostili što je Miloševića poslao u Hag…

„Na koga sumnjate?“ – pitali su me jednom policajci u Prokuplju.

„Na vašeg šefa“ – odgovorla sam. „Na Koštunicu!“

Zorana sam upozoravala da ih se čuva, ali je mislio da je pametniji od svih. I bio je… Govorila sam mu da mu sestra neće preživeti ako se njemu nešto desi… A onda ta sahrana…

TN: I taj govor mitropolita Amfilohija… Šta mislite?…

ĐINĐIĆ: Ružica nikada posle toga nije zvala popove. Vidite li šta oni danas rade?! Amfilohije je mog sina proglasio izdajnikom, a Zoran je pravio donatorske večere za završetak hrama Svetog Save! Nisu ga voleli. I patrijarh Pavle je više voleo Koštunicu… A Zoran im je pomogao… Nikada ih više nismo zvali… Moja Gordana dođe, pa zajedno idemo na groblje. Uvek tako odlazimo pre ostalih, kada nema gužve…

TN:  Šta se desilo sa vašom ćerkom? Da li ste ikada dobili izvještaj o tome šta se zapravo dogodilo – ko ju je napao, ko joj je dao tu injekciju?

ĐINĐIĆ: Nikada, dušo moja,  nikada. Ko da nas obavesti?!  Mene i danas slušaju, znam ja to. I moram vam reći – čuvajte se! Nemate se kome obratiti, nema ko da vas zaštiti! Pa, ovde su ubili premijera!… Ko da nešto kaže?! Čulo se da Gordana ima nekakav spisak kod sebe, da nešto zna.

TN: Kakav spisak?

ĐINĐIĆ: Ne znam. Pričalo se o spisku na kome su imena ljudi koji su bili opasni, lopovi, Zoranu radili o glavi, bili umešani u ubistvo… Rekla sam novinarima da takav spisak postoji. Kada su čuli, otišli su kod Gordane u Valjevo. Upali su u kuću, uhvatili je za vrat, vukli je za kosu do kreveta i dali joj neku injekciju. Ne znam šta je. Spavala je, oni su tržili… Nikada nismo saznali ko su…

Kasnije smo Gordanu prebacili na VMA. Doktori su rekli da to nije bila nikakva opasna supstanca, da je zdrava…

TN: Kasnije je i vaša ćerka dobila obezbeđenje?

ĐINĐIĆ: Jeste, ali kakvo?! Ti momci iz obezbeđenja su često, kada bi završili smenu, na stolu ostavljali otvorenu Legijinu knigu… Namerno su provocirali Gordanu…

Ovo je čudna zamlja, čudan narod… Kao da još uvek ne shvataju šta je Srbija Zoranovom smrću izgubila. Pa, vidite li da prijatelji Legiji spremaju bekstvo?!  Zamislite da čovek na čoveka pospe živi kreč! To nije čovek; on je čudovište!…

A kada je prvi put ušao u sudnicu, sećam se… Gledao me je pravo u oči. I ja njega. Nije skidao pogled. To su svi primetili.

TN: Kako ste reagovali kada ste čuli da se Legija predao?

ĐINĐIĆ: Sećate li se ko ga je sve dočekao?  Kakvi su to ljudi?! U tri sata noću se skupila elita da dočeka čoveka koji je ubio predsednika Vlade! Sećate li se? Rade Bulatović, Jočić, ona debela nakaza sa RTS-a… Svi! Skupili su se i većali, sigurno su mu nešto obećali… A vidite sad Jočića…

Ma kako vam to zvučalo, Ivica Dačić je drugačiji. Sa njim se može nekako razgovarati. Bio je među Miloševićevim ljudima, a sada shvata da se ne može nazad… Nema povratka na staro. To je govorio i moj sin. Nema ga, ali nikada se Srbija više neće vratiti na ono gde je bila. Zoran je to platio životom. A oni ga danas vređaju.

TN: Sigurno vas pogađa kada čujete tako nešto. Radikali…

ĐINĐIĆ: Oni su beda i od njih me ništa ne pogađa. Znam ko je bio Zoran. Radikali prave cirkus od države, parlamenta, svega…

TN: Tomislav Nikolić kaže da se Ružici Đinđić izvinio zbog izjave da poruče „Zoranu Đinđiću da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom“. Nikolić se i vama izvinio?

.    ĐINĐIĆ: Nije i to izvinjenje ne bih ni prihvatila. Kasno je, boli!  Ne možete jednog dana da vređate, a drugoga da se ljubite. To kod mene ne može. Ja imam karakter. Dosta je bilo!… Ružica to može da prihvati, ja neću.

TN: Sjećate li se svog poslednjeg susreta sa sinom?

ĐINĐIĆ: Ne, ne mogu da se setim… Kada je postao premijer, retko sam ga viđala. Nije imao vremena, stalno je radio. Ostali smo ga željni. Tešila sam se time što ga viđam na televiziji. Znao je ponekad da dođe na ručak kod mene, dovede decu…

TN: Posjećuju li vas unučad?

ĐINĐIĆ: Ponekad. Luka trenira košarku, Jovana uči… Dođu na ručak kada imaju vremena…

TN: A neko iz Demokratske stranke?

ĐINĐIĆ: Nikada! Sa njima nemam ništa..

TN: Zašto?

ĐINĐIĆ: Neću da komentarišem. Oni najbolje znaju. Smatraju da je sve njihova zazasluga, da tu nema mesta za mog Zorana…

Svom sinu sam u Prokuplju sama podigla spomenik. Gde su njegovi prijatelji, gde su ti „saborci“?! Neki su došli… Bio je Tadić, Šutanovac… Gašu Kneževića, Gordanu Matković i Rasima Ljajića sam pozvala da dođu… Bilo je dosta običnog sveta. Ljudi plaču, žale, a dok je bio živ, nisu ga voleli…

Zoran je bio izuzetan. Žao mi je što je sebe ponizio i dozvolio da tako ode, da ga ubiju… Neka mu je laka crna zemlja… To što su ga ubili, to je najgori zločin! Bedni, mali, nepismeni ljudi! Ubiti takvog čoveka!…

Srce me boli za ovom mojom Gordanom, crći će od tuge. Ja sam jača, majak sam, sve izdržim… Idem na groblje i, verujte, svakoga dana na njegovom grobu nađem cveće. Neko je juče ostavio kale. Četiri bele kale…

Znao je da ih je Zoran najviše voleo.

 

 

 

 

 

 

 

1 odgovor ka “Tamara Nikčević: Intervju sa Milom Đinđić (12.03.2009.)”

  1. Vjekoslav Suručić каже:

    majka, šta drugo da kaže,ne slažem sa ovim da su bosanci jer tako nešto ne postoji..možda iz Bosne ali ko su ti „bosanci“ ? postoje srbi,hrvati…itd…bosanci ne postoje ni kao narod niti bilo šta drugo sem neke teritorijalne naznake…kao šumadinac, ali to ne znači ništa…pogotovu kada je reč o Zoranu, Zoki je bio kosmopolita definitivno, nije imao u sebi ništa lokalno i svaka mu čast za to, univerzalan lik za sva vremena, ispred svog vremena, tek će buduće generacije ,možda, ukapirati o kome se ustvari radilo, mi njegovi savremenici nismo to u stanje, čast izuzecima…neka ti je večna slava Zoki, druže….prozivali smo se u Francuskoj…uvek se setim toga..jbg..

Pristigli komentari