piše Vladimir Milutinović   –

Uvodeći u današnji Peščanik, Svetlana Lukić se snažno usprotivila oceni Vesne Pešić o fatalizmu koji karakteriše mišljenje dela građanske javnosti. Navodno to nikako nije slučaj, Peščanik je daleko od fatalizma. To uverenje autorke Peščanika svakako treba  imati u vidu. Nezgodno je samo što je izdanje koje je usledilo puno dokaza da taj fatalizam, odnosno, uverenje da se ništa ne može promeniti, ipak postoji.

Prvi sagovornik je bio Miloš Vasić, koji je sve vreme, analizirajući novu vlast govorio o „radikalskoj nabusitosti“ koja krasi Vučića i Nikolića, objašnjavajući to godinama koje su oni proveli među radikalima. Eto jedne nepromenljivosti: SNS su isto što i radikali. To što jedni danas potpisuju sporazum sa Kosovom, izražavajući spremnost da tu odluku brane i na referendumu, a drugi ih prozivaju za izdaju i dele njihove telefone pristalicama kako bi im ovi upućivali pretnje, za naše analitičare nije relevantno.

Vasić podseća i kako među našim političarima danas nema ni one smelosti koja je krasila još Milana Stojadinovića, koji je znao da odbrusi episkopima da izađu na izbore, pa kad se na izborima vidi njihova politička snaga, onda se s njima može razgovarati. „Ovi naši magarci se ne usude čak ni to“. Međutim, slučaj je hteo da je verovatno u istom satu dok je Vasić ovo govorio Vučić držao konferenciju za štampu, gde je rekao baš ovo: „nemam ništa protiv da gospodin Amfilofije izađe na izbore i pobedi, ali pre nego što se to desi neće voditi politiku ove zemlje“. Prethodno je nešto slično rekao i Dačić. No da li će Vasić zbog ovoga promeniti ocenu o hrabrosti Vučića ili Dačića, nije izvesno.

Peščanik je preneo i izvode sa nedavno održane tribine Betona, koja je takođe bila u nekom prećutno polemičkom tonu o istoj temi, nepromenljivosti i fatalizmu, temi koju je pokrenula Vesna Pešić povodom tog tvrdog ostajanja pri oceni da se u Srbiji ništa ne može promeniti, da su nove vlasti jednako nacionalističke, da je nacionalizam konstanta itd. Žarko Korać, koji se osetio prozvanim zbog ovih ocena, rekao je da se izvinjava ali da ne može tek tako da pređe preko prošlosti lidera socijalista i naprednjaka jer još uvek „postoji samo Prva Srbija“, a „Prva Srbija ubija“. To je naravno razumljivo i niko ne mora da prelazi preko ovih činjenica na način  koji mu ne odgovara. Međutim, Korać na kraju dodaje i ovo, a autorke Peščanika ovu ocenu stavljaju na kraj bloka sa tribine: „to su sve stvari koje mene dovode u sumnju koliko je naše društvo, ne čak spremno da se promeni, nego koliko uopšte može da se promeni“. Ovo uverenje, odnosno sumnja da nešto može da se promeni…pa, naziva se fatalizam. Sudbina nam je da ostanemo u nacionalizmu. I profesor Korać bi voleo da je drugačije, ali izražava sumnju da je to uopšte moguće. Ali, dobro, ne kaže decidno da je promena nemoguća, ali čini se da taj preterani zahtev i nije definicija fatalizma.

Dakle, Peščanik jeste emisija u kojoj se preferiraju stavovi jedne forme, forme koja odnose u društvu tumači kao da se od devedesetih ništa nije promenilo i da je veoma sumnjivo da će se nekad promeniti. To je potpuno legitimno, ali je bezveze tvrditi da je to nije forma fatalizma. A pored toga, toliko puno stvari protivreči tom stavu, što je nepotrebno.

Mišljenje može da uvaži realnost, a da ipak ostane konzistentno.

ps.

Srđa Popović je izuzetak, kao što sve ima izuzetak. On kaže „jedna čitava epoha je završena“, „ništa se tu ne može nastaviti“.