Rubrika | Vesna Pešić

Vesna Pešić: Briselski sporazum je tačka na svesrpske snove

Prošlonedeljno potpisivanje briselskog sporazuma Beograda i Prištine u Srbiji je, očekivano, izazvalo burne reakcije. Naročito glasna bila je Srpska pravoslavna crkva koja je sporazum nazvala „nesrećnim i ponižavajućim“. U sličnom tonu reagovali su Vojislav Koštunica, vanparlamentarna Srpska radikalna strankaVojislava Šešelja, kao i predstavnici Srba sa sjevera Kosova. Za razliku od njih, odluku državnog vrha Srbije da normalizuje odnose sa Prištinom podržalo je devedeset procenata parlamentarnih stranaka, kao i – sudeći po objavljenim anketama – gotovo dvije trećine građana Srbije. Bivša predsjednica Građanskog saveza Srbije i ugledna antiratna aktivistkinja iz devedesetih, sociološkinjaVesna Pešić misli da je Briselski sporazum „odlična vest za Srbiju“.

– Briselski sporazum Beograda i Prištine predstavlja maksimum koji je Srbija u ovom momentu mogla da dobije. Zahvaljujući tom dokumentu, Srbija prestaje da bude ona „ostavinska masa“ o kojoj je govorio Zoran Đinđić i danas konačno zna gde su joj granice. Drugo, sporazum garantuje da će, zajedno sa Kosovom, Srbija biti deblokirana na putu evropskih integracija; najzad, briselski dokument omogućava opstanak srpske zajednice na Kosovu koja ovim dobija dosta široku samoupravu i svoje institucije – kaže Vesna Pešić za Portal Analitika.

ANALITIKA: U kojima važe zakoni Kosova?

PEŠIĆ: Naravno. Policija i sudstvo u srpskim opštinama na severu Kosova postaju deo kosovskog pravnog sistema, bez obzira na to što se, recimo, u Kosovskoj Mitrovici nalazi sedište nižeg i višeg suda i što u tim institucijama sede sudije srpske nacionalnosti. Faktički, reč je o integraciji severa u kosovske institucije.

ANALITIKA: Srpska pravoslavna crkva i Vojislav Koštunica su, dakle, u pravu kada kažu da je briselskim sporazumom Srbija zapravo priznala nezavisnost Kosova?

PEŠIĆ: Formalno, Srbija nije priznala Kosovo; suštinski – prihvatila je da ta država ili teritorija koju ona ne kontroliše u realnosti postoji!

Srpska pravoslavna crkva i Vojislav Koštunica i danas o Kosovu govore iz nekakve milenijumske perspektive, iz vizure Kosovske bitke i zavetnih misli cara Lazara: Srbija bi, dakle, i narednih petsto godina pitanje Kosova trebalo da tretira kao zamrznuti sukob u kome bi – samo u okviru te ideologije nemogućeg – ono ostalo srpsko. „Neka bude što biti ne može!“ Pa, molim vas… Sa druge strane, gledajući racionalno, novonastalu situaciji bi trebalo  posmatrati kao konačno otrežnjenje kroz koje Srbija zapravo potvrđuje svoju državnost i, po prvi put posle više decenija, sebe i svoje građane postavlja u centar pažnje. Naravno, čuvajući da ne uništi sebe, Srbija će pokušati da zaštiti i Srbe van Srbije…

ANALITIKA: Na koji način će Srbija zaštiti Srbe na Kosovu?

PEŠIĆ: Hajdemo ovako: šta mislite – šta bi se dogodilo ako bi, recimo, kosovski Srbi nastavili da insistiraju na opstanku paralelnih institucija i srpske tajne policije na severu Kosova? Kako bi u tom slučaju reagovale kosovske snage? Novom „Olujom“? I, šta bi onda Srbija? Sela i kukala zato što je doživela novi poraz? Gde bi taj narod?

Zato kažem da je briselski sporazum Beograda i Prištine poslednji „kolektivni ugovor“ koji je Srbija napravila kako bi kosovske Srbe zadržala tamo gde su; najzad, taj dokument predstavlja konačan kraj srpske nacionalističke politike.

ANALITIKA: Zašto to mislite?

PEŠIĆ: Iako se to ovde teško prihvata, verujte, ima života i van nacije! Na Balkanu, nacija se doživljava kao celokupno i jednorodno pleme. A država je moderni okvir nacije, nije krvno srodništvo… Kada govorim o kraju nacionalističke politike, nju ne mora da vodi neko ko je nacionalista. Uostalom, imali smo takav slučaj: iako, za razliku od Franje Tuđmana, Slobodan Milošević verovatno nije bio mentalni nacionalista, vodio je politiku teritorijalnog ujedinjenja Srba: krenulo se od Kosova i Vojvodine, nakon čega je Srbija ušla u ratove u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini; 1999. na Kosovu je zatvoren krug. Dakle, govorim o toj nacionalističkoj, teritorijalnoj, državnoj politici. Verujem da je Srbija danas drugačija; ona menja kurs, pokušavajući da uči na lošoj prošlosti zbog koje je sama propala.

ANALITIKA: Ako mentalni nacionalisti, ljudi sa teškim hipotekama ratnih devedesetih danas sa Prištinom potpisuju „istorijsko pomirenje“ i praktično priznaju nezavisnost Kosova, o čemu je onda tu riječ? O paradoksu istorije ili…

PEŠIĆ: To je pitanje naših procena: neki im ne veruju da su se promenili, a neki naprosto neće da im oproste.

ANALITIKA: Je li vas iznenadio taj obrt?

PEŠIĆ: Jeste. Doduše, ne slažem se ni sa retorikom ni sa činjenjem  mnogih od njih. Taj agresivni diskurs bi konačno trebalo zameniti nekim umerenijim, prijateljskijim… Evo, Aleksandar Vučić, recimo, kaže kako na sever Kosova „neće kročiti albanska čizma“. Izvinite, zašto Albanci ovde uvek moraju biti predstavljeni kao „čizma“? Zar ne može da se kaže – vojska? Jer, dogovoreno je da se na teritoriju gde žive Srbi ne raspoređuju vojne snage Kosova… Znate, svojevremeno sam imala priliku da razgovaram sa Nikezićem…

ANALITIKA: Sa Markom Nikezićem, predsjednikom CK SK Srbije?

PEŠIĆ: Tako je… Krajem osamdesetih, Srđa Popović i ja smo Marka Nikezića pitali šta misli kada će i kako Srbija izaći iz nacionalizma. Milošević je bio na vlasti, spremali su se ratovi…

Srpski nacionalizam koga personifikuje Slobodan Milošević biće iscrpljen onda kada Srbija bude ekonomski iscrpljena, kada ekonomski propadne“, odgovorio nam je Marko Nikezić. Upravo se to i dogodilo: došavši na vlast, Tomislav Nikolić, Ivica Dačić i Aleksandar Vučić shvatili su da u rukama nemaju više ništa: Srbija je slomljena!

ANALITIKA: Naprosto, bili su prinuđeni da se odreknu nacionalističke, svesrpske politike?

PEŠIĆ: Ne samo to. Shvativši da više ne mogu da odlažu probleme ove zapuštene i zaostale zemlje, bili su prinuđeni da odustanu od ideologije svesrpstva ali i od dalje konfrontacije sa zapadom. I dobro je što je tako. Bojim se samo da će realizacija te politike biti problematična ukoliko vlast ne okupi oko sebe sve sposobne ljude, bez obzira na njihovu partijsku pripadnost ili činjenicu da su trenutno na suprotnoj strani. Naravno, usput će morati da se odreknu sopstvenih kadrova koji su mentalni nacionalisti…

ANALITIKA: A kojih je mnogo…

PEŠIĆ: Jeste, nije sporno. Ali, kao ni ostalim narodima, ni Srbima nacionalizam nije dat jednom zauvek.

Uostalom, u nekadašnjoj Jugoslaviji, Srbi su možda bili najmanji nacionalisti. Pamtimo i bolja vremena, dane kada je Beograd bio kosmopolitski, otvoreni grad; kulturni centar one velike Jugoslavije i mesto iz koga je poticalo najviše „opasnih“ apela za demokratijom. Trebalo bi se i toga setiti… Znate, čovek je i ono što kaže da jeste, ono što govori. Dakle, hajde da kažemo: da, bili smo nacionalisti, više nismo. Uostalom, stvari se menjaju, druge teme izbijaju u prvi plan… Što, verujem, razumeju Nikolić, Dačić i Vučić koji, suočeni sa realnim problemima i shvatajući do čega su ih dovele srednjovekovne fantazije, sada pokušavaju da spasu što se spasiti može: da zakrpe gorući problem Kosova, da se preorijentišu, da ekonomski podignu Srbiju, da je dovedu do EU. U tom „novom početku“, vidim, kreću i korak dalje: Tomislav Nikolić se izvinjava Bošnjacima, najavljuje odlazak u Srebrenicu… Odlično! Zar to nije dobra vest?

ANALITIKA: Iako, nekoliko nedjelja ranije, predsjednik Nikolić u UN negira genocid u Srebrenici, Haški sud naziva inkvizicijom?

PEŠIĆ: Želim da verujem da je govor Tomislava Nikolića u UN zapravo bio deo spinovanja u vreme pregovora sa Prištinom.

ANALITIKA: U kom smislu?

PEŠIĆ: U smislu uzajamnog pokrivanja: jedna strana govori prenaglašeno patriotski, dok druga sastavlja dogovor o integraciji Srba u institucije Kosova. Uostalom, nakon potpisivanja briselskog sporazuma, ko je prvi izašao i rekao da ga podržava? Pa, predsednik Nikolić. Ali, u pravu ste: u UN, Nikolić je održao govor koji je bio ne samo nacionalistički; to je govor pun stereotipa, neosvešten, protiv srpskih interesa; naprosto, retorika bivšeg vremena. Nažalost, izgleda da i ovde još uvek deluje onaj mentalni nacionalizam. U tom smislu, bilo bi dobro da predsednik konačno promeni neke od svojih ozloglašenih savetnika.

ANALITIKA: Pretpostavljam da mislite na Olivera Antića. Ali, kada govorite o spinovanju, da li je i priča o navodnoj svađi sa kosovskim premijerom Hašimom Tačijem, odustajanje od dogovora, pa onda vraćanja za pregovarački sto bio dio predstave koju je odigrala beogradska „dramska sekcija“ u Briselu?

PEŠIĆ: Mislim da jeste. Cela parada od deset rundi pregovora, navodne svađe, prekidi, Nikolićev govor u UN zapravo je bila predstava sa unapred podeljenim ulogama. Međutim, taktika je uspela: dobijeni su značajni ustupci bez kojih bi naši lideri građanima teško uspeli da objasne šta su im to iz Brisela doneli. U ovom momentu je važno preći na realizaciju dogovorenog, a onda se okrenuti rešavanju unutrašnjih problema – od ekonomije, zapošljavanja i reforme sudstva do donošenja novog ustava i novih izbornih pravila. Neophodne su korenite promene, bolni rezovi koji neće lako ići i za koje će biti potrebna velika podrška svih struktura društa. Tu mislim i na medije koje – ovih dana čujem takve zamerke – vlast pokušava ponovo da kontroliše.

ANALITIKA: Zar ne pokušava? Evo, posle potpisivanja sporazuma, većini za tu priliku okupljenih glavnih urednika telefonom se iz Brisela obratio lično prvi potpredsjednik Vlade, Aleksandar Vučić, objašnjavajući im na koji bi način trebalo da pišu o sporazumu Beograda i Prištine.

PEŠIĆ: Ako već pripremate tako veliki iskorak kao što je prihvatanje činjenice da Kosovo nije Srbija, valjda nećete dozvoliti da vas sa naslovnih strana novina vladike SPC-a i razne opskurne ličnosti dočekuju na nož, da ruše nešto u šta ste toliko uložili. Uključujući čak i ličnu bezbednost.

Kako ćete napraviti preokret na tako osetljivom pitanju ako svi mediji govore protiv vas?

ANALITIKA: Borisa Tadića ste zbog sličnih postupaka s pravom kritikovali…

PEŠIĆ: Čekajte, nismo se razumeli. Mislim da bi za neke krupne, ključne stvari mediji trebalo da daju podršku vlasti. Naravno, to ne znači da se vlast sme mešati u svakodnevni rad medija i naručivati kako da se o čemu pisati. Uzgred, ako već pominjete Tadića, da li su, pitam vas, osim nekoliko izuzetaka, o Tadićevom mešanju u uređivačku politiku medija govorili sami novinari i urednici? Nisu, ćutali su. Zašto? Pa, zato što su im Boris Tadić i Demokratska stranka davali velike donacije. O tome je u javnosti već bilo reči. Bivša vlast i njen šef su kupovali ljude po dubini, plaćali redom: analitičare, profesore Univerziteta, pojedine urednike i novinare. Doduše, ne direktno, nego usmeravanjem donacija i reklama…

ANALITIKA: Na isti način su „pomagali“ rad „nazavisnih“ medija u Crnoj Gori…

PEŠIĆ: To je poznato: Tadićeva vlast se ozbiljno mešala i u rad medija u Crnoj Gori…

Dakle, uvek sam bila protiv pozivanja glavnih urednika i, u tom smislu, svesna sam da, nažalost, Srbija nije daleko odmakla; istovremeno, protiv sam da se opstruira želja građana za promenom pogrešne nacionalne politike. Iako na to imaju pravo, žalosno je da pojedini mediji svesno idu protiv „opamećivanja“ Srbije. Setite se samo šta su ti „nezavisni“ mediji i ti silni „analitičari“ pisali o Zoranu Đinđiću! Zavisni od kriminalaca i raznog šljama, protiv njega su vodili hajku! Nadam se da, osim na margini, to danas nije slučaj. Ipak, apelujem na medije da ne dozvole da  postanu servis vrhova partija, tajkuna, kriminalaca koji se – svako iz svojih razloga – teško mire sa činjenicom da je vlada od koje je malo ko bilo šta očekivao za devet meseci napravila više pozitivnih koraka od prethodne. Hteli to da priznaju ili ne, koalicija na vlasti Srbiju za sada pomera u dobrom pravcu. Kada sam to podržala, svi su me napali; danas, vidim, Dačiću pišu panegirike.

ANALITIKA: Napali su vas zbog toga što ste premijera Dačića uporedili sa Šarl de Golom.

PEŠIĆ: Ako se bukvalno shvati, tu je možda bilo preterivanja. Ali, trudeći se da ukažem na pokušaj diverzije procesa koji je vođen u Briselu, to sam poređenje napravila svesno i namerno. Uostalom, je li se pokazalo da je premijer Dačić – na sličan način na koji je to učinio Šarl de Gol po pitanju Alžira – stavio paraf na faktički nezavisno Kosovo? Jeste. Da li se ovde godinama licitiralo o tome ko će biti srpski Vili Brant? Jeste. Ko je najviše želeo tu titulu? Pa, Boris Tadić. Ali, ako je onakav Boris Tadić mogao biti Vili Brantom, šta sam onda ja toliko zgrešila? Hoću da kažem da su takva poređenja uobičajena stvar; i onda kad stoje i onda kada ne stoje; čak i u slučajevima kada su čista tlapnja.

Na kraju, možda bi ti moji silni kritičari konačno trebalo da shvate da nisam analitičarka; ja sam političarka. I govorim politički. Nisam ničiji navijač: govorim i pišem kao pojedinac, u lično ime, a ne kao nečiji glasnogovornik. Ovu i svaku drugu vladu podržavam samo dotle dok čini ono što smatram korisnim po Srbiju. U ovom momentu, to su i briselski sporazum i najavljeni pregovori sa EU i pomirenje i saradnja sa zemljama regiona… Vučić je, videli ste, u poseti Zagrebu, Nikolić najavljuje odlazak u Potočare; za devet meseci, ova vlast je uspela da popravi odnose i sa Crnom Gorom koje je, svojom politikom, Tadić značajno poremetio.

ANALITIKA: Gdje vidite poboljšanje odnosa Crne Gore i Srbije?

PEŠIĆ: Tomislav Nikolić je posetio Podgoricu, Milo Đukanović polujavno došao u Beograd, video se sa ovdašnjim državnim vrhom; jedni drugima pružaju političku podršku, pomažu u onim sferama gde to mogu. Doduše, ostale su neke „krive Drine“ koje bi trebalo popraviti…. Ovde bih se, ako mi dozvolite, za trenutak vratila na temu napuštanja velikodržavne politike: prvi znak koji je ukazivao na to da se Srbija polako oslobađa svoje nacionalističke politike bio je odlazak Crne Gore iz zajednice sa Srbijom. Time je stavljena tačka na svesrpske snove.

ANALITIKA: Zašto?

PEŠIĆ: Zato što je, odlaskom Crne Gore iz državne zajednice, konačno srušena sumanuta ideja velike Srbije. Takozvana mala Jugoslavija bila je zamišljena kao baza srpskog jedinstva kojoj bi se kasnije pridružili ostali delovi bivše SFRJ u kojima je živeo srpski narod. Kada je to jezgro sna o velikoj Srbiji nestalo, nacionalistička državna politika – čiji su ciljevi bile teritorije – polako je počela da slabi. Naravno, izlaskom Crne Gore iz državne zajednice najviše je bio pogođen Vojislav Koštunica koji je, urbzo nakon crnogorskog referenduma, doneo odluku da promeni ustav i da u njega, kao kompenzaciju za izgubljenu „srpsku Spartu“, doda san o Kosovu.

ANALITIKA: Namjeru izlaska Crne Gore iz državne zajednice ste, sjećate se, i sami u početku teško prihvatili.

PEŠIĆ: Ne, ne… Posle tv-emisije iz novembra 2000. godine, u kojoj sam rekla da nas Crna Gora telefonom obavesti šta je odlučila – da li će biti samostalna ili ostati u zajednici – to su izmislili sami Crnogorci. Možda je bila reč o pomalo neprijatnoj formulaciji, o izjavi koju je neko i na taj način mogao da protumači. Ako je tako – izvinjavam se. U pomenutoj emisiji, Milu Đukanoviću sam samo zamerila to što je odbio da učestvuje na izborima od 24. septembra 2000, kada smo rušili Miloševića. Uostalom, o tome sam mu napisala pismo. A kada me pitate da li sam i kako podnela odlazak Crne Gore iz zajednice, evo, reći ću vam: posle te 2006, kao neko ko je razumeo odluku crnogorskog državnog vrha da raspiše referendum, tokom letovanja u Crnoj Gori, u Herceg Novom sam čula kako mi dobacuju – izdajnice! E, tamo više ne idem, rekla sam sebi ljutito. Dosta su mi ovde govorili kako sam izdala srpstvo; ne moram to da budem i u Crnoj Gori!

ANALITIKA: U međuvremenu ste doživjeli da pojedini političari iz Crne Gore čak traže provjeru vaših bankovnih računa. Toga se još niko nije sjetio.

PEŠIĆ: Pa, ta osoba je plaćenicima nazvala i neke evropske zvaničnike! O čemu taj čovek govori? Pa, on je pisao za Identitet, napadao i vređao Zorana Đinđića, njegove ministre; evo, sada napade i mene… Iako mu ni za šta u njegovom životu ne mogu biti kriva. Kao neko ko pripada prosrpskoj koaliciji u Crnoj Gori, taj čovek ovde pokušava da se predstavi kao prijatelj Srbije.

Ali, izvinite: ko su njegov prijatelji u Srbiji? Ma, nema ih, osim možda nekih opskurnih tipova! Zato se na takve ne bih obazirala.

Tamara NIKČEVIĆ

 

Comments are closed.