Srđan M. Jovanović: Diploma mea, dolor meus

Poslednjih meseci se često u javnom diskursu pojavljuju osvrti na tužno stanje edukacionog sistema u Srbiji, mahom povodom tog već infamoznog pitanja „nostrifikacije“ stranih diploma. Očajan sistem nostrifikacije, pak, nije samo očajan, već je savršeno nepotreban, a i retko gde postoji. Da elaboriram.

Većina evropskih univerziteta ne poseduje sisteme nostrifikacije. Kada sam upisivao magistarske studije u Češkoj posle prelaska sa Univerziteta u Beogradu, niko nije tražio da „bohemizujem“ diplomu. Naravno. To se, prosto, ne radi. I kada sam upisivao svoje druge doktorske studije u Italiji i Austriji, niko nije tražio da „italizujem“ ili „austrizujem“ magistarsku diplomu. Jer to je ono što „nostrifikacija“ znači, činjenje nečega našim (noster, naš). Kako taj prelaz, onda, funkcioniše? Vrlo jednostavno: svaki fakultet, prilikom primanja novih studenata ili zapošljavanja novog kadra (za razliku od BU, da, evropski fakulteti primaju nove ljude) ima diskreciono pravo da proceni CV kandidata, pa samim tim i njegovu ili njenu diplomu. Normalno je da će se osoba sa magistraturom Kembridža lakše upisati na doktorske studije u Hajdelbergu nego neko sa „masterom“ (pa i pravom magistraturom) Univerziteta u Beogradu. Komitet za izbor će to odrediti. Niko tu ne pravi probleme, i sistem funkcioniše.

Dakle, problem nostrifikacije diploma je u Srbiji čisto solipsističkog karaktera – postoji zato što smatramo da postoji (paralela sa pojmom nacije je jasna; i društveni naučnik početnik će je primetiti). No, nije to jedina stvar. Sa stanovišta nauke – prilično zapostavljene oblasti ljudskog delanja u Srbiji – nostrifikacija je jedna veoma pogrešna stvar, pa i veoma neprofesionalna stvar. Zašto?

Preskupi, neprofesionalni i sramotni proces nostrifikacije se sastoji iz jednog bizarno jalovog pokušaja da se predmeti-kursevi sa jednog univerziteta „prevedu“ u predmete sa drugog. Budući da ne postoje dva univerziteta koja imaju identične predmete, ovo, jednostavno, nije moguće. Ideja pada u vodu već na samom početku. Ali nije to sve – od izrazite je važnosti za nauku i naučnu delatnost da postoji ta razlika između studijskih programa. Različiti univerziteti imaju različite programe, različite kurikulume, različita interesovanja, i na osnovu te vaskolike različitosti se razvijaju i stručnjaci različitih pogleda na svoje oblasti, i u stanju su da mnogo više doprinesu korpusu ljudskog znanja. Taj svojevrsni decentralizovani karakter univerzitetskog obrazovanja je zaslužan za naučne i civilizacione uspehe koje imamo. Odgovorno tvrdim da bismo živeli u jednom mnogo lošijem i nerazvijenijem svetu i društvu da ne postoji ta ugrađena različitost u studijskim programima širom planete. Ideja da se jedna diploma može nostrifikovati, dakle, ne samo da je nemoguća i u potpunosti, kompletno, totalno i stoprocentno neizvodljiva, već je u suprotnosti sa samim karakterom naučnog delanja.

Veliki je broj kako ljudi među nastavnim kadrom srbijanskih univerziteta, tako i među studentima, koji shvataju da je ne samo proces, već i sam koncept nostrifikacije jedna nepatvorena besmislica, i kada ne pominjemo astronomske cene istog, ili ponižavanje kroz koje stručnjaci moraju da prođu kada im drastično manje stručne osobe „ocenjuju“ diplome kojima nisu ni same dorasle.

Comments are closed.

Pratite objave autora na FB

Po datumima

мај 2013.
П У С Ч П С Н
« апр   јун »
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031