piše: Vesna Pešić –
Dario Hajrić u svom članku kaže da sam požurila sa proglašavanjem da je nacionalistička politika mrtva. Možda sam požurila, ali zašto da kasni dobra vest? I sam Dario Hajrić slično zaključuje kad kaže da se njoj (nacionalističkoj politici) u “trenutnoj formi približava istek roka upotrebe”. Zatim dodaje da “tok pregovora i način na koji donosioci političkih odluka pripremaju epilog briselskog „Ahtisarija minus“ već sada u javnosti Srbije stvaraju atmosferu još jednog nacionalnog poraza i podgrevaju kolektivne frustracije”, ne podstiču demokratizaciju i ne šire optimizam u pogledu pridruživanja EU.
Konstatacija da je nacionalistička politika mrtva ne znači da će odjednom nestati svi njeni recidivi, naročito oni u jeziku i mnogo puta rabljeni nacionalistički stereotipi od kojih vrve i đački udžbenici. Kazati da je nacionalistička politika mrtva je projekcija onoga što već nadolazi, što postaje realnost koja se sada još uvek nedovoljno jasno vidi od reziduuma prošlosti i njenih aveti koje zamagljuju pogled. Dario je utoliko u pravu što sumnja da je horizont čist, jer čuje staru retoriku toliko karakterističnu za krizne situacije, koje nekako uvek izgledaju isto uobličene. U kriznim situacijama ne vidimo dobro, jer su stare forme tu da definišu nemoguće opcije pred kojima navodno stojimo, o čemu zapravo govori Hajrić. Nestajanje nacionalističke politike i nastajanje nove (čije obrise tek naziremo i očekujemo da će imati uobičajene interesne podsticaje), ne znači da smo se oslobodili nacionalizma kao mentalnog stanja i identiteta punog primitivizma, mržnje, predrasuda i prostakluka. S time ćemo se još dosta mučiti.
Hajrić smatra da su nacionalističke grupe u samom društvu popustile i prilično ubledele, što bi bila još jedna dobra vest. On primećuje da su se eksponirane nacionalističke grupe slabo čule u poslednjoj krizi, iako je reč o Kosovu. One su navodno samo slabašno zavapile, ali nisu uspele da dobace, delujući bledo i neuverljivo, čak i SPC. Nisam sigurna da konkretna nacionalistička gnezda nisu imala uticaja na trenutni stav Srbije kojim je odbijen sporazum sa Kosovom, i koji može i da pretraje. Pre bih se složila sa Basarom koji apostrofira SPC i njen greh etnofiletizma, odnosno zaduženosti za srpsku politiku u koju se mešala, a i dalje to čini. Pa ipak, čini mi se da mišljenje SPC o Kosovu neće odneti prevagu, već da će pobediti politika koja govori o neophodnoj modernizaciji Srbije.
Definitivno sahranjivanje nacionalističke politike zavisi od interakcija Srbije sa EU i sa njenim susedima, jer tu se ono pokazuje na delu. Naime, ako se Srbija sa zakašnjenjem prisetila Ahtisarijevog plana, iz toga nikako ne sledi ponuda “Ahtisari minus”. Takva ponuda može da se protumači kao namera EU, pre svega njenih velikih sila (posebno Nemačke), da jednim potezom blokira i Srbiju i Kosovo na njihovom putu ka pridruživanju EU. Ona kao da hoće da ih obeshrabri i ohladi njihova očekivanja. Dalje proširenje EU na zemlje zapadnog Balkana izaziva alergične reakcije u pojedinim EU zemljama, pa se to pitanje nekako tajno, iza leđa, skida s dnevnog reda. U tom slučaju bi se moglo pretpostaviti da pravi problem nisu Srbija i Kosovo (mada to oni jesu iz hiljadu unutrašnjih i spoljašnjih razloga), niti je toliki problem očekivani dogovor, nego izmeštanje tog problema van konteksta EU integracija. Postavlja se pitanje da li je problematičnije dati Srbiji datum za početak pregovora a Kosovu viznu liberalizaciju, nego skockati jedan prihvatljiv sporazum? I to ne zbog neke specijalne netrpeljivosti prema Srbiji ili Kosovu, niti zato što se u sporazumu ni zapeta ne može promeniti na Kosovu, nego zbog trenutne odbojnosti prema proširenju u samoj EU. Zato je Hajrić u pravu kad kaže da vlast mora da se ponaša suprotno toj situaciji, te da širi optimizam o pridruživanju EU, čak i ako tamo situacija trenutno nije najbolja.
Led izgleda ne treba topiti samo na relaciji Prištine i Beograda, što smo mislili da je glavna prepreka. Pokazalo se da je led okovao i EU i da je jednako važno i njega otopiti dobrim vestima. Dačić i Tači se preko novina dozivaju pokazujući da žele dogovor, jer su obe zemlje blokirane. Potrebni su im sporazum i normalizacija odnosa. Ja bih rekla, potrebni su im i prijateljski odnosi. Tako se još jednom pokazuje da mi odavde, iz našeg regiona, možemo jedni drugima biti najbolji oslonac. Pri tom nikakva izolacija u odnosu na EU ne dolazi u obzir, to ne treba ni pominjati, niti je to opcija. Ali Srbija ne treba da čeka da svoje teško stanje popravlja samo pod spoljašnjim pritiskom. Temelje svoje države i mnogo efikasnije institucije i organizovanje možemo postaviti sami, željom da tako živimo i donošenjem novog ustava. Pitanje šta sve možemo sami učiniti treba odmah otvoriti, ne čekajući da stignu evropski doktori koji su očito zauzeti drugim poslovima. Ovo poslednje bi imalo utoliko više smisla, ukoliko i sami prestanemo da sanjamo nekakve velike državnike koji će kad tad doći da nas spasu. Oni neće doći, ali zato svaku legitimnu vlast treba držati za gušu i zahtevati maksimum.
Peščanik.net, 10.04.2013.
