Vladimir Milutinović: Lustracija građana

Pošto je Vesna Rakić-Vodinelić obimno citirala moje radove, mislim da sam dužan da odgovorim na njen tekst. Ona je na ovaj način napravila ogroman korak u dobrom smeru, ka dijalogu umesto uobičajene „želje da nešto ne postoji“. Međutim, određena doza nemara da se intencije mojih tekstova, a i Nove epohe, shvate bez brzopletih pretpostavki ipak postoji. Zbog toga ću sada precizirati šta je za mene suštinska crta tih tesktova, a i „teorijskog okvira“ Nove epohe, makar ako se taj okvir traži u mojim tekstovima.

Nova epoha, dakle, nije imala nameru da zagovara nekakav zaborav prošlosti, zabranu da se pominje prošlost Vučića i Dačića, niti „amneziju“ bilo koje vrste. Po meni, cilj tog teksta je da se sa suočavanja sa prošlošću skine sloj političke manipulacije koja se godinama nataložila u njemu. Isto tako, cilj tog teksta nije bio da se zagovara nekakvo, opet, zaboravljanje prošlosti radi nekog cilja, niti da se samo utvrdi da je neko vreme prošlo i da se sada moramo praviti da nema nacionalizma u nadi da će se i stvarnost prilagoditi toj želji.

Ništa od tih naivnih predstava nije investirano u Novu epohu. Ali propuštanje dosadašnjih kritičara da to uvide govori o želji da se otupi oštrica kritike i promene koja se mogla naći u tekstu. Ovim tumačenjima tekst je imobilizovan i stavljen ad acta, što je veoma blizu one prvobitne uobičajene intencije o ignorisanju i nastavljanju u istom stilu kao da se ništa nije desilo.

Međutim, nešto se ipak dogodilo, nešto dovoljno bitno i novo da se nekoliko nedelja na više mesta vodila diskusija o tezama iz Nove epohe. Ipak, dosadašnje diskusije nisu u dovoljnoj meri pogodile ključnu crtu teksta.

Ključ teksta i njegov najvažniji deo je odvajanje pojma „suočavanje sa prošlošću“ od političkih naslaga. Ta tema je veoma povezana sa onim što sam nazvao „lustracijski um“, što uviđa i Vesna Rakić, ali se ne upušta u kritiku toga pojma. Poenta je u finim razlikama koje nastaju oko ovog pojma.

Svi znamo da se spor u okviru tzv. liberalne javnosti vodi oko toga da su jedni spremni da glavnim akterima nove vlasti daju mogućnost da budu prosuđivani prema sadašnjim postupcima, dok drugi misle da oni zaslužuju samo lustraciju – oni nisu smeli biti na vlasti, s obzirom na svoju prošlost. Tu se dakle suočavaju dve ideje: jedna kaže da kada se suočimo sa prošlošću iz nje slede trajne diskvalifikacije, a druga da ne slede. Tačnije rečeno, lustracija je i bila zamišljena kao vremenski ograničena i simbolična  kazna za učešće u nedemokratskoj vlasti. Iako nije primenjen, važenje Zakona o lustraciji upravo ističe, tako da bi čak i da je primenjen svi akteri kažnjeni po njemu sada bili slobodni. Šta onda može značiti zahtev za njihovom trajnom lustracijom i gde tačno on nastaje?

Ako ostavimo po strani ličnu retorziju i političke razloge, po mom sudu, zahtev za trajnom lustracijom političara koncentriše se oko dubljeg zahteva za lustracijom većine građana koja ih je izabrala. Ko je pratio proces suočavanja sa prošlošću poslednjih decenija zna da je pominjanje zločina uvek bilo povezano sa frazom „u naše ime“, koja je prema pravilima lustracijskog uma, individualnu krivicu prebacivala na sve građane, odnosno, na većinu građana. Ovo prebacivanje funkcioniše i danas. U okviru svoje paušalne kritike stavova „beogradskih liberala“ koji se navodno zalažu za devizu „cilj opravdava sredstvo“ i Laslo Vegel u poslednjem Peščaniku kaže: „Možda je došlo vreme da mi razmišljamo da li je Milošević stvorio ovo društvo ili je ovo društvo stvorilo Miloševića. Ovo društvo je stvorilo Miloševića i ovo društvo je uvek voljno da stvori novog Miloševića sa ljudskim licem.“ U nedavnoj raspravi u okviru tribine Betona, Žarko Korać je takođe polemisao sa tezom o slabljenju nacionalizma potpuno suprotnim stavovima: „Postoji samo Prva Srbija, a Prva Srbija ubija“ i takođe na RSE: „nacionalizam je jedina trajna ideologija u Srbiji“. Tu je pitanje jednostavno: ako je ovo tačno, ako postoji samo Prva Srbija i društvo „uvek“ stvara Miloševića, nije li onda jedino rešenje ne samo da se lustriraju Vučić i Dačić, već da se društvo lustrira?

I ovo pitanje ne treba shvatiti kao retoričko pitanje ili pitanje koje u sebi krije krajnji argument: naravno da ne treba lustrirati celo društvo, nevine obične ljude itd. Ali, ja ne mislim da je to retoričko pitanje, već pitanje oko koga se stvarno sve vrti: nije li društvo u Srbiji takvo, da je za ulazak u Evropu, pristojan život, popravljanje stanja itd. potrebno lustrirati samo društvo, na ovaj ili onaj način sprečiti ga da utiče na odluke?

Samo naivan čovek može da pomisli da ovo pitanje nije aktuelno i da odluka da društvo ne utiče nije ostvariva. Ali, ako pođemo od pretpostavke da ova želja za lustracijom građana postoji najpre da vidimo koji bi mogli biti motivi za nju. Najpre, suočavanje sa prošlošću koje vodi lustraciji građana mogli bi pozdraviti svi okolni nacionalizmi. Lustracija građana pogrešne nacije je definicija i san svakog nacionalizma. U određenoj meri lustracija građana bi odgovarala i željama dela zapadne međunarodne zajednice koja preferira rešenja koja bi se najlakše ostvarila kada ne bi bilo građana na „srpskoj“ strani. Na primer, problem Kosova ne bi postojao. Najzad, svako ko je nezadovoljan stanjem u Srbiji koje se ne popravlja iz decenije u deceniju može doći na ideju da je možda za sve kriv narod i da umesto sa demokratijom treba probati sa diktaturom koja bi se temeljila na građanima odstranjenim iz političkog života.

Smisao teksta Nova epoha nalazi se po meni upravo u ovoj tački. On kaže da je situacija sada takva da ovu intenciju protiv građana treba napustiti. I ranije je bilo tačno da za sve nisu krivi građani već političari i da je rešenje u stabilnom i upornom promovisanju demokratije, koja bi ovakvim političarima oduzela moć. Danas se situacija promenila samo utoliko što imamo sporazum oko Kosova, koji je jedno otvoreno nacionalno pitanje zatvorio, i vlast voljnu da se bori za nenacionalističku legitimaciju (otuda zalaganje za ulazak u Evropu i priznanja o zabludama), o opoziciji da ne govorimo pošto je ona, je li, „manje zlo“. Možemo da iskoristimo ovu situaciju ili da se držimo stare priče o lustraciji, koja doduše uklanja mogućnosti demokratije, ali je zato pogodna za dolaženje do vlasti bez truda. Ljudi koji optužuju autore Nove epohe da se drže devize „cilj opravdava sredstvo“ zato što dovode u pitanje politizaciju „suočavanja sa prošlošću“, spremno pristaju da se pravila demokratije podrede zahtevu za lustracijom od koje imaju neposredne koristi.

Za mene, jedini sporan deo „suočavanja sa prošlošću“ je onaj koji vodi do lustracije građana. To je ta naslaga politizacije koju treba ukloniti. Ako to ne učinimo, u okviru srodne nenacionalističke javnosti uvek će postojati kratak spoj između struja koje traže lustraciju i guraju protiv demokratije i struja koje se zalažu za demokratiju, a protiv lustracije. Nije nikakvo čudo da do ovih kratkih spojeva dolazi jer su svi društveni fenomeni u sebi dvostruki i protivrečni, ali je naša spremnost i sposobnost da iz ovih kratkih spojeva izlazimo još uvek sporna.

Mislim da je i ova polemika i diskusija na teme nacionalizma i lustracije korak napred u razjašnjavanju bitnih pitanja za naše društvo. Šteta je jedino što toliko stvari čeka, dok se mi sporo izvlačimo iz kučina prošlosti.

2 odgovora ka “Vladimir Milutinović: Lustracija građana”

  1. upodobljavanje каже:

    Aplauzi!!!!

  2. admin каже:

    Srbija nije imala uslova za lustraciju jer je najveći broj građana Srbije bio saučesnik te politike. To ne znači da je većina građana podržavala pljačku i slične stvari, ali onaj koji podržava politiku na čelu treba da živi i sa lošim konsekvencama te politike. Ako hoćete od mene direktan odgovor – u Srbiji lustracije nije bilo jer bi većina građana morala da lustrira samu sebe jer su u suštini podržavali tu politiku”, navodi Korać.(RSE)

Pristigli komentari