Pre nekoliko godina, imala sam priliku da upoznam slavnog profesora logike. Pozdravljajući ga, rekla sam mu da mi je velika čast da sa njim razgovaram, ali da imam veliku tremu da ne kažem nešto nelogično!
Tako i sada, pišući vama, “zlim” filozofima, imam bojazan ne od toga da li ću biti dovoljno “zla”, već od toga hoću li biti dovoljno mudra, budući da se nikada do sada nisam obraćala jednom portalu filozofa.
Za početak, poći ću od jednog vašeg slavnog prethodnika – Montenja, koji je na pitanje šta misli o nekom problemu odgovorio – „Ako me pitate šta o tome mislim sada, reći ću vam. Ali, sutra ću o tome možda imati drugačije mišljenje, ako naučim ili saznam nešto novo, što će me promeniti“.
Da, upravo želim da na tu temu kažem nekoliko reči na vašem portalu. Na temu onih pripadnika tzv. Druge Srbije koji su spremni da se menjaju i evoluiraju i onih, koji čvrsto ostaju učaureni u svojim shvatanjima.
Čini mi se da je sada već sasvim nesporno i evidentno da se Druga Srbija drastično podelila – na one koji misle i rezonuju isto kao i pre dve decenije, bez obzira na novonastalu situaciju i na one koji su promenili mišljenje na bazi promene politike nove vladajuće garniture. S jedne strane Peščanik i njegovi dosledni sledbenici, koji se ponašaju kao da imaju koprenu preko očiju – slepi i gluvi za bilo kakvu promenu ili boljitak koji je donela nova vlast. Zatvoreni u sebe, samozadovoljni u svojoj tobožnjoj doslednosti, oni su tu samo da bi uglavnom isprazno kritikovali, omalovažavali i ismevali poteze nove vlade, a neretko pokazivali i znake zluradosti. Po njima, mrak je totalan. Na delu je samovlašće jednog čoveka, takoreći diktatura; pitanje Kosova, članstvo u Evropskoj uniji, borba protiv korupcije, itd, su same trice i kučine, jer, navodno, njima ništa drugo i nije preostalo nego da to srede!? Za Peščanik i njegove sagovornike, to nisu najbitnije, suštinske stvari – oni drže do institucija – do nauke, kulture, zdravstva, itd, a ove “sitnice” kojima se aktuelna vlast bavi, to treba rešavati u hodu, itd… (kao da od najvažnijeg nije trebalo početi i da logično slede promena ustava, institucionalne reforme , itd.) Neverovatan, zapanjujuće destruktivan stav, koji ih je po meni bukvalno odveo u ćorsokak i učinio ih irelevantnim i impotentnim. No, zanimljivo, i pored destruktivnosti i ispraznosti, ne manje umišljenim i prepotentnim njihov moto zvuči otprilike ovako – Ko hoće da nas sluša i gleda, činiće to, ko neće i ne mora!?
S druge strane, grupe intelektualaca, okupljene oko Liberalnog pokreta Srbije, Dvogleda i E-novina, u našoj novonastaloj političkoj situaciji videli su i vide zračak nade, mogućnosti i perspektive da se ova jadna zemlja konačno mrdne sa mrtve tačke, uprkos tome što tu politiku vode bivši nacionalisti i radikali. Naravno, na čelu sa Vesnom Pešić, koja je imala hrabrosti da ove procese prepozna i što je još važnije, da ih javno podrži.
Na ovu podelu unutar Druge Srbije je prvi, jasno, glasno i argumentovano ukazao Ištvan Kaić na ovom portalu, za šta zaslužuje apsolutni kredit i pohvale. Jer, kada je ta tema u pitanju, svi mi se ponašamo kao najobičnije hipokrite, i za rad nekada slavne prošlosti Peščanika tu temu želimo da stavimo pod tepih. Istina je, nažalost, da više nismo na istoj strani – oni kukaju za prošlošću sa demokratama koji su nas uništili, a mi smo okrenuti budućnosti i pokušavamo da ohrabrimo i podržimo novu vlast u koracima koje preduzimaju na političkom planu, kao i da pozdravimo transformaciju samih stranaka koje je realizuju.
Srbija je u toliko ozbiljnoj i teškoj situaciji da nema ni minuta vremena za gubljenje. Zato bi umesto ismejavanja i potcenjivanja jednog dela Druge Srbije, ovu vlast trebalo podržati u svemu što je napredno, pozitivno, smelo, vizionarski i kritički se osvrnuti na sve što ne valja. Jednostavno – pomoći joj! Ako je jedan desničar i konzervativac poput bivšeg predsednika Francuske Nikole Sarkozija mogao da za ministra inostranih poslova angažuje jednog od najuglednijih socijalističkih lidera Bernara Kušnera; ako je jedan od najbriljantnijih ekonomista, političkih analiticara, filozofa, esejista, poput Žaka Atalija mogao da vodi tim koji mu je pripremao program ekonomskog oporavka; ako je zaštitna maskota socijalista Mišel Rokar bio na čelu komisije za obrazovanje u vreme njegovog mandata, zašto onda mi, u interesu napretka ove zemlje ne bismo pomogli ovoj vladi. Sve dok radi u najboljem interesu ove države i njenog naroda i ostvaruje rezultate.
Eto, imam i predlog. Jedan u nizu. Nedavno je bilo govora o kadrovskim rešenjima za dve najznačajnije kulturne institucije u Srbiji – Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti. Umesto da unapred pljujemo i sa zluradošću iščekujemo koga će predložiti vlada, bilo bi korisno i dobro da se sastanu najkompetentniji ljudi iz ove branše – kustosi, istoričari umetnosti, kulturni radnici, umetnici i po svom kriterijumu naprave listu od pet najeminentnijih i najkvalitetnijih ljudi koji bi po njihovom sudu zasluživali takvo mesto, koju bi zatim prosledili nadležnom ministarstvu. To bi, po meni, bio konstruktivan, angažovan pristup i pomoć. Ako bi se pak vlada oglušila o takav predlog i na ta mesta postavila bozadžije i kafedžije, onda bismo imali razloga ne samo za kritiku, vec i za bunt. Ovako, bez ikakvog angažmana, nemamo pravo ni na šta. Sem na apatiju i ispraznu priču.
Zato je dobro što postoji Dvogled, kao prostor za debatu i nove ideje. Zato je divno što postoje “zli” filozofi. Bez njih bi nam žvot izvesno bio siromašniji. Sigurna sam da bi se sa tim složio i Montenj!
Pravi primer za ono što spominjete u Francuskoj kod nas je trenutak kada je Aleksandar Vučić prilikom sastavljanja vlade pozvao članicu Demokratske stranke Milicu Delević da bude novi ministar spoljnjih poslova.
Setite se samo kakve je loše reakcije na svim stranama izazvao taj u suštini kvalitetan potez, nešto na ovim prostorima gotovo zaboravljeno. Teofil Pančić, Boris Tadić, Đorđe Vukadinović, Peščanik, svi su oni imali reakciju da je to znak slabosti vlade, njenih kadrova i tsl. Argument Vučića da je jedino bitno da se izabere najbolji niko nije slušao, i svi su to smatrali foliranjem, držanjem DS-a u nemilosti. I sama Delević je reagovala toliko nesigurno da je moć stranke mogla jasno da se očita. Reakcija je bila katastrofalna a u suštini je sadržavala jedan skriveni zajednički imenitelj, potpuno primitivan i palanački: njihovi i naši se ne smeju mešati. Oni su nekulturni seljaci, prljavi, bezubi, priglupi i siromašni, a mi bogati, buržoazija, intelektualci, građani, kulturni, pametni, niko kao mi. Kakvo mešanje, pa to je klasno zabranjeno! I danas je to agenda Peščanika i Vremena, pa i Blica. Zato se iza kritizerstva kulture sa nebeskih pozicija krije čuvanje upravo ovog nepisanog pravila – da se održi kulturološka segregacija između onih visokih i niskih, kulturno nadahnutih i onih koji će uvek morati da budu ismejani jer bez njih ne bi bilo ni nadahnuća. To je bazični problem estetike izražen u stavu „ti to ne možeš da vidiš ili razumeš“.
Ako se danas vratimo na ovaj momenat, on direktno demantuje da je vlada naknadno i pod pritiskom počela da sprovodi proevropsku politiku, jer sama ideja postavljanja Milice Delević na mesto ministra govori o tome da je to od samog početka trebalo da bude politika vlade. Da je Delević to prihvatila, moglo bi se spekulisati da li bi položaj DS-a danas bio toliko negativan. Afirmacija vrednih pojedinaca mora postati pravilo. Nažalost, u kulturi to još uvek nije slučaj. Ali dok god ima vrednih pojedinaca u opziciji koji zbog svojih stranaka neće smeti da prihvate ovakve pozive, ne možemo očekivati da se paralelno radi i za dobrobit ovog polja do kog vam je stalo. Stranke su još uvek jače od pojedinaca i rade za sopstveni interes a ne za interes svoje države i građana. Još uvek je država većinom nešto Drugo u odnosu na nas.
http://www.politika.rs/pogledi/Vladimir-Milutinovic/Ni-po-babu-ni-po-stricevima.sr.html
Koliko mi je poznato, državni sekretari se ne biraju po konkursu, nego su „prateća oprema“, tj. lični asistentni najviših funkcionera u vladi. Svaki funkcioner u resoru ima pravo na izbor sopstvenog sekretara bez konkursa. Podrazumeva se da smenom vlasti odlaze i njihovi državni sekretari, jer se menjaju ministri.
Istvane, hvala vam na komentaru, sa kojim se u potpunosti slazem. Cak bih I zapete potpisala. Upravo sam, kao sto ste I predpostavili, pisuci o saradnji ljudi iz ideoloski suprotstavljenih tabora u Francuskoj, imala u vidu primer Milice Delevic kod nas, koja nije prihvatila poziv SNS da ne bi bila „izdajnik“. Lojalnost partiji iznad drustvenog interesa!I umesto da vodi jedan, u ovom periodu izuzetno znacajan I kreativan resor, ona je prihvatila nevaznu, birokratsku funkciju u EBRD!!??
No, stvar se nije tu zaustavila. Danas se za bilo koga ko udeli kompliment novoj vladajucoj garnituri, smatra da se „prodaje“!Cak I Vesna Pesic nije bila postedjena cinicnih I malicioznih komentara – „Jel ona to namerava da bude Tomin savetnik“, itd.Sada kroz to prolazi i Nenad Prokic – „Puca li on to na ambasadorsko mesto“, itd. Na sve to, moj jedini komentar je – bilo bi divno da je tako – da briljantni, pametni, casni, strucni ljudi budu konsultovani, ili ukljuceni u rad nasih drzavnih institucija.
Ja sam veliki pobornik meritokratije I smatram da tesko mozemo da ozdravimo kao drustvo, sve dok se ne budemo oslobodili partijskog bauka I terora. No, da bi se to dogodilo, neophodan je angazman svih nas- konkretni predlozi- mera,projekata, kadrovskih resenja, sto bi, po meni, na duzi rok trebalo da da rezultate. Zasto? Zato , jer bi upravo takav, uporan I dosledan pristup I kreativni angazman, morao da deluje obavezujuce I za vladajucu garnituru.
Lepo je kada pročitate neki tekst, pa se složite sa njim u sebi a još je lepše kada to možete javno i slobodno, jasno i glasno da kažete i kada to čuje i autor. To je znak naše lične slobode a ne države ili stranke. Dokaz da govorim istinu je to što nemam ništa … kažu da je to rekao Sokrat. Možda jeste, možda nije ali je tačno. Isuviše malo gledamo u sebe. Možda se plašimo zato što je mnogo mračno i ne vidi se ništa? Više nas interesuje šta ima u drugima. Vezujemo se interesno a ne po mislima i idejama da bude bolje. Ne nama. Za nas je već kasno. Ne budimo toliko lični i sebični. Ovakvi tekstovi nam vraćaju nadu da nismo sami. Da još ima nekoga na ostrvu a ono je veliko i može da primi.
Najtoplije vam se zahvaljujem na komentaru. Bila sam dirnuta vasim recima. I jedino sto mogu da vam kazem je – da sam „morala“ da napisem ovaj tekst.
Koliko sam shvatio sa e-novina autorka zivi u UK. Kod nasih ljudi koji su se odselili na zalost postoji efekat koji ponekad zamagljuje pogled na desavanja ovde. Radi se o tome da se normalne teskoce pri integraciji u drugu sredinu nekako pravdaju slikom Srbije koja je crnja nego sto je zaista („Ma nikad nece tamo biti…“, „Pusti, zatucan narod..“) ili se nova drzava bespotrebno idealizuje kao prirodno demokratska, etalon za kvalitet zdravstva, primer za postovanje ljudskih prava i iskorenjenu korupciju pa se nastupa sa tih pozicija kao autoritet… Ovo pisem i iz sopstvenog iskustva, postoji cudan gastarbajterski sindrom ;-). Onda se i ocekuje da ljudi odavde ne gaje previse optimizma nego da kukaju i pate ili za starim dobrim vremenima ili za nekim novim koja (jelte) nikada nece ni doziveti ili da barem osecaju krivicu sto nisu otisli u svet ako su ikako mogli.
Lepo je da je autorka uspela da napravi tu distancu, da odvoji dobro i lose i sagleda stvari drugacije. Super je i predlog za proaktivan stav povodom kadrovskih resenja umesto kuknjave kojom se reaguje na vec zavrsene procese.
Poslednja rečenica u mom tekstu odnosi se na imaginarno ostrvo na kome su ljudi koji u svojim osnovnim načelima imaju dosta sličnosti. Ukoliko ste pogrešno shvatili da sam mislio na Englesku,greška Vaša i moja što nisam bio bukvalniji. Izvinjavam se Vama i svim ostalim čitaocima koji su tako shvatili.
Sto se mene tice, nije bilo potrebe za dodatnim komentarom, niti izvinjenjem. Od ciste poezije, napraviti prozu, bilo bi doista surovo! Hvala Vam jos jednom na lepim recima.
Moje obraćanje se odnosilo na komentar osobe MikeLDN a ne na Vas. Verujem da je redosled komentara uticao na nejasnoću.
Da ne bude nesporazuma, nisam komentarisao komentare nego sam clanak. Nije bitna Engleska kao Engleska nego potreba nekih ljudi da se na osnovu toga sto zive u „normalnoj“ zemlji postave kao autoriteti koji objasnjavaju koliko smo „nenormalni“ i da nemamo prava na promenu.
Ovaj clanak NIJE takav i to sam pohvalio.
Suprotan primer je npr tekst autora koji zivi isto u Engleskoj i smatra da moze da nazove ovdasnju vlast nacistima bez prava na izvinjenje:
http://pescanik.net/2013/05/gledajuci-iz-daljine-konture-na-sceni/