Piše: Srđan M. Jovanović

             Pre nedelju dana je u Kuriru – uvek naglasim: paragonu kvalitetnog novinarstva, a pride i nezvaničnom glasilu SNS – osvanuo naslov koji nam govori kako nam slede novi izbori u oktobru. Niti jedne jedine druge novine nisu tada nešto slično napisale.

            Zato sam se i pitao šta to, zapravo, znači. Ako je neki izvor blizak SNS-u „procureo“ da bi moglo biti izbora, po iskustvu političkome, to može da implicira dve stvari. 1) Da SNS odista želi da izađe na izbore, te da je vest stvarno „procurela“, te mnogo realnija opcija br. 2) da SNS  „opipava“ potencijalni „predizborni puls“, da se vidi da li se izbori isplate. Budimo realni, skoro polovina ispitanika se redovno izjašnjava da bi podržali Naprednjake, ma koliko bizarno to nama zvučalo.

            Par dana potom je Kurir izbacio još jednu sličnu vest, u kojoj se, ukoliko se čita između redova, može primetiti da je to ta ista vest, samo napisana „tvrđim“ perom, kao da je „potvrđenija“, ma koliko ovo reč, ipak, bila nepostojeća.

            Onda je u medije izašao Krkobabić, koji je neko svoje dete preko debele veze zaposlio među državne jasle (da je ovo Francuska, Trg Republike bi bio poplavljen protestima), te izjavio kako može doći do izbora u oktobru. Vest je izašla u Blicu, i bila veoma konfuzna. Naslov: „Jovan Krkobabić: Ne dam penzije, izbori u oktobru“. Šta ovo treba da znači? Tekst je krenuo pisanjem o penzijama, Krkobabićevom raison d’etre, da bi odmah potom ovaj izjavio: „Ali, ako budu izbori, a biće u oktobru, i bude neka druga koalicija, neko drugo ustrojstvo vlasti, moguće je da nam se desi i tako nešto“. S neba, pa u rebra. Čini se kao da su mu izbori pali na pamet jer je nedavno o njima razmišljao, slušao, diskutovao, ali da nikakvih konkretnih vesti nema. Za sada, čini se da SNS „opipava“ po principu „šta bi bilo kada bi bilo“, poznatom ŠBBKBB.

            I Vučić se potom oglasio, manje više na svim medijima, i to pričom kako se izbori „ne bi isplatili“, kako „nisu potrebni“. Imajmo u vidu da je i ovo moguće ispitivanje „javnog mnjenja“.

            U međuvremenu i Đilas, i njegov prirepak LDP, pa i skoro smešni URS svi jadikuju kako su „Srbiji potrebni novi izbori“. Prevod: „Želimo da se vratimo u parlament, a da nas ima više no šake jada“. The undertone, ono neizrečeno a tako jasno, je više nego jasno. Ova gospoda žele više moći, a DS ne može da se oporavi od kataklizmičnog neuspeha na prethodnim izborima. Čedomir Jovanović bi mogao i da se obruši na „bele listiće“ iznova, što da ne, ali sačekajte, beli listići sada imaju stranku – Novu. Zbog svega toga Đilas sada priča kako je „Beogradu uskraćeno“ što i šta, sa jasnom konotacijom: „Da sam ja tu, da je DS jači, toga ne bi bilo“. Čisto spinovanje – i to predizborno.

            Ne znamo da li će izbora biti. Ali kao da svi priželjkuju da ih bude. Oni koji su na prošlim propali žele da se vrate, oni koji su na prošlim dobili, žele još.

            Kratka usporedba, gde iskače istoričar u meni – da stavim politologa na stranu. Srbija, 1912-13. Balkanski ratovi. Srbija je dobila. Po prvi put od pravljenja savremene srbijanske države (1878, Berlinski kongres, jer je pre toga nije ni bilo), Srbija je u ratu osvojila Kosovo. Međutim, velikosrpski san o izlazu na more nije uspeo. Bugarska je bila sasečena i smežurana – gubitnik. Jedni izgubili, i hteli nazad ono staro, jedni dobili, a hteli još više. Što se tiče Srbije, to htenje „još više“ nas je dovelo do devedesetih, pa i do dvadesetiprvog veka, sa sve raspadnim stanjem stvari u društvu, kulturi, politici. Bugarska je izgubila, pa i ona htela još, a evo i nje kako se koprca u dugovima.

            Okreni obrni, i gubitnici i dobitnici na Balkanu nas sve koštaju normalnog života.