Rubrika | Marko Matić

Marko Matić: Politička agenda iz Haga

Poslednja presuda Haškog tribunala, kojom su prvi operativci Miloševićeve tajne policije Jovica Stanišić i Franko Simatović u prvom stepenu oslobođeni bilo kakve odgovornosti za posledice udruženog zločinačkog poduhvata, čiji su kreatori bili i u kome su nedvosmisleno učestvovali, izazvala je brojne nove kontroverze u pogledu pravnog nasleđa Tribunala. Dve decenije nakon svog osnivanja, našavši se na na brisanom prostoru i bez ozbiljnije političke podrške, u samoj završnici svog delovanja Tribunal kao da je promenio svoju raniju praksu i pravne prinicipe na kojima je svojevremeno bio utemeljen i podredio je proklamovanim političkim ciljevima ključnih međunarodnih aktera.

Elementarne nelogičnosti

Uprkos nedvosmisleno dokazanim zločinima koje su počinile formacije koje su Stanišić i Simatović u ime i za račun Slobodana Miloševića formirali i logistički podupirali, sudsko Veće, kojim je predsedavao sudija Alphons Orie, većinom glasova je zaključilo da “bez razumne sumnje nije moguće utvrditi da su optuženi planirali ili naređivali zločine protiv civilnog stanovništva i ratnih zarobljenika”.

Veće je pri tome utvrdilo da je bilo zločina protiv civila i ratnih zarobljenika, kao i progona na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, prisilnog raseljavanja i neljudskog postupanja koje su počinile razne formacije označene jedinstvenim nazivom Jedinica, a koje su oformljene pod nadzorom optuženih. Presuda je, međutim, ostala bez odgovora na logično pitanje – kako je bilo moguće da optuženi izbegnu makar samo objektivnu odgovornost za stravične zločine koje su počinili njihovi štićenici?

Kontroverznom presudom Suda ljudi koji su važili ne samo za ključne operativce Slobodana Miloševića, već i za same arhitekte udruženog zločinačkog poduhvata, preko noći su oslobođeni odgovornosti za krvave posledice koje su ostavili za sobom. Presuda donesena uz groteskno i neuverljivo objašnjenje da “nije bilo moguće utvrditi učešće optuženih u zajedničkom zločinačkom poduhvatu” lansirala je neodrživu tezu da se tvorci zločinačkih strojeva ne mogu smatrati odgovornim za zločine koje su ti strojevi počinili! Pa čak ni ako su ti strojevi, u pauzama između svojih krvavih poduhvata, u dužem vremenskom periodu uredno servisirani i podupirani zahvaljujući predanom radu optuženih.

Najčudnije je to što za drugačiji zaključak Veća nisu bili dovoljni čak ni toliko očigledni dokazi poput videosnimka streljanja šestorice tinejdžera iz Srebrenice koje je počinila jedinica “Škropioni”, za koju je, takođe, nedvosmisleno utvrđeno da je bila pod kontrolom Stanišića i Simatovića.

Zločin bez kazne

Prikrivanje političke suštine presude oveštalim pravničkim frazama o “izostanku uverljivih dokaza” ne može da sakrije pokušaj većeg dela sudskog Veća (uz izdvojeno suprotno mišljenje sutkinje Michele Picard) da počinjene zločine pripiše stihiji slučajeva koji su, maltene, sami od sebe nastali i za koje, osim neposrednih izvršilaca, niko drugi nije odgovoran. Sa posebnim naglaskom na odsustvu odgovornosti država iz kojih je čitavo zlo i poteklo.

Posebno poražavajuće zvuči podatak da, iako je utvrdio da su Miloševićevi bezbednjaci aktivno sudelovali u formiranju, opremanju i pružanju svekolike logistike formacijama koje su počinile zločine, Veće nije smoglo snage da konstatuje postojanje makar njihove objektivne odgovornosti. Prema prvostepenoj presudi, uprkos stravičnim zločinima koje je počinila, tvorci i rukovodioci čudovišne Miloševićeve zločinačke mašine nisu zaslužili ni jedan jedini dan zatvora!

Još čudnije zvuči podatak da je Sud, konstatujući učešće optuženih u formiranju zločinačke mašinerije, kriminalnu delatnost Stanišića i Simatovića posmatrao delom njihovih redovnih, legalnih i legitimnih aktivnosti. Iako je reč o najgrubljem kršenju unutrašnjih i međunarodnih pravnih normi, Veće je bez ikakvih skrupula samo konstatovalo aktivnosti optuženih koje su bile usmerene na podrivanje susednih, međunarodno priznatih država. Iako je čak i pravnim laicima jasno da se kriminalne akcije optuženih ne mogu posmatrati kao pravno dozvoljene radnje, Veće nije našlo za shodno da za njih utvrdi stepen odgovornosti i odredi odgovarajuću visinu kazni.

Put ka pomirenju ili revanšizmu

Najkontroverznija odluka Haškog tribunala do sada, koja je usledila nakon nekoliko sličnih presuda (u slučajevima Perišić i Haradinaj), pokazala je da je u završnoj fazi rada Tribunala u njegovom odlučivanju uspostavljena nova praksa u kojoj politički obziri nedvosmisleno dobijaju prevagu nad pravnim argumentima. Sud je tako na sebe preuzeo obavezu provođenja političke agende, kojoj je osnovni cilj da se odgovornost za najteže zločine u Evropi posle Drugog svetskog rata isključivo svede na pojedince i lokalne vođe, a nikako na države.

Kao ključni argument u prilog takvom stavu međunarodne zajednice navodi se potreba za pomirenjem i sprečavanjem svega onoga što bi u budućnosti moglo da podstakne revanšizam. Zbog toga je, prema preovlađujućem mišljenju, neophodno sprečiti bilo kakve pokušaje za poravnanjem, odnosno sudskim ustanovljavanjem materijalne i moralne odgovornosti među državama regiona.

Ono što se u postojećim političkim kalkulacijama čini problematičnim jeste površno uverenje da će se veštačkim izjednačavanjem krivice i redukovanjem kruga odgovornih za ratne strahote devedesetih godina zatvoriti vrata prošlosti i sprečiti neki budući pokušaji revanšizma na ovim prostorima. Imajući u vidu istoriju i nivo patnji koji su podnele žrtve i njihove porodice, jasno je da će upravo odsustvo zadovoljenja elementarne pravde predstavljati klicu nekih budućih sukoba. Nasilnim, politički motivisanim prekrajanjem nedavne istorije Ex Ju prostora, stare mržnje i neraščišćeni računi iz prošlosti mogu jedino biti privremeno potisnuti, što bi dugoročno moglo da predstavlja tempiranu bombu čija bi eksplozija jednog dana ponovo mogla da izazove nesagledive posledice.

Nakon sramne presude za utehu bi, možda, jedino mogla da posluži vidna uzdržanost vlasti u Beogradu spram oslobođenih. Izostanak državnog dočeka, mrzovoljne i nadasve neeuforične izjave zvaničnika namenjenih isljučivo domaćoj javnosti, jasan su pokazatelj želje da se, ionako skandalozna presuda, bar dodatno ne skandalizuje. Držanje zvaničnog Beograda verovatno je i posledica svesti da je odluka o oslobađanju Stanišića i Simatovića pre svega politička zbog čega bi je što pre trebalo zaboraviti i izmestiti iz fokusa javnosti.

Zarad sopstvenog dobra

Iako je taj stav slaba uteha za porodice žrtava, možda bi se u njemu, ipak, mogao pronaći nagoveštaj nekih novih vetrova u budućnosti kada je u pitanju odnos države Srbije prema žrtvama i njihovim porodicama. Kao prvi korak u tom pravcu srbijansko Tužilaštvo bi neizostavno trebalo dodatno da se pozabavi slučajem Stanišića i Simatovića, posebno u svetlu njihovih lako dokazivih ilegalnih delatnosti.

Sa ili bez pomoći Haškog tribunala države regiona bi, zarad sopstvenog dobra, morale da postanu svesne da bez temeljnog suočavanja s ratnom prošlošću i odgovornošću za počinjene zločine proces istinskog pomirenja neće biti moguće dovesti do željenog ishoda.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Comments are closed.

Pratite objave autora na FB

Po datumima

јун 2013.
П У С Ч П С Н
« мај   јул »
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930