пише: Бранимир Марковић    –      Пречесто имам проблем са нескладом између призора које видим рођеним очима и теоретским објашњењима истих. Рецимо физиономије репрезентативаца Србије у поређењу са фацама Словака, Руса или Чеха би „теоретски“ требало да су сличне. А мени Срби  упорно више личе на Италијане, Грке или, сачувај ме Боже, Турке, не само визуелно него и менталитетски.

Васпитаван на српским традицијама, одрастао сам са сликом Турака као архетипског зла. Имао сам као дете ноћне море замишљајући набијања на колац из школских читанки за десетогодишњаке. Додуше морални релативизам – да треба да сам поносан што је Србин неправедно победио бољег од себе, али Арбанаса, или на варваризам истог Србина (кад оре друмове) бунио ме је од малих ногу, али ова тема тек посредно има везе са овим текстом. Ето, ни турске вазале нисам волео. „Врућица“ због вакцинације против великих богиња „уприличила“ ми је у дванестој години живота вишечасовну халуцинацију да су Турци испред, мајка сатима није успевала да ме убеди у супротно, призор је био исувише жив. Још се сећам изгледа шатора и турбана!

Не знам да ли поново имам халуцинације, али опет ми се чини да су, док сви Срби витлају и погледују пут запада, Турци поново ту. Само што сам сад, изгледа, једини Србин који их се не плаши. Изгледа да сам иживео страхове на време.

Однос Срба према Турцима најбоље описује боооолни израз „пууууустооо тууурско“. Ако би просто рекли „пусто турско“ ниједан Србин вас не би разумео, ко што кокни не разуме кад му кажеш ТОТЕНХЕМ, Амер КОНЕКТИКАТ, Новосађанин ДУ-на-вска (мора ду-НАвска) а Београђанин Ду-ША-нова (мора ДУ-шанова). Мора пуууууустоооо.

Попут „Огњене Марије“, која није превод него србизован грчки „према сличности“ израз „агија Марина“ (светица која се уопште не зове Марија а није ни громовник, за разлику од Перуна/Зевса/Јупитера/Илије), тако је и „пуууустоо“ србизовано „пустии туркии“. Значења „пууустооо“ и „пустии“ имају везе колико и кичерски патос и његово потпуно одсуство у изворној верзији (која у преводу значи – како пише у првом делу наслова). Као што банд(и)ера на српском не значи застава, а ни трафика није саобраћај.

Однос данашњих Срба према Турцима нема никакве везе ни са „реалношћу“ али ни са „правом“ теоријом (историјом, политичком теоријом  и традицијом, а поготово не географијом). Има „ка и вазда“ једино са ПОСТ ИДЕОЛОГИЈАМА. То вам је феномен коме је филозоф Владимир Милутиновић посвети читаву истоимену књигу, коју ћу, на себи својствен вулгаран („бугарски“?)  начин да сажмем – постидеолошко друштво је кад те убеде да је дошао „крај идеологија“ а оно к… – горе него икад.  Управо се гледе Туркије верници и жреци доминатних  постидеологија  данашњице  врло стереотипно групишу. Ко што ће гробар увек да виче уа Олимпијакос (и обрнуто – уа ПАОК, чије навијаче у Атинској половини Грчке зову управо „пустии туркии“, јер су потомци избеглица из Турске након Ататурковог погрома), тако су се и културалисти свих боја од сајта Двери и нсум до блога Б92 сврстали уз симпатизере Ердогановог режима, зване „народ“ у фронт контра „Отпораша“ демонстраната и Ататурковог национализма. Па морам и ја, навијач пирејског клуба, да контрирам.

Мој лични однос према конкретним Турцима готово да не постоји. Покушавам да се сетим да ли сам икада у живот срео живог Турчина. Као у песми „друмови ће пожелет Турака..“ (да, срео сам на некој журци неку берлинску Туркињу која је била уштогљенија од свих присутних Немаца). Чак и кад је ОФКа играо, за Галатасарај су на Карабурми навијала петорица Срба исламиста из Санџака. Дакле, појма немам какви су Турци данас и дал се Туркиње и даље  „клеу“ у Србина. Па покушавам да се информишем на све могуће начине. Али авај, о Турској у Илирику пише једино Дарко Танасковић, чије су ми „експертизе“ толико неверодостојне да нећу да губим време указивањима на очигледне контрадикторности и све његове погрешне „антиципације“ протеклих десетљећа. Отприлике – не излази из стереотипа архетипског зла, мог детињства.

Зато волим лична сведочанства, а текст „Турска за почетнике“[i] нуди право изобиље информација описаних очима талентованог „феноменолога“ са лица места.  Али, авај, тумачења су тако стереотипно Б92овска. Императивни став „Ердоан је далеко  од савршености али је дефинитивно реформатор који покушава да среди неке базичне цивилизацијске ствари као што су цивилна контрола армије (тешко, јааааааако тешко), људска права и слободе (говора, штампе и окупљања), владавина права итд. “ неодољиво подсећа на стереотип о Алији Изетбеговићу као присталици „мултиетничке“, „мултиконфесионалне“, „грађанске“ Босне у борби против злих националиста, који шире људи који и даље тврде да је Република Српска узрок нестабилности иначе необично модерно и ефикасно устројене Босне. А и Ердо(г)ана „лажно“ оптужују ко и писца Исламске декларације, да је фундаменталиста: „Седам година слушам о завери, тајном плану, радикалних исламиста да претворе ову земљу у несто типа Иран, а да нико не уме да сложи иоле кохерентну причу о томе“. Подршка „сунитским“ побуњеницима против Асада „алавита“, по цени дестабилизације сопствене државе веома „мултиконфесионалног“ становништва,  након „суставног“ мешања у рат у Ираку и арапска пролећа, очигледно није довољно  „кохерентна прича о завери радикалних исламиста.“

Феноменолошки посматрано мени изгледа да Ердо(г)ан који „… слуша Оли Рена до мере да поткопава сопствени рејтинг“, слуша још неког, који помоћу „…радикалних исламиста претвора“ многе до јуче стабилне националне државе „Ататурковског типа“ у „нешто типа“ не Иран него данашњи Ирак или макар Египат, ако већ не Либија. Но, то не спречава стадо коментатора нсум да хорски препознају злу Америку и србијански сценарио Отпораша или руске пусике међ демонстрантима у Стамболу. Овде се већ озбиљније очитује „Credo quia absurdum“ као врхунско начело културалиста, које истовремено доказује да су њихова исходишта много дубља од салона помодних левичара, тј. сежу дубоко до у сталешки средњи век.

Шта је бесмисленије – веровати да САД стоје иза демонстраната који нападају режим између осталог због подршке побуњеницима против америчког архинепријатеља Асада или веровати да је исламизам у „влади у којој већина жена носи мараму“, након столећа ататуркизма, (да не понављам већ поменуте баналности типа „у свакој чорби мирођија“ у сукобима „у регионима“) измишљотина?  А тек, да се Ердоган бори „за људска права и слободе (говора, штампе и окупљања)“ убијајући окупљене.

Још нешто открива културалисте, те „расисте без расе“(а понекад и са) – дубоко усађен концепт „племенитог дивљака“. Почиње дивљењем рецимо Гетеа и браће Грим према народној епици Срба, дивљењем салонске Европе према јуначким подвизима Црногораца или Бајронових Грка  у борби за ослобођење, али повлачи и следећи „морални императив“: „племенитим дивљацима“ није дозвољено да то престану да буду, па Никола Томазео замера Његошу чак и што на пријемима по Италији пије најбоља вина (о трошку домаћина, не буџета Црне Горе, да се разумемо).  У следећој, „инстанци“ политичке борбе, речени Томазео је био присталица обнове Млетачке републике (Републике Венеције, како се кратко звала) у којој би љубљени и обожавани илирски/морлачки „племенити дивљаци“ удахнули животну енергију декадентним и поквареним Италијанима. Никако самосталне „Илирске провинције“. Другим речима, парадигма империјализма – „Драшку од Млетаках“ би се и даље дивили, подржавали га у јуначкој одбрани царства и, у удобности својих салона далеко од фронта, у потаји смејали,  и и даље владали (ти „покварени“ Млеци). Његош се, како не-знамо, залагао за „дијаметрално супротно“ – да сви „Морлаци“ једног дана пију иста квалитетна вина и носе исту лепу одору као Млеци, а да ниједан не остане дивљак,  па макар био и „племенит“. Што је, дакле МОДЕРНОСТ, отприлике дефиниција сваког национализма од Његоша и Домановића, преко Црњанског и Пилара  до Видмара млађег, па и, можда у нешто карикатуралнијем виду (ал ни то не знам, можда расиста избија и из мене) Ататурковог. Коме се наш Б92 блогер (идеолошки доследно) очекивано подсмева и чак уводи поделу на „белце“ и „црнце“ Турске, претпостављајући  наравно „племените дивљаке“ са турбанима и у фереџама („око 75% жена у Турској покрива главу на неки од многобројних начина“) курвама у мини сукњама и педерима. Претпостављам да му супруга, Туркиња, носи фереџу.

А ђе су курве и педери, ту нема срБских витезова, дапаче: „Без помоћи Русије,Турска ће бити раскомадана…“ јер „… Разбијање вештачке творевине државе Турске … подстичу и организују за своју корист Западни крсташи.Пошто желе да у догледно време заузму Иран..“, вокс популиСТИ је друге културалистичке банде[ii]. Ето нам нови глобални антипусирајот савез.

Као увод у нешто детаљнију анализу омиљеног стиха културалиста, „нација као  вештачка творевина“, из истог извора типично расистичко (може и са расом) ишчуђавање и „откривање Америке“: „Пре пар година наишла сам на чланак који је, математички, компјутерски, објашњавао, да од броја Турака који су (као мамелуци) дошли из Туркменистана, није могао да настане садашњи број потомака-Турака …“[iii] Никако да „математички, компјутерски“ израчунају да ли је од броја племенитог соја Серба/Хервата дошлих из Словенистана могло да настане оволико данашњих  становника Илирика.

Елем, наглашавајући „вештачко“ у „противничким“ државама и нацијама никако да наведу један пример „невештачке нације“, укључујући и „пријатељске“ и сопствену. Из простог разлога што „природне нације“ не постоје сем у будалаштинама типа „природна Албанија“, али што и даље не пљувати Рвате, Црногорце или Турке што су „вештачки“.

Што су Хрвати Деметра, Ритера, Штросмајера већи „несој“ и „нечистија“ раса од Србијанаца Рибникара, Штурма, Нуше, Пачуа, Дерока, Стерије. Да ли су наведени „постали“ Хрвати/Срби тако што су прихватили идентитет, „празне љуштуре у које културалисти (заштиници идентитета) сипају шта им у датом тренутку одговара“[iv] измишљајући и пројектујући своја сновиђења традиција у прошлост, или тако што су прихватили локалну варијанту глобалног  „кемализма, идеологије(?) којој су лојални до слепог беснила и мржње ти “напредни”, образовани и надасве “секуларни” људи.“, идеологије („има се сматрати за Србина“, један од легендарних чланова Сретењског  устава) захваљујући којој су прихваћени у сасвим страној средини коју су осећали више као своју кућу, него постојбину. И којој су се часно одужили. А да мало обрнемо ствар – није ли проблем србијанског друштва и Илирика уопште  управо у томе што становништво НИЈЕ „лојално“ уопште а камоли „до  слепог беснила и мржње“ идеологији за време које НИЈЕ БИЛО БРАТОУБИЛАЧКИХ И ГРАЂАНСКИХ РАТОВА и распада државе (дапаче, држава се проширила). Већ супротним које закономерно воде ка међуетничким сукобима гајећи „дистанце“, „идентитеске посебности“ и новокомпоноване псеудотрадиције. А да ми мало почнемо да негујемо „старији и лепши“ и далеко суптилнији србијански Давидовићев „кемализам“. Актуелна поплава срБске верзије  клерикалног усташтва (идеологије реметилачког фактора – побити свих 99% становништва, издајника срБског народа) све више у мени буди „слепо беснило и мржњу“ што ми се никако не свиђа. Али некако разумем бунт турских курви и педера против манијака који има враћају „традиционалне“ фереџе после 150 година.

За крај (овог дела) само кратко о бесмислености „идентитета“ као кључног појма културализма уз осврт на Прокићево помињање Ататуркове забране феса „од данас“ на шпици Пешчаника.

Ататурк је (заиста или је то урбана легенда, свеједно је) наредио, не шешире како каже Прокић, него француске капе, као „дрес код“ (јер је био привржен идејама  француске револуције). Одавно је та капа постала народна ношња и знак препознавања клерикалних „Бошњака“ (као што је кроатен „принц Ојген“ капе – шајкача – ношња шумадинаца).   Дакле исламиста, супротности Ататуркове идеологије.  „Историја нас не учи какви смо били, него како смо постали тако другачији“.

За данас доста, биће о овоме још…јер врви од инспиративних тема као што је  однос диктатуре и демократије или шта би било кад би било да је Ђинђић имао турску кемалистичку војску уочи Сабље… или Анте Марковић пред  грађански рат…у светлу племените Ердоганове намере да „цивилно“ контролише кемалистичку војску..

[i] Пренели са блога Б92 на http://prevrat.com/2013/06/06/%D0%B1%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BD-%D0%B1%D1%83%D0%B4%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D1%86-%D1%82%D1%83%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%80%D1%83%D1%81/

[ii] Коментар Радгоста на  http://www.nspm.rs/komentar-dana/taksimski-ustanak.html

[iii] Коментар JovanaDada  на исти текст

[iv] Моја парафраза блогеровог описа“кемализам  је  једна празна љуштура у коју владајуће елите (војна, економска и политичка, управо тим редоследом), или можда је боље рећи класа, сипа шта јој у датом тренутку одговара.“

 Блог Бранимира Марковића