Rubrika | Igor Perišić

Igor Perišić: Vučić se osmehuje Basari, i obratno

Spremajući se za posao u sredu 5. juna – nešto me omete: Aleksandar Vučić u poslednjem izdanju Kažiprsta za ovu sezonu na TV B92, i to u emisiji duplirane dužine. Nije to za propuštanje. I kad se Tito obraćao naciji, radni narod je obustavljao radne aktivnosti. Blažen u grehu kašnjenja na posao, šta sam novo čuo i video.

 Pored nagoveštenog stezanja kaiša i prelaska na čvršći liberalni ekonomski koncept i ostalih velikih ‘kosovolikih’ tema, videh i sramežljivo osmehnutog Vučića koji u jednom trenutku priznade da čita Basarine kolumne, iako ga ovaj kritikuje, te da su one duhovite. Ovaj intermezzo od visoke politike učini mi se kao još jedan od znakova nove epohe i svedočanstvo da je srpsko društvo nepovratno prešlo u stanje ‘posle’ velikih narativa. Jer, kad vlast počne da se osmehuje na Basaru to nešto nalik dobrom govori o samoj toj vlasti.

 Najpre, dobro po nju samu, jer je shvatila ne-opasnost smeha. Samo sekularno totalitarni ili religiozno fundamentalni režimi se najpre mršte, zatim potiskuju pa najposle zabranjuju i progone sopstvene karnevalske slike u ogledalu. I tu ne treba mnogo tragati za primerima, od staljinističkih čistki nepodobne smehovno-kritičke umetnosti do islamske histerije izazvane karikaturama proroka Muhameda. I u režimu Slobodana Miloševića postojala je tolerancija spram kritičko smehovnih  oblika izražavanja (Indeksovo radio pozorište, Corax, „Ćorava kutija“ Petra Lukovića…), što govori da je reč bila o labavoj diktaturi, odnosno o autoritarnom ali ne i diktatorskom režimu. Tek kad je stvar postala ozbiljnija, pred svoj pad, Milošević je krenuo sa ozbiljnim progonima političkih protivnika. Ali i u protivnicima je tada skoro presušila karnevalska inspiracija, koja je bila karakteristična za studentske proteste 1996/7, a u prvi plan su izašle pseudomilitantne strategije Otpora.

 Razlika, dakle, između autoritarnog i demokratskog režima jeste, ako se tako može reći, u interiorizaciji oblika smeha u sopstveni diskurs. Prvi ga toleriše, što znači ostavlja ‘spolja’ kao diskurs koji smatra neopasnim ali ne i poželjnim sopstvenim Drugim (opozicionim) likom. Drugi ima samosvest, ironijski otklon od sebe samog, i u tom smislu smeh je njegov prirodni deo, kao nešto što zapravo pomaže sistemu – akcijom epistemološke provokacije – da se duže promišlja i time održava.

 Stoga je Vučićev osmeh upućen Basari ne samo potencijalni početak jednog divnog prijateljstva, već i osmeh kojim se vlastita pozicija demistifikuje kao drugorefleksivo samosvesna. Ako je jedna od karakteristika postmodernog doba bila sposobnost druge refleksije, samorefleksije ili metarefleksije, sa smehom kao ‘prirodnim’ pratiocem takvog epistemološkog skepticizma, onda se upravo ovim samosvesnim osmehom ukazuje da su te postmoderne strategije usvojene, kako bi se oslobodio prostor za nove politike i nove poetičko-ideološke transformacije. Osmeh se tako pojavljuje kao telesno blag ali razumski jak signal da je i njegov protagonista duboko svestan sopstvene prve refleksije, onog još-ne-osvešćenog pred-filozofskog stanja u kojem je bilo itekako prostora za grehove izazvane nedostatkom samorefleksije a viškom volje za pred-demokratskom moći. Upravo duboka umešanost u ta pred-politička mnjenja pruža ovoj drugoj refleksiji mogućnost da u sopstvenim tajnim područjima nađe zrno samosvesnog smeha čime se otvara put za javno samoiskupljenje, zapravo za opravdanje da takvom (post)subjektu (građanska) javnost pruži drugu šansu da novi, Drugi pogled pragmatički transponuje u javno delo.

 S druge strane, nije da i Basara nije namigivao Vučiću. Jedan od retkih preživelih velikih srpskih pisaca u svojim političkim kolumnama – koje su samo na prvi pogled izvan njegove književnosti – u najplemenitijem je smislu ‘ideološki konfuzan’. Ova naizgled diskvalifikacija ukazuje na to da Basara ima hrabrosti da menja mišljenje, tj. da govori ono što misli ne obazirući se na krutu ideološku doslednost kao karakteristiku totalitarnog uma (videti pod: Koštunica). Ako je nekada Vučić pripadao onom arhivu likova koji služe za prosto podsmehivanje, u samoj vrsti smeha kojoj je sada inspiracija vidi se da su evoluirali i sam predmet i čitava smehovna relacija. U Basarinim satiričkim žaokama usmerenim prema Vučiću, uvek ispod površine – kao dokaz da postoji i vrsta nezlobivog smeha – preostaje simpatije prema predmetu, tj. satiričkim razobličavanjem ukazuje se na onu pozitivnu stranu smeha, njegov utopijski pol u kojem se čita, in negativo, slika onog kako bi trebalo da bude. A Basarin „Overlord“ Vučić nije baš da nema čime da se pohvali u smislu ‘preduzimanja mera’ usmeravanja Srbije ka utopiji najmanje lošeg od svih mogućih svetova. Svojim samosvesnim osmehom uzvratio je na Basarina namigivanja, a time i pučanstvu, koje zna da čita, rekao da vrlo dobro zna šta (dobro) radi.


5 odgovora ka “Igor Perišić: Vučić se osmehuje Basari, i obratno”

  1. Zoran Ergarac каже:

    I Borislav Pekić je rekao da nas je uvijek spašavao taj „osjećaj za smiješno“. Kod Basare postoji još nešto. Nedavno je u svojoj kolumni u Danasu napisao: „Ja jesam desničar, ali nacionalista nikada nisam bio, upravo zato što sam desničar“. Zato je važno vidjeti o kakvoj to desnici govori Basara i zašto mu se Vučić „osmjehuje“. Ta nenacionalistička desnica je dio evropske desnice i ona je jednim dijelom demohrišćanska, jednim dijelom tradicionalistička, jednim dijelom salonska. Ona dolazi kao privilegija razmišljajućih da se bave svakodnevicom iz neke druge perspektive. Zato su Basarina razmišljanja zbunila Đorđa Vukadinovića, jer on je u polemici s Basarom par puta rekao da je Basara jedan od „njih“, ali da se opredijelio za pogrešnu stranu. Ali u tome je sav smisao. Ta vrsta desnice dozvoljava da se za neke ciljeve može zalagati i na tim „pogrešnim“ stranama.

  2. peroslijepcevic каже:

    Cesto pitam(sam sebe)sta je uopste u danasnje vreme desnica,a sta levica. Desno je konzervativno, tradicionalno, demohriscansko(po Basari).Levo je moderno, svetovno, sklono promeni i socijalnoj jednakosti. Ali koje stranke mogu da uklope same sebe u ove osnovne odredbe,bez ostataka i viskova? Kako mogu da koaliraju desni SNS i levi SPS uz mixovani URS? Ili, kako moze LDP da bude protiv SPS-a? Ili, zasto nisu, reklo bi se prirodno zajedno,npr.levi Vulin sa levim Cankom? Zasto nisu zajedno desni SRS sa desnim DSS?Ili, npr.zbog cega niko od njih,od jednom ne moze sa nedefinisanim Djilasovim DS-om ili zapravo mogu svi?
    Razmisljam o tome sam sa sobom i donosim zakljucak da su levo i desno postale prazne ljuske u koje se udene kako kome u nekom trenutku padne na pamet. Naravno da to onda znaci da te reci vise nemaju bas nikakvu tezinu.Tako se onda osmehuje Vucic Basari, osmehuju se jer znaju da levo-desno nema veze sa realnoscu. Tako se npr ultra levi antiglobalisticki nacionalista Kusturica osmehuje ultra desnom Beckovicu uz zvuke osvedoceno opskurne pevacice.
    Sve u svemu, shvatio sam da koliko god to bilo retro,ideologije moraju da se povrate, da ponovo pocnu zaista da se bore za ono u sta veruju.Jer,cini se da politika bez ideologije ne postoji, vec samo stvara oligarhiju na vlasti kojoj nije do ideja nego samo do vlasti kao takve. Zato se tako slatko smeskaju jedni drugima- sa dubokim razumevanjem.

    • Ištvan Kaić каже:

      Vidite, ja npr. imam potpuno drugačije mišljenje od vas. Nikada ne bih mogao da podržim ovu vlast da nisam odustao od dosadašnjeg poimanja ideoogije i od nostalgije za njom. Morao sam da odustanem od svake osnove, jezgra, suština koje bi bile ideološki determinirajuće. Tražio sam jezgro koje nije nužno ideološko i shvatio sam da je to ekonomija. Zapravo, znao sam to odavno, a sad sam samo primenio. Baš kao što je kod Frojda to libido.

      Ako po starom razmišljanju izjednačujete filozofiju i ideologiju, onda je ta osnova potpuno vanideološka, tj. nefilozofska. Ali, ako pokušate da razmišljate na drugačiji način, svaku ideologiju je moguće shvatiti kao politizaciju ekonomije, a filozofiju sačuvati tako što ćete reći da je ona sadržana u onim zajedničkim interesima koji mogu doneti dobro svima, a ostvaruju se na nivou ekonomskog benefita. Tako ima ljudi koji neće pristati na razdvajanje politike i ekonomije. To je zato što ta osnova i ne može bez sopstvenog kompromitovanja i tek kad se iskompromituje politikom, mi moramo nekako da ispravljamo krivu drinu i potražimo šta je ono što nas vezuje.

      To je zapravo jedini osnov po kom mogu da podržim aktuelnu vlast. Njima je razlog za ulazak u EU samo ovaj, iz čistog ekonomskog interesa, i ništa drugo. Smatram da tako treba i da bude, i da je i Đinđić tako nastupao. Zatim su se pojavili nekakvi ljubitelji i zaljubljenici u EU i sve je propalo.

      Ja npr. mislim da je to bila osnova integracije u Evropi, a ne anti-fašizam, što ću uskoro podrobnije objasniti. Dakle, vraćanje starih ideologija potpuno je vraćanje u prošlost i znak da ne učimo ništa.

      U tom smislu, uspostavite kriterijum levog i desnog u relaciji rigidnog ili manje rigidnog odnosa prema ekonomiji, tržišnoj i socijalno amortizovanoj. Onda su vam desno npr. LDP, URS, a levo SPS, SDU. Tradicionalnost nije nikakav kriterijum za levo i desno, osim prema ekonomiji i kapitalističkom sistemu. Nikako u odnosu na nacionalizam koji erodira svaku ekonomiju zajedno sa čovekom.

      • peroslijepcevic каже:

        Cini mi se da kritikujete moj’zal’za ideologijama.Uglavnom se slazem da su rigidne,donekle se slazem da je ekonomija raison d’etre EU.Ucinilo mi se dakle da ste pozeleli odustajanje od svake ideologije, a u korist ekonomije. Prirodno i potpuno jasno, narocito u onim drustvima u kojima je borba za goli zivot prva misao svakog jutra i poslednja pred spavanje. Zaista je svejedno da li se vlast vodi ovom ili onom ideologijom ako je pristojan zivot zagarantovan. Tako su se svi ili svakako vecina obradovala smeni vlasti ovde. Njihovi ekonomski rezoni,bar kako su ga oni definisali kao’ borbu protiv lopova na vlasti’,zvuci privlacno i nema joj se sta zameriti.
        Problem, po meni nastaje u onom trenutku kad oni,a to je neminovno, tu ekonomsku mantru,usled nemogucnosti da zemlju izvuku iz bankrota,zamene svojom starom ideoloskom pricom koja nam je dobro poznata. Kada polako pocnu da stvaraju kult licnosti u stilu nacionalisticke tradicije koja se uvek ponavlja kad ekonomija dodje do trenutka kad dalje ne moze,a bez primene sile. Danasnja vlast,koliko god izgledala smislena, realisticna i spremna na ozbiljne iskorake, vrlo brzo ce udariti u zid. Taj zid ce biti previsok.
        A tu se onda svi uzdamo u EU da nece dopustiti bas potpuni haos u Srbiji.
        U mnogim zemljama ideologija se odavno povukla u korist ekonomskih zakonitosti. Povukla se toliko duboko u sebe da je prakticno vise i ne vidimo.Od nje su ostali samo surogati kao sto su npr. LGBT pokreti, antiglobalizam,borba za prava zivotinja i sl. To medjutim, bar kako ja to amaterski gledam, nije dovoljno. Zapravo samo zamagljuje nasusnu potrebu za IDEJOM.
        Ako ekonomijom zamenimo SVE ideologije, svako misljenje ce postati suvusno. Svaka razlicitost izbrisana. Ne radi se samo o filozofiji, radi se i o umetnosti, sportu, svemu dakle sto nije ekonomski opravdano. To sebi mogu, mozda,da dozvole Amerikanci. Evropa vec nikako.
        O kako bi strasan zivot bio bez nasih bespredmetnih diskusija na Dvogledu.

  3. Zoran Ergarac каже:

    Ja bih (šunjajući se) dodao još jedan pojam u tom ekonomskom kontekstu – preduzetništvo. Imam osjećaj da će uskoro da zafali, naročito u tumačenju ekonomskih osnova evropskih integracija, a vezano je neka cehovska udruživanja koja se ne vide najbolje u sjeni ovih mejnstrim ekonomskih tokova u Evropi. Gašenje malih i srednjih preduzeća u velikom broju evropskih zemalja (trenutno dosta aktuelno u Belgiji) je nešto što je upalilo alarm kod nekih…

Pristigli komentari


Pratite objave autora na FB

Po datumima

јун 2013.
П У С Ч П С Н
« мај   јул »
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930