Da li nas privatnici sve hrane?

piše: Vladimir Milutinović   –

Politika je pre nekoliko meseci objavila tekst sa naslovom „Privatnici hrane kompletnu državu“. Naslov je parafraza izjave Mlađana Dinkića, sada već bivšeg ministra, koji nije sa sobom u opoziciju odneo pomenutu parolu. Ona je ostala na vlasti, pošto skoro celokupna političko-ekonomska javnost barata predstavom o privatnom sektoru koji realno zarađuje i javnom sektoru koji se od ove realne zarade, nekorektno, finansira. Očigledno je da pomenuta predstava uobičajena u medijima i akademskom životu. Zanimljivo je ispitati u kojoj meri ta predstava odgovara stvarnosti: Da li privatnici zaista hrane celu državu?

Ova predstava o privatnicima od kojih sve zavisi deo je zdravorazumske slike ekonomije u kojoj „realni sektor“, koji je uz to i privatan, nešto proizvodi, zarađuje na tržištu, uplaćuje poreze i onda se odatle finansira javni sektor, svi koji dobijaju plate od države, profesori i lekari itd. Dakle, od privatnog sektora se „uzima“, kako se to kaže, i „daje“ se javnom sektoru, koji sam ne zarađuje ništa. Iako ova priča zvuči logično, u stvari je ona deo jedne bajke, neoliberalne bajke.

Da pokušamo to da pokažemo što egzaktnije možemo. Tvrdnju da nas sve privatnici hrane shvatićemo tako da isključivo privatnici pune državni budžet iz koga se onda finansiraju funkcije države i isplaćuju plate u javnom sektoru. Koliki deo budžeta zaista pune privatnici? Naša bajka implicira da se radi o 100% budžeta, ali, da li je baš tako?

Prvo što mi pada na pamet je činjenica da još uvek postoje državna preduzeća. Na primer, PDV koji nastaje u prometu Telekoma Srbije, doprinosi na plate zaposlenih, profit, sve ide u budžet, a da proizvodnja nove vrednosti i novca povezanog sa njom nema nikakve veze sa privatnim sektorom. Telekom tu u stvari nije usamljen, tu su i EPS, Infostan, deo Fiata, naplata putarine – da navedemo samo delatnosti koje nisu na glasu kao „gubitaši“, mada i gubitaši doprinose budžetu (i koriste ga sa druge strane). Ovaj deo javnog sektora su preduzeća u državnom vlasništvu, koja mogu biti u monopolskom položaju (Infostan) ili deo tržišta (Telekom), ali koja nisu na državnom budžetu, već imaju svoje prihode i sigurno nešto doprinose budžetu. Tako da možemo zaključiti da privatni sektor ne puni 100% budžeta, nego nešto manje.

Najveći deo budžeta, međutim, puni se preko PDV-a i akciza. Da li ovi prihodi imaju bilo kakve veze sa privatnim sektorom? Naravno, PDV se plaća na svu robu, bilo da je proizvedena u privatnom sektoru, uvezena ili ima poreklo u državnim preduzećima. Međutim, ovde je glavna poenta da ovi porezi nemaju nikakve veze sa samom robom. Vrednost PDV nije suma koju neko najpre daje, a potom oduzima privatnom vlasniku, već je to porez koji je društvo odredilo da se plaća uz kupovinu robe i koji nikada nije ni pripadao proizvođaču. To bi bilo još jasnije kada bi prodavci odmah uplaćivali taj iznos u budžet. PDV i akcize čine oko70% budžeta, što znači da sami građani finansiraju, samo preko ova dva osnova, približan procenat budžeta (deo otpada na PDV na robu koju su platila preduzeća u procesu proizvodnje i na PDV koji je plaćen na repromaterijal za proizvode za izvoz). Međutim, njihove zasluge u našoj neoliberalnoj bajci nisu priznate. U toj bajci jedini heroji su „poslodavci“ i sve zasluge idu njima.

Ako na ovaj procenat dodamo doprinose koje plaćaju radnici u privatnim i državnim preduzećima od svojih bruto plata, pošto se barem sa jednakom uverljivošću može tvrditi da su svoje bruto plate zaradili oni sami svojim radom, a ne da im ih je poklonio poslodavac, dolazimo do toga da nas privatnici hrane uglavnom preko dve stvari: doprinosa na svoje plate, koje mogu biti veće od prosečnih, i poreza na dobit. Pa koliko je to? Koliki je ukupan porez na dobit i porez na plate koji su platili privatnici? Porez na dobit preduzeća čini oko 7% budžeta, ali u okviru tog procenta su kako državna tako i privatna preduzeća. Ako je verovati neoliberalima da smo još u socijalizmu, onda bi i taj doprinos privatnika mogli da procenimo na 4%. Pošto je ukupan doprinos poreza na plate budžetu oko 5.5%, a privatnika ima mnogo manje nego zaposlenih uopšte, onda na onih 4% možemo dodati još 1% i dobiti 5% budžeta koji finansiraju privatnici.To je važan novac, ali je daleko od 100% budžeta. A približno je jednak procentu privatnih preduzetnika u ukupnoj populaciji. Drugim rečima, po svoj prilici, ovde niko ne hrani nikog drugog do sebe.

Međutim, priča ovde nije gotova. Jer, ne samo da privatnici u relativno malom procentu pune budžet i tako finansiraju građane i javni sektor, nego ima mnogo osnova da se tvrdi i obrnuto: da javni sektor finansira privatni. Javni prevoz u Beogradu je tu dobar primer za početak. Poznato je da gradski prevoz u Beogradu ima tri celine: GSP, privatne prevoznike i BusPlus naplatu, koju vrši privatna firma. Mogli bi da pretpostavite da je uključivanjem privatnih prevoznika i privatne naplate gradski budžet rasterećen, ali stvari stoje sasvim drugačije. Kako je objavio CINS izdvajanja za GSP su povećana od uvođenja BusPlusa, a privatni prevoznici svake godine dobijaju dotaciju grada u iznosu od 2-4 milijarde dinara. Ako ovakvim slučajevima dodamo 1 milijardu evra procenjene korupcije u poslovanju sa javnim novcem, subvencije, bespovratnu pomoć, start-up kredite koje finansira država, stimulacije po radnom mestu itd, ima osnova za tvrdnju da veliki deo sredstava koje pozajmljujemo od stranih kreditora odlazi privatnom sektoru, dok se knjiži kao dug javnog sektora, države i svih građana. Veliki deo dobiti privatnog sektora ima poreklo u javnom dugu i javnom novcu.

Ako je to tako, sva je prilika da je u pogledu pitanja „Ko koga hrani?“ pravi odgovor da svi svojim radom hranimo sami sebe. Priča o poslodavcima koji nas hrane nema nikakve veze sa realnošću, ali ima sa ideološkom formacijom u kojoj živimo. Bajkom o tome da finansiraju javni sektor i hrane građane, političko-menadžerska klasa se u odnosu na njih stavlja u položaj roditelja u odnosu na decu i onda zahteva i sva prava iz tog odnosa, slobodno raspolaganje društvenim bogatstvom i autoritarni položaj: „ Dok te ja hranim ima da me slušaš!“

I, u praksi tako i biva. Mediji su preplavljeni pričom o predimenzioniranom javnom sektoru, koji „privreda“ više ne može da izdrži.

Ako mislimo da budemo demokratsko društvo, ova priča ne sme biti „jedina priča u gradu“.

8 odgovora ka “Da li nas privatnici sve hrane?”

  1. admin каже:

    Jedna od prvih odluka novog gradonačelnika Zaječara Velimira Ognjenovića bila je da svojoj Televiziji „Best“ dodeli 18 miliona dinara iz budžeta. Dok je RTV “F”, čiji je vlasnik Dušan Firović, član Gradskog veća, dobila 6,5 miliona dinara.

  2. Vesna каже:

    Da li vi smatrate da Srbija treba da se vrati u sociajalizam, da vratimo svu drustvenu i drzavnu imovinu, da li je to resenje? Zasto toliko volite drzavnu svojinu, koja je izvor partijske drzave i ogromne korupcije. Da li je taj neoliberalizam izmislio privatno vlasnistvo nad sredstvima za proizvodnju, ili je ono, uz trziste osnova moderne ekonomije? Pa sto je propao socijalizam drzavne svojine i planske privrede, ako je to bilo nesto dobro ? Zanimljivo je da se za Srbiju uvek trazi neki treci put, nesto sto nigde ne postoji. Nasa zemlja je okruzena kapitalistickim zeljama, jednako kao i NATO. Da li da se mi vratimo nekako u socijalizam, mozda postanemo nova Severna Koreja, ili da se prilagodimo savremenoj ekonomiji i nadjemo u tim okvirima svoje mesto, umesto da sanjamo kako cemo se vratiti u socijalizam. Nije dobro kada kapital postane jedini mocnik, koji odlucuje o svemu, o kulturi, pravu, pravdi i drzavi, pogotovu sto interesi ne mogu da budu osnovna drustvene integracije. Utilitaristi nisu uspeli da dokazu da su interesi osnovni lepak modernog drustva.

    • admin каже:

      Mislim da ne treba razmišljati u ili-ili modu, kada je reč o privatnoj i državnoj imovini, u smislu da treba da se odlučimo za jednu. Evo primera, Slovenija tek sada, pritisnuta krizom, 20 godina posle početka uspešne tranzicije, prodaje državne udele u preduzećima. Evo koji su udeli bili: Elan 100%, Adria Arways 72%, Telekom Slovenije 72%, Paloma 71%, Aerodrom Ljubljana 65%, Unior 45%. Tu su i Luka Koper, Peko, Petrol i Krka. Procena iz novina je da je 80% slovenačke ekonomije u državnom vlasništvu. Šta sad to znači? Očigledno je da se može biti kapitalistička zemlja, članica evrozone i EU, uspešna ekonomija više od 20 godina posle pada socijalizma, a da imate veliki udeo državnog vlasništva u privredi. Sadašnji problemi nemaju uzrok u državnom vlasništvu, jer bi se onda pojavili tokom 20 godina, nego u lakom zaduživanju koje je nastalo kad su ulaskom u evrozonu postale dostupne velike količine evra, koji su rizično plasirani i iza kojih plasmana su ostali dugovi (Mencinger). Kada ja kažem „neoliberalizam“ ja mislim to površno mišljenje koje nam iskazuju ministri, ekonomisti i analitičari u medijima, kada kažu da je privatno vlasništvo „efikasnije“ i da je državno vlasništvo ostatak socijalizma, koji nigde na svetu ne postoji. To očigledno nije tačno. Trebalo bi štampati plakate „Telenor je državna kompanija“.

    • Mira каже:

      Ne mora kapitalizam biti samo neoliberalni. Decenijama su skandinavske zemlja i vecina zemalja zapadne Evrope imale socijaldemokratski tip kapitalizma. On je mnogo humaniji prema gradjanima, i podrazumeva veci uticaj drzave nego u neoliberalizmu. Danasnji pristup je kao u dzungli, prezivece samo jaci. Za slabije zivota nema (oni su na margini). To je posledica korporativnog kapitalizma od koga je oboleo ceo svet. Nestalo je konkurencije i brige za coveka. Vazan je jedino i samo novac.

  3. Vesna каже:

    Slazem se sa tim plakatom, ali da se doda da je to norveska kompanija, koja je vodeca na listi zemalja sa gotovo nepostojecom korupcijo i potpuno durgacije tradicije od bilo koje zemlje, cak je ekstremna i za ostale skandinavske zemlje, koje su potpuno specificne, u sta se ne bih upustala u ovom skromnom odgovoru. Bez analize ukupnog drustvenog sistema, rasprava je zaista povrsna.

  4. Цицерон каже:

    Једино што је горе од комунизма је антикомунизам, рече неко давно.

  5. zarko vukmirovic каже:

    Kada bi zemlje u okruzenju umesto kapitalizma uzgajali fašizam da li bi Srbiju valjalo upodobiti takvoj evropskoj realnosti!? Neoliberalni fašizam nije oksimoron, uveravaju nas svakodnevno.

    mod
    od jakih reči po pravilu nema velike analitičke koristi

  6. brana каже:

    „Kada bi zemlje u okruzenju umesto kapitalizma uzgajali fašizam“
    Kad bi?
    a gde vi vidite kapitalizam (ne vi lično nego svi)kad su sve multinacionalne kompanije u sprezi sa državama, a najveće u programima vojne industrije finansiranim iz budžeta, tj harača građanima?
    gde vi vidte konkurenciju, slobodno tržište, lično preduzetništvo? ajd probajte da skloknete do Indije kupite nešto i preprodate u Srbiji. Pa i lekovi (koj nisu zapadne trovačke hemije)su zabranjeni. Čak i lekovito bilje
    fašizam Musolinijevskohg tipa je odavno dominantan sistem u svetu.

Pristigli komentari


%d bloggers like this: