Problemi antigej logike

piše: Vladimir Milutinović    –

Ko je imao prilike da argumentiše sa nekim protivnikom Gej parade na ovom osnovnom nivou, na kome je ključno pitanje koliko je to „normalno“ ili“prirodno“, video je da argumenti slabo deluju. Po svoj prilici ta činjenica je posledica neke dubinske psihologije koja zahteva da određeni stavovi važe po svaku cenu, ali to objašnjenje nije sasvim dovoljno. Načelno bi trebalo da bude moguće logiku odvojiti od psihologije u smislu da je moguće shvatiti i one logičke odnose sa kojim se psihološki ne slažemo. Problem je u tome da je i logika antigej stavova skoro sasvim neprepoznata, pa ćemo se ovde pozabaviti njome.

Ivica Dačić je nedavno dao dobar šlagvort za ovu temu, pokušavajući da kontroliše štetu od buduće gej parade. On je rekao da to po njemu nije „prirodno“ i dodao još jedan retorički dodatak: „Znam da je ustavno pravo da se izražava različitost, ali moje je pravo da ne idem na to. Ne treba ulaziti u drugu krajnost i dodvoravati se njima. Treba li da postanem gej da bi to bilo proevropski?” Ovaj dodatak poigrava se sa osnovnom arhi-ideološkom matricom u biračkom telu koja se jednostavno sastoji u tome da se društveno ponašanje određuje nekom naredbom koja se odnosi na sve. Dačić prikazuje stvari kao da postoji samo ovaj izbor: Ili ćemo svi biti hetero (barem zvanično), ili ćmo svi biti gej (ako se tako naredi).

Ako se stvari ovako postave, onda protivljenje gej paradi zapravo postaje zalaganje za individualnu slobodu. Na to se svode protesti koji gej paradu prikazuju kao “propagandu” gej stava ili kao “nametanje”. Protivnici gej parade nju zapravo doživljavaju kao zalaganje za stav da svi treba da budu gej, otuda ideja o propagandi ili ideja da gej parada ugrožava “porodične vrednosti” ili “natalitet”.

Pitanje koje se ovde nameće je jednostavno: može li se problem nametanja rešiti tako da naprosto prihvatimo da su neki (oko 5%) gej, a ostali hetero? Jedino što bi u ovom jednostavnom rešenju stradalo je autoritarna matrica koja traži da svi budemo isto, koja sanja i obožava tu istost kao poseban kvalitet. Ali, ova logika  koja priznaje samo univerzalne sudove duboko je ukorenjena u psihologiji – mi nećemo da budemo nešto ako to nisu svi, kakva je draž u tome da se bude hetero ili, uostalom gej, ako tu nisu svi, nego neki dovode u pitanje naš seksualni izbor kao najbolji mogući?

Ova logika u stvari nema nikakve veze sa gejevima, nego samo sa autoritarnošću. Autoritarni čovek sanja o jednostavnom identitetu koji je posledica pokoravanja. Zar ne bi bilo najbolje da su SVI, recimo Srbi, hetero, pravoslavci, pišu ćirilicom i dodajte još nekoliko osobina po želji? Pojam “Srbi” (ili Crnogorci, Hrvati, Nemci) tako bi bilo jasan, a sloboda ukinuta. Autoritarna ličnost koja voli upravo ove osobine doživeće pravo zadovoljstvo pri ovoj pomisli, zato što to zadovoljstvo ne zavisi samo od tih osobina kao takvih nego i od činjenice da svi imaju iste te osobine, a ako ih nemaju, da su dovoljno na neki način primorani da ih poštuju, da se u javnom prostoru ne pojavljuju sa drugačijim osbinama ili da ih ne bude u medijima itd.

Ovaj način mišljenja je nezadovoljan zbog partikularnosti, kakav bi to pojam “srbi” bio, ako on uključuje i hetero i gejeve, i pravoslavce i katolike (ako “srbi” razumemo kao “građani” Srbije) i ateiste i agnostike? Zar to nije potpuno nejasan pojam, koji interferira sa najrazličitijim skupovima i na kraju jedan identitet puni najrazličitijim sadržajima, toliko mnogostrukim da defincija “srbin” dobija neku mrežnu i neodređenu strukturu?

Možda bi pravi odgovor na antigej logiku bio upravo taj da se ukaže da su društvene pojave u principu visoko interferirajuće. Nemoguće je i nepotrebno imati naciju ili bilo koju grupu čiji svi članovi imaju iste osobine. Moguće je imati zajednicu koja ima i identitet, a da taj identitet obuhvati sve njene različite članove. To znači da ni Dačić ne mora da postane gej, ako želi u Evropu, niti bilo ko drugi. Dovoljno je da podrži mogućnost da se neko u jednom društvu razlikuje.

Od tih razlika nijedan identitet neće biti narušen, samo će postati složeniji i otvoreniji.

2 odgovora ka “Problemi antigej logike”

  1. Milan Cirkovic каже:

    Ima tu jedan jos znatno dublji problem u koji se retko ulazi, a to je iracionalna i neutemeljena idolatrija „prirodnog“ (kako god to strogo definisali, sto je takodje ozbiljan i netrivijalan problem). Cak i da prihvatimo glupost da X ili Y „nije prirodno“ – gde je tacno tu veza sa pitanjem je li X ili Y dobro (u moralnom smislu) ili pozeljno (u drustvenom smislu)? Ako zanemarimo naivne i odavno prevazidjene filozofske konstrukcije poput one Zan-Zak Rusoa, te veze nema ili je veoma sumnjiva. Pa „prirodne“ su i bolesti, zemljotresi i masovna izumiranja – hocemo li i njih da velicamo i branimo kao „prirodne vrednosti“?

Pristigli komentari