Kako predviđati političke događaje?

piše: Vladimir Milutinović   –     Pronicljiviji čitalac u ovom pitanju će prepoznati određenu dozu razočarenja. Još bolje bi bilo uticati i oblikovati političke događaje nego ih predviđati, ali pošto je kod nas mogućnost uticanja znatno smanjena zbog nepostojanja javnosti, ostaje nam da događaje pokušamo predvideti. Metoda koju ću ovde predložiti već je proverena i pokazala se uspešnom iako će na prvi pogled delovati kontraintuitivno.

Naime, u ovoj metodi osnov predviđanja političkih događaja nisu rejtinzi niti sociološka istraživanja, mada ni ona nisu na odmet iako zahvataju samo trenutno stanje, a ne tendencije. Metoda će biti filozofska i polaziće od jedne hipoteze koja se protivi našem uobičajenom gledanju na politiku. Mi obično mislimo da su i političari i građani u Srbiji neracionalni. Građani biraju političare koji ih posle nekoliko godina odvedu u neku provaliju ili ih opljačkaju, a političari biraju isti put koji im posle nekog vremena donosi probleme. Pa ipak, kao i druga društva i srpsko društvo poseduje racionalnost. To znači da će naša hipoteza biti da srednjoročni politički procesi ipak zavise od racionalnosti, odnosno da građani u principu biraju političare prema količini opšteg dobra koji bi ti političari i njihove politike mogle proizvesti.

To znači da se, opet protivno opštem mišljenju, građani ne rukovode privatnim interesima, gledajući kako će se neka politika odraziti na njihove pojedinačne interese, nego da se u zbiru orijentišu prema opštem dobru, odnosno da tendiraju da zanemare privatnu korist ako postoji izgled da se postigne značajna opšta korist. U jednoj formuli: podrška građana PG propocionalna je opštem dobru OD koju može da donese neka politika i političari p, uz neki filozofski koeficijent koji bi jedno trebalo da prevede u drugo, preko vrednosne analize.

PG(p) = f OD(p)

Dakle, nije tačno da je podrška građana jednaka slučajnom zbiru poklapanja privatnih interesa i neke politike, nezavisno od ideje o opštem dobru. Pošto privatni interesi tendiraju da budu sasvim specifični i različiti oni nisu sposobni da stvore neku kompaktniju masu glasača. Obrnuto, ukoliko neko ponudi jasnu verziju opšteg interesa, moći će da zadobije značajnu političku podršku.

Ako pogledamo malo u nedavnu istoriju imamo tri slučaja stvaranja relevantne mase glasača. Prvi je plebiscitarna podrška Miloševićevom projektu. Elijas Kaneti u knjizi „Masa i moć“ daje odlična analitička sredstva za ove slučajeve. Masa koju je stvorio Milošević je bila masa hajke čiji je cilj bio da obezbedi „srpske zemlje“ tako što će utvrditi suverenitet nad njima, ako treba i po cenu ubijanja i proterivanja drugih. Ovaj proces najpre je bio uspešan, a onda je uključivanjem drugih faktora dolazilo do slabljenja kapaciteta i umnožavanja žaoka koje su građani dobijali zbog ovog projekta. To je dovelo do petooktobarske „mase preokreta“, koja je želela da se od hajke odustane, poprave odnosi sa susedima i svetom i usvoje norme šireg okruženja (EU). Masa hajke je sve vreme prisutna i pokušava da svoj projekat zadrži u životu, ako treba i ubistvima i paljevinama, ali nema snage za to i vremenom slabi. SNS, koja je sada na vlasti, nastaje kada je najveća stranka hajke, prevedena na stranu preokreta. Međutim, da bi oni došli na vlast bilo je potrebno i treće stvaranje mase, nove mase preokreta koja sada nastaje ne zbog ratnih žaoka, nego zbog žaoka tranzicije. Ogromna masa nezaposlenih i potplaćenih traži da se razlike u bogatstvu i položaju koje su stvorene u prethodnom periodu anuliraju i nova uspešna politika im daje tu mogućnost. Hapse se oni koji su se izdvojili iz mase kroz korupciju.

I to je otprilike naš sadašnji trenutak. Najuspešnije su one stranke koje su krupnim političkim potezima stale na stranu mase gubitnika tranzicije koji su istovremeno ogromna većina društva. Stranke koje su predvodile prethodni preokret oglušile su se o kritiku da su napustile zahteve građana za opštim dobrom. One lutaju u doslovnim smislu. Htele bi da stanu na stranu oštećenih u tranziciji (DS), ali ne žele da se ozbiljno suoče sa mišljenjem građana o njihovoj vladavini – mehanizmima korupcije, kontrolom medija, vlastitim tajkunima. Neozbiljnost je naglašena i željom da se udružuju sa onima koji i dalje insistiraju na „ubrzavanju tranzicije“ (LDP), kao da je to neka nevažna tema. Onda njihov dogovor propada, a stranke petoktobarskog preokreta, koje su istovremeno bile i stranke zabrane koaliranja sa SPS i SNS (zahtev za njihovom lustracijom) sada odustaju od distance prema njima i najavljuju koaliciju u gradu (LDP) ili skidanje zabrane i dalje rukovođenje isključivo vlastitim interesima ili „projektima“ (LSV).

Drugim rečima, na sledeće izbore izaći će stranke koje su se uspešno prikazale kao stranke drugog preokreta u prilog oštećenima u tranziciji, ali koje pod plaštom te slike u javnosti pokuašavaju da nastave neoliberalnu politiku zbog koje su stranke drugog preokreta izgubile poverenje javnosti, i njihovi mogući koalicioni partneri. Skoro sve stranke drugog preokreta nude im se za bočne saradnike.

Da se od stranaka opet vratimo građanima. Oni još uvek reaguju na pozitivne znake stranaka drugog preokreta. Stranke 5. oktobra, ako ne računamo nacionaliste koji su u velikoj manjini, ne nude ništa što bi se moglo povezati sa opštim dobrom. Njihove reakcije najčešće se tiču njihovih ličnih interesa, protestvuju zbog hapšenja i njihove najave u tabloidima (na to se svodi njihova kritika medija), protestvuju zbog prevelike moći konkurenata, ali im ne pada na pamet da ponude nešto što bi se moglo protumačiti kao opšte dobro. Oni smatraju da su percepcija javnosti i ono što je stvarno istina o nekoj stvari nevažni. Opšte dobro koje su nudili ranije – pridruživanje EU i sleđenje pravila EU – bilo je tako slabo utemeljeno, da se danas odbacuje samo zato što EU trenutno pruža podršku drugoj strani.

Ako hoćete, dakle, da predviđate političke događaje i ako je tačna hipoteza da građani nagrađuju zalaganje za opšte dobro, na ma kako nesavršen način na koji su osuđeni zbog slabe javnosti, onda je za predviđanje događaja dovoljno da dobro procenite količinu opšteg dobra u političkim programima i delovanjima. U lustraciji, koja je do juče nuđena, i ubrzavanju tranzicije, koja se još uvek nudi, niko više ne vidi opšte dobro.

Comments are closed.