Neoliberalizam, alfa čestice i filozofija

Moja svakidašanja žalopojka kako ukupna javnost, uz minimalne izuzetke, odbija da se suoči sa fenomenom „neoliberalizma“, dobila je još jedan povod i ilustraciju stanja na kraju nedavnog Kažiprsta. Voditeljka i profesor Pavle Petrović iz Fiskalnog saveta o noeliberalizmu pričaju kao o nekoj misterioznoj osobi: Suzana Trninić: „Je li to taj neoliberalizam?“, a profesor odgovara „Pa to, znate, opšte su to stvari, dajte da vidimo da li je neoliberalizam kad imate deficit od 2,5 milijarde evra, pa kažete hajde još malo da trošimo, pa da trošimo 5 milijardi evra“. Iako se o nekom neoliberalizmu govorilo, o njemu zapravo ništa nije rečeno. Profesor je shvatio da se tom rečju izražava neka kritika na račun predloga Fiskalnog saveta, ali kakav tačno oblik ima ta kritika ostalo je potpuno nejasno. Što se profesora tiče „neoliberalizam“ bi mogle biti i mere štednje i mere većeg trošenja, što znači da je njega „neoliberalizam“ naprosto „nešto negativno“, pa on zapravo pita da li je negativno da trošimo nezarađeno ili da štedimo. Uzgred budi rečeno, možda je najbolja definicija neoliberalizma, upravo ova druga da trošimo, budući da je dug zemalja bivše Jugoslavije višestruko uvećan otkako su počeli da veruju u neoliberalne ideje. Ova konfuzija oko sadržaja neoliberalizma nije ništa novo. Za jedne, neoliberalizam je „fantazam“, za druge nije baš fantazam nego kod nas nema „ni ’n’ od neoliberalizma“. Za glavne političare to je „najzdraviji sistem“, ali svi oni skoro nikada se ne upuštaju u pitanje šta je neoliberalizam, koji su to stavovi.

gamowch

Georgij Gamov

Ovo stanje navelo me je da pokušam da objasnim tu činjenicu da se sadržaj pojma „neoliberalizam“ nikako ne probija do javnosti, i kada sam već imao neku ideju, setio sam se nečega što sam nedavno čitao o alfa česticama i njihovom probijanju u jezgro. Naime, alfa čestice, koje zapravo čine atomi helijuma, trebalo bi da se probiju do jezgra drugih atoma i tako stvaraju nove atome. Međutim, problem je što pozitivno naelektrisani protoni u jezgru snažno odbijaju ove čestice. Ništa novo se nikada ne bi stvorilo da priroda nije omogućila da mogućnost da čestice iskoriste tunele putem kojih se mogu probiti do jezgra, čak i sa svojom realno mogućom manjom energijom. Da nema ovih tunela, koje je otkrio Georgij Gamov (na slici desno :)), ničeg ne bi bilo, barem ne bi bilo novih atoma.

Nešto slično ovom mikro nivou imamo i ovde na makro nivou društva. Sadržaj pojma „neoliberalizam“ predstavlja jedno jezgro o kome se govori. Međutim, to jezgro obmotano je u ovom slučaju negativnim nabojem, kritičkim tonom u odnosu na neoliberalizam. Kao i naše alfa čestice, misli naših neoliberala nikada se ne probiju do sadržaja pojma iz prostog razloga što se odbiju o ovaj negativni omotač. Postoji rešenje za to, a to je tunel koji između misli i sadržaja pojmova pravi filozofija. Skica ovog odnosa bi izgledala ovako:

jezgro_neoliberalizma

Filozofija bi trebalo da bude ta mogućnost koja otvara razna jezgra, razne sadržaje, ukazujući da nijedno mišljenje nije dovoljno dobro da mu ne bi trebao kontakt sa drugim sadržajima. Međutim, tu postoji jedan problem. Što je čovek uvereniji u svoja mišljenja, to manje je uveren da mu je bilo šta drugo potrebno. U jezgro njegovog mišljenja više ne ulazi nijedna drugačija misao (alfa čestica) i ništa novo ne nastaje. Jezgro postaje tvrdo jezgro ili ideološko jezgro. Ideologije su u stvari stanja u kojima se nalazi mišljenje kada je lišeno filozofije. Tako da svaki skup ideja može postati ideologija. Uopšte, može se reći da je čvrstina stavova (Čs), uverenje da su naše istine konačne, direktno srazmerno količini ideologije (kI), a obrnuto srazmerno količini filozofije (kF) u nekom mišljenju. Kad smo već kod fizike, to možemo da izrazimo formulom:

cvrstinauverenja

Kad na to obratite pažnju, ova zavisnost postaje dosta očigledna. S tim da, pošto ideologija faktički nastaje od bilo kog skupa stavova kada im se oduzme filozofija, odnosno, kada njihovu čvrstinu prestane da „deli“ filozofski pluralizam mogućnosti, odbojnost prema filozofiji je osnovni lakmus test za prisustvo ideologije. U društvu u kome je jedna od uzrečica „ne filozofiraj“ nije čudo da nam se javno mišljenje potuca od jedne do druge ideologije, a da se političari hvale kako u njihovim stavovima „nema nikakve filozofije“. Ovo je naravno, problem. Ideološko mišljenje, budući zatvoreno, ogradilo se negiranjem filozofije kao takve, odnosno negiranjem mogućnosti tunela kroz koje bi u njega moglo da uđe nešto novo. A upravo su ti tuneli jedini lek za zatvorenost ideologije.

Tako i naša kritika neoliberalizma tavori u limbu ili praznom prostoru oko ideoloških jezgara. Nema interakcije, ništa se novo ne dešava, ali makar nema ni zagrljaja ideologije, zagrljaja jedne od najačih društvenih sila, kao što je u prirodi nuklearna sila jedna od najjačih.

2 odgovora ka “Neoliberalizam, alfa čestice i filozofija”

  1. brana каже:

    neoliberalizam je prosto, što reko drug Ron Pol, kandidat za američkog predsednika, modifikovani MUoslinijev fašizam – sa državnog na globalni nivo.
    sve ostalo – koncentracija posedništva u 1% POPULACIE, korišćenje ekstremnih ideologija da zalude i odvrate pažnju ostalih 99% i manipulacije bankovng kapitala, kao prauzrok i kretaor svega..je isto …
    eno vam Hrvatska.. uvode rigidne a zakone koji štite krupni kapital protiv stanovništva – a mlataraju crvenom maramo Srba, pedera i fingiranog ustaštva… ito je i kod nas – ni slolva o Zakonu radu, al o Hrvatima i Kosovo – udri me do zore

    • Milan Marinkovic каже:

      Među viđenijim američkim političarima, ne samo republikancima, Ron Pol je verovatno najvatreniji zagovornik liberalne kapitalističke privrede bazirane na otvorenoj tržišnoj utakmici između privatnih nosilaca kapitala, i u isto vreme najveći protivnik mešanja države u privredno-tržišne tokove, kako kroz vlasništvo nad kapitalom, tako i kroz neumerenu budžetsku potrošnju i agresivnu poresku politiku. Ako je taj isti Ron Pol zaista o „neoliberalizmu“ izjavio to što kažete, onda je to samo još jedan dokaz da to što autor i njegovi istomišljenici nazivaju „neoliberalizmom“ nema nikakve veze sa liberalnim kapitalizmom; štaviše, dalo bi se zaključiti da su ta dva modela u ogromnoj, ako ne i potpunoj, suprotnosti.

Pristigli komentari