Rubrika | Ivan Ergić

Počinilac, žrtva i sloboda

Posvećeno tridesetdvojici revolucionara kojima je Avgusta 1941. uspelo bekstvo iz sremskomitrovačkog nacističkog zatvora

Posle II svetskog rata, neki autori su analizirali psihodruštvenu podlogu potpore nacizmu od strane širokih masa i prihvatanje represije, tj njihovo „bekstvo od slobode“ – kako je From naslovio jedno od svojih dela. Iako treba imati u vidu da postoji određena osetljivost i nelagoda kada se radi o analizi žrtve, ipak gotovo da ne postoji literatura o njenoj psihologiji. Pre svega jako su oskudna svedočanstva i ekspertize o njenom nemom pristajanju na status podređenog bića, koje se nužno postavlja takođe kao bekstvo od slobode, na jedan drugačiji način.

Ono što izaziva jezu, jeste pitanje zbog čega su se milioni Jevreja, Roma, Slovena, ali i mnogih drugih pognutih glava i mirno ukrcavali u kamione ili stočne vozove i izvršavali sva naređenja. Zbog čega su svi rezignirano i bespogovorno čekali svoj red za ulazak u gasnu komoru ili stajali skamenjeni pred jamom; to jest,  šta je to što u krajnjem parališe, oduzima, um i noge? I najzanimljivje, u čemu je razlika u tom bekstvu od slobode između onog koji ponizno izvršava naredbe s jedne strane, i bespomoćne žrtve, sa druge?

Može se za početakjednostavno pretpostaviti da mnogi od tih ljudi, kako na strani počinioca tako i na strani žrtve, nisu imali dovoljno razvijenu svest o slobodi. Međutim, kako to da je u civilizaciji koja je od strane filozofije proglašena za krajnju tačku razvoja duha, to jest razvoja svesti o slobodi, došlo do pada u mračno, u neslobodu i poniznost, kako na strani žrtve, tako i na strani izvršitelja? Prosvetiteljstvo na jasan način tu doživljava svoj bankrot, a samim tim i čovek kao slobodarsko i umno biće koje ne robuje svojim instinktima, ali ni heteronomnim, tuđim silama.

Hana Arent je izučavala fenomen „banalnosti zla“ koje se sprovodi po automatizmu izvršenja naređenja i poštovanja pravila i dužnosti. Ta pravila deluju kao bezlična sila koja uređuje odnose među ljudima u hijearhiji i podrazumevaju nekritičnost kao fenomen svesti i submisivnost kao fenomen duše. Sve počinje strahopoštovanjem prema birokratizovanim silama a završava nekritičkim izvršavanjem upustava i naloga nadređenog, i to kako u mirnodobnim tako i u ekstremnim uslovima. Zbog toga upravo ni liberalna društva ni tzv. demokratije nisu imuni na to.

Evo šta na jednom mestu kaže toliko citirana i toliko osporavana Hana Arent, povodom suđenja Ajhmanu:„Uprkos monstruoznosti počinjenih dela, počinilac nije bio ni monstrum ni demon, i jedina njegova posebna karakteristika koja se mogla detektovati u njegovoj prošlosti, kao i tokom sudskog procesa i ranije tokom policijskih saslušanja, bila je nešto potpuno negativno – to nije bila glupost, nego neobična, sasvim autentična nesposobnost da misli“.

Sartr je na taj način opisivao klasičnog antisemita. On se ne ističe mnogo i nema jasno izgrađen stav već je jednostavno u gomili u kojoj nalazi osećaj pripadnosti, a naročito ako je on deo neke hijerarhijske strukture. Nekritičko poštovanje autoriteta i zakonitosti jednog društva dovodi do razaranja individualne, prometejske svesti, jednom rečju, razara se čovek koji je sposoban da misli. U okviru iste logike razara se i čovek koji je sposoban za odgovornost, a odgovornost upravo postoji samo ukoliko je čovek radiklano slobodan.

Oto Oledorf, bivši komandant Einsatzgruppe D, zadužene za likvidaciju Jevreja prilikom nacističke invazije na SSSR u svom svedočenju kaže: “Nikada mi nije palo na pamet da bi moja naređenja mogla biti nepravedna… Vjerovao sam propagandi da su svi Jevreji kriminalci i niža ljudska rasa… Misao da bi neko trebao odbiti ili izbjeći naređenje o likvidaciji Jevreja, uopšte nije bila u mojoj glavi.” Analizira se kolektivno stanje svesti velikog dela nemačkog naroda koji pristaje na neslobodu služeći državi i njenoj monstruoznoj politici. Ova i submisivnost žrtve imaju isti koren, jedni su ponizni izvršitelji vlasti dok su drugi izvršitelji naredbi nekih drugih izvršitelja.

Često dolazi do stvaranja automatizama i reprodukcije određenog ponašanja ljudi unutar jednog sistema, koji je nužno povezan sa suptilnom moći i koji proizvodi specifične vrste i oblike apatije i konformiteta. Nacistički službenici i članovi, pa čak i oficiri višeg ranga su govorili o građanskoj i patriotskoj dužnosti, sažetoj u banalnom komentaru „da su samo radili svoj posao“. To su razvijeni ideološki rituali i proces biopolitike koji stvara određenu vrstu psihe i koja sebe vidi kao mali šraf u jednoj funkcionalnoj celini države i društva. Ovo naravno nije nemački specifikum, već postoji u svim društvima napravljenim na principu iracionalne dužnosti i podređenosti.

Živi se u vremenu kada vlasti sprovode opsežna testiranja građana na spremnost za odbranu svoje slobode. Za vreme antiterorističke histerije, koja još uvek traje, ljudi pristaju na drastično smanjenje ljudskih prava. Pristaju da budu ne samo nadgledani već i oni koji nadgledaju što ima u stvari zajednički psihološki koren poniznosti i straha. Socijalna psihologija ostaje disciplina koja će imati ključ za politička previranja, krize, ratove i ustanke. „Strah“ i „hrabrost“, od psiholoških termina postaju nužno i politički termini. Zbog toga emocionalizacija svesti i razuma, politizacija nagona, postaju presudni za održanje i produženje života vladajućim sistemima.

Vanredno stanje nije samo odlika totalitarizma, kako to priznaje i najveći teoretičar „vanrednog stanja“ Đorđo Agamben, već je on moguć i u demokratijama. Tada dolazi do regresije i ponovnog bekstva od slobode, koji je uglavnom podsvesan, i jedina razlika je što počinilac postaje slepi sledbenik, a žrtva „homo sacer“, njegov goli život nije više sa ničim zaštićen i postaje obično meso. Zbog toga, neka vrsta konstantnog vanrednog stanja ili tenzije je idealna za stvarnje građanina koji bira sigurnost pre slobode.

Dakle, takozvana građanska civilizacija ili građanski sloj nije ništa manje submisivan od slojeva tradicionalnog društva. U stočne vagone pognute glave su ulazili i doktori, advokati, činovnici. Dok su, s druge strane, ti isti doktori i advokati odobravali i sprovodili volju vlasti koja je milione poslala u smrt. Dakle, građansko društvo čiju suštinu čini „svest o slobodi“ i svest o ljudskim pravima je običan mit. Ovako to formuliše Markuze: „U razvijenoj industrijskoj civilizaciji prevladava ugodna, uhodana, razumna, demokratska nesloboda“. Dakle, društvo još nije stiglo do radikalne svesti o slobodi koje ga čini imunim na psihološku manipulaciju ili ideološku indoktrinaciju.

O čemu se u stvari radi? Naime, nije nikakva slučajnost što su uglavnom zagriženi revolucionari i levičari bili ti koji su bežali iz zatvora, probijali ograde, pružali otpor prilikom hajki i hapšenja, ili počinjavli samoubistva kad su videli da nemaju izlaza. Brojna svedočenja govore o njihovom držanju prilikom isleđivanja i mučenja, nečemu što je kasnije bilo u samom temelju njihove istrajnosti i na kraju pobede. To nije prometejski romantizam već nešto što treba biti prometejski realizam u dobu koje razvija sve sofisticiranije oblike represije i pokoravanja. Ako se ljudi ne probude i ostanu na nivou konformirane svesti doći će se opet u situaciju sličnoj onoj koju Ljubodrag Simonović briljantno sažima: „da jedan nacista sam vodi sto seljaka na Kozari“.

To znači da treba ići ka radikalizovanju svesti o slobodi. Iskustva iz prošlosti sugerišu da je podjednaku dozu submisivnosti pokazivao čovek građanskog društva pritisnut kafkijanaskim silama kao i provincija sa patrijarhalnom hijerarhijskom kulturom i odnosima. Pobunjen i slobodarski energitizovan čovek je potreban kao preduslov svih društava, kritičan i surov prema sebi i društvu. Osetljiv na slobodu govora, medijske, akademske slobode, na pravo na dostojanstven rad, na zajedničko dobro, na društvo, na zemlju u kojoj živi, čovek koji je svestan da nijedna vlast nije od boga već da je sam čovek vlast.

Razumljivo je da vremenom logorašima i zatvorenicima biva ubijen duh, i to je ubijanje voljnog dela ličnosti. Porobljavanje svesti je nešto sasvim drugo, i to se radi suptilnijim metodama, ona se dešava u prirodnom, naizgled mirnodopskom ozračju. Verovatno, dobar deo te unezverene mase i kolona ljudi nije bio svestan da ide na klanje, međutim, postoje stvari koje pretpostavljaju ubijenu svest, neznanje i naivnost. Tzv. politički zatvorenici, ili ideološki, mahom imaju najrazvijeniju svest o slobodi zbog toga što su upravo ispolitizovani, više izloženi odnosima države i pojedinca, sile i čoveka koji mora da se izbori za pravdu. Dakle, ustanička svest i otpor pretpostavljaju ne samo voljnu dimenziju hrabrosti već i razvijen i obavešten, slobodarski um.

Zbog toga je psihologija pasivne žrtve i pasivnog počinioca slična, bez obzira što su na suprotnim stranama zločina. Svest o slobodi ostaje najveći istorijski konačnik, kao krajnja eshatološka svest. Ali prava slobodarska svest, ne ona koja daje privid slobode kao trenutna građanska nagodba u tzv. razvijenim društvima, koja je lažna svest, i to će se pokazati uvek kada dođe neki novi holokaust i kada će se sa lažnim zaprepaštenjem lamentirati nad prosvetiteljskim obećanjima i nadama.

Comments are closed.

Adsense

Po datumima

децембар 2013.
П У С Ч П С Н
« нов   јан »
 1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
3031