„U mnoge domaće velike privatne kompanije, sindikati nisu ni pokušali, a nisu se ni trudili, da ”prismrde”. Argument da vlasnici ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje bio je samo slab izgovor za nastavak ugodnog lenčarenja sindikalnih prvaka.“ – Miša Brkić, Kriza sindikalne industrije, Peščanik, 13.01.1014.
(U Brkićevom fantastičnom svetu, sindikati nisu uspeli da zagade čistotu privatnog sektora, zato što im se ovaj uspešno odupro samom svojom čistotom (kako ono beše „neoliberalizam ne postoji“).
U realnosti sindikata u privatnom sektoru nema jer u njemu u stvari nikakvi zakoni, osim običajnih, ne važe. Koliko je otpremnina u privatnom sektoru zaista isplaćeno? Koliko je prekovremenih sati plaćeno? Koliko je ljudi primeljeno na neodređeno posle 2 godine? Koliki je regres (čujem da je uobičajeno da je 1. dinar)? Sindikata u privatnom sektoru nema jer je odnos snaga utvrđen na 100:0.
Neke od ovih stvari ne važe ni u delovima javnog sektora.
Poenta ovog zakona je zaista u javnom sektoru, pošto u privatnom zakoni već ne važe. Treba isplatiti manje otpremnine radnicima koji će biti otpuštani iz preduzeća u restruktuiranju. A svim drugim, koji imaju manje od 60.000 uzeti koji dinar, umesto onog poreza koji su platili ovi koji imaju više od 60.000.
ps. Brkićevi tekstovi su zaista primer neobično čistog ideološkog razmišljanja: nesposobnost da se uopšte shvati drugačije stanovište, nesposobnost da se raspravlja, masivni ad hominem argumenti itd. Ali, skoro svi neoliberali su takvi.)
al što prenese ovog? „Možete poslodavcu natovariti koliko god želite visoke poreze, doprinose i beneficije koje treba da plati na radnikovu zaradu. Ali njih će na kraju uvek platiti radnik. Što su nameti veći, vaša neto zarada je manja. Jedini slučaj gde to nije tako su javna preduzeća (pogotovo kada posluju sa gubitkom). Tamo poreze i doprinose snose privredni akteri iz cele privrede. Kada poslodavac (koga postavlja država) dogovori sa radnikom bruto platu od 300, on može da mu je dodatno uvećava, recimo, po osnovu kolektivnog ugovora, uzimajući novac iz državnog budžeta koji pune svi građani. Lako je biti velikodušan i plaćati doprinose i beneficije tuđim novcem.“
mislim još je apsurdnije
http://www.dusanpavlovic.in.rs/mypage/Blog/Entries/2014/1/12_Ko_radniku_placa_poreze%2C_doprinose_i_beneficije.html
Zato što je dobro da se shvati da radnik sam sebi uplaćuje doprinose. To što niko ne zna kolika mu je bruto plata, što to ni u jednom ugovoru ne piše, to bi trebalo promeniti. Pavlović misli da svi znaju kolika ima je bruto plata i da uštedu na doprinosima poslodavac mora da prenese na povećanje zarade, što naravno ne mora niti će.
ok taj deo, ali ono o javnim preduzećima jednostavno nije tačno, da ne ponavljam o mantrama „uzimanje tuđeg novca“ i uopšte plarta u državnoj upravi JAVNOM sektoru, shvaćena kao „uzimanje“…iz čega se jasno vidi kako državu shvataju kao privatno vlasništvo vladajućeg uskog staleža