U javnom sektoru, uključujući JP u Srbiji je zaposleno preko 700.000 ljudi. Pretpostavimo da je 15% višak. To je preko 100.000 ljudi. – Saša Radulović.
Potrebni su nam domaćinsko ponašanje, dobar sistem, regulatorni okvir, nisko poresko opterećenje i smanjeni javni sektor. Prekinuti parazitski sistem koji jede društvo – rekao je Radulović.
Ovo će biti mala logička vežba. Naime, jedno od opštih mesta u programu Saše Radulovića je priča o 15% viška zaposlenih u javnom sektoru, koji su navodno posledica „parazitskog sistema“ odnosno, sugeriše se da su to ljudi koji su zaposleni po partijskoj liniji, a da potreba za njihovim radom niti postoji niti oni nešto rade. Zato je parola: „da živimo od rada, a ne od privilegija“. Ovih 15%, naime ne radi, nego živi od privilegija koje su im obezbedile partije.
Na stranu sad sam program „Dosta je bilo“, koji ima svoju posebnu logičku šemu, na stranu i podatak da naš javni sektor uopšte nije velik nego spada u manje javne sektore u Evropi. Sada ćemo se pozabaviti jednim detaljem na koji je u komentarima na ovom sajtu skrenuo pažnju Brana.
Da vidimo samo ovo: ako je tačno da je 15% zaposlenih višak i da su to oni koji su zaposleni po partijskoj liniji i da je rešenje da se tih 15% otpusti – Kako da znamo ko su ti?
Na primer, ako u nekoj vatrogasnoj stanici ima 100 vatrogasaca i ako je višak 15 vatrogasaca: kako da znamo ko su ti koji su višak?
Naime, nikome na čelu i u rešenju o radu ne piše da je zaposlen po partijskoj liniji.
Neko može da kaže, dobro onda ćemo otpustiti najgore radnike. Međutim, kao što svako zna, to što ste zaposleni preko veze, ne mora da znači da ste vi najgori radnik. Sasvim izvrstan čovek, može slučajno da ima vezu za neki posao koji je dobio.
Dakle, tvrdnje:
1) „X je zaposlen po partijskoj liniji“,
2) „X spada u 15% najmanje dobrih radnika“
3) „Za radom X ne postoji potreba“
4) „Rad X nemamo odakle da platimo“
5) „X ništa ne radi“
sasvim su logički odvojene tvrdnje.
Ako je ovo tačno, onda višak od 15% radnika u javnom sektoru nema nikakve veze sa pričom o „parazitskom sistemu“ koji je zapošljavao ljude u njemu, iako može biti tačno da je 15% zaposlenih višak (što nije tačno) i da su oni tu zbog toga što su partije na taj način obezbedile njihovu podršku (o ovome je pisala i Vesna Pešić, ali više kao o neminovnosti da se u slaboj privredi ljudi zaposle u javnom sektoru, jer nemaju gde drugo.)
To znači da, iako ove dve tvrdnje mogu biti tačne, one nam nikako ne mogu pomoći u smanjivanju broja zaposlenih za 15%, jer bi osim njih trebalo da znamo i KO je taj ko je zaposlen po partijskoj liniji, što ne znamo. Osim toga, činjenica da je neko zaposlen po osnovu neke veze, nije u bilo kakvoj logičkoj vezi sa njegovom sposobnošću. Tako da s jedne strane, ne možemo da otkrijemo ko je zaposlen u „parazitskom sistemu“ direktno, a ne možemo ni posredno preko sposobnosti, pošto one nisu u logičkoj vezi. A pitanje je i da li kriterijum zaposlenosti po osnovu „veze“ dobar kriterijum pri otpuštanju.
Dakle, praktične koristi od priče o „parazitskom sistemu“ koji je zaposlio višak od 15 % zaposlenih nema. Bilo da je „parazitski sistem“ sistem zapošljavanja po partijskoj liniji postojao, bilo da nije, ta informacija nam nikako ne može koristiti u razmišljanju o tome šta uraditi sa javnim sektorom.
Drugim rečima, NIŠTA nam ne garantuje da u akciji smanjivanja javnog sektora za 15% ne bi bili otpušteni oni zaposleni koji nikakve direktne veze sa navodnim „parazitskim sistemom“ nemaju.
ps.
Ipak, ne moramo se oko ovoga previše uzbuđivati. Suština „parazitstva“ i nije u nekakvih 15 % viška.
Saša Radulović govorio je večeras na tribini u Smederevu o stanju privrede i dzrzavem upoređujući ih s organizmom koji su napali paraziti, a na vrhu tog sistema on vidi Aleksandra Vučića.
Ključni problem Srbije kao društva je parazitski, partijski sistem, kojim se finanisiraju političke stranke kao paraziti, smatra Radulović.
„Svi smi živimo u parazitskom sistemu koji treba da menjamo i ono što je cilj grupe građana ‘Dosta je bilo’ jeste upravo izgradnja sistema koji će biti na strani vrednih ljudi, a ne na strani parazita“, rekao je Radulović.
„On je shvatio da treba da ima drugačiju retoriku, da priča o reformama“
Ok, kada se problem postavi tako, u formi jednacine, deluje neresiv, odnosno svako resenje se cini relativnim, krajnje proizvoljnim i logicki neutemeljenim.
Medjutim, kada referiste na konkretnu realnost, konkretna preduzeca, konkretne kabinete, stvari se lagano kristalisu(brojke postepeno rastu).
Kljucne reci: sistematizacija i racionalizacija;
Npr. koliko je zaposlenih pravnika u javnom preduzecu koje se bavi pruzanjem usluga prevoza putnika(GSP) ? Koliko je zaposlenih pravnika u preduzecu koje se bavi proizvodnjom el.energije(TENT) ? Koliko je zaposlenih PiaRova i HaRova u javnim preduzecima i akcionarskim drustvima(EPS, Telekom) ? U kom periodu su zaposleni, na kojim poslovima, kakvi su im ucinci ?
Koliko je pojedinaca zaposlenih u Institutu drustvenih nauka u svih pet centara ? Kako su se zaposlili ? Koji smisao drzava/gradjanstvo nalazi u finansiraju njihovog vegetiranja (osim sto su mirni i cute) ? Da li znate da je Zoran Djindjic bio na plati u Institutu za filozofiju i drustvenu teoriju od 1988. do 2003, a da nijedan clanak u tom periodu nije objavio ? Da li znate da je V.Kostunica jos na platnom spisku pomenutog Instituta, a da mu je naucna aktivnost odavno u „crvenom“ ?
Radulovicev apel je poziv na razvlascivanje/demontazu partokratije, jer paraziti nisu samo obicni cinovnici zaposleni preko partijskih linija, dakle ljudi koji primaju platu zato sto dolazi na kobajagi posao jer poznaju nekoga( nemaju drugi posao), a ne zato sto nesto privredjuju. Sam partijski sistem je parazitski sistem. Ne postoji drzava, vec partije. Ne postoje institucije, vec partijske filijale. Ne postoji opsti/zajednicki interes/i, vec partijski/partikularni interes/i. Pojedinci nisu gradjani, vec glasaci(nevidljivi cinizam partijske masinerije).Ne postoje sudovi, vec partijske represivne ispostave. Princip podele vlasti se u nasoj politickoj realnosti svodi na podelu resora izmedju partija-tebi privreda, meni finansije, njemu policija, njima odbrana, ja tebi drz.sekretar au sport, ti meni u kulturu and so on.Svaka partija ima svoj feud,svoj organizam na kojem se napaja razarajuci ga. Koje javno preduzece nije pod partijskom kontrolom ? Nijedno ! Cija su javna preduzeca,partijska ili nasa/javna !?
a šta u programu Radulovića garantuje da će Koštunica biti otpušten, a ne baš onaj koji ima najbolje i najviše naučnih radova?
uputite mene neznavenog na jedno slovo načina refporme javnih službi i institucija, osim mantranja o 15% i ukidanja zakona o radu – jedinog sredstva koje na sudu može da pomogne onom što ima najbolje radove a otpuštem je umesto koštunice
Prvi korak se sastoji od definisanja cilja/detektovanju problema(preglomazni i neucinkoviti javni sektor svakako je jedan od njih ), drugi korak se tice predlaganja sredstava(formalnih i finansijskih), dok je treci njihova operacionalizacija.
Radulovic o problemima govori nacelno na posve jedinstven i nekalkulantski/nepopulisticki nacin. Radulovic predlaze okvir, odnosno polje delovanja, dok se konkretna resenja prosto namecu (da li je zdrvorazumno da dolazak na posao(ne i privredjivanej) ne podrzumeva zaradjenu platu; da figuriranje na platnom spisku ne garantuje naknadu za necinjenje). U tom smislu, lako cemo se Kostunice i njemu slicnih neradnika(fiktivno zaposlenih, ali ne i fiktivno nagradjenih) ratosiljati. Koji su vase sugestije ?
Podastrite ih, ja cu vam predociti svoje.
R je rekao je ono sto nam je svima poznato: da nas unistava preskupa drzava(deo plata i penzija se transferise iz kredita), da su partijska preduzeca konfiskovale javne resurse, da je amaterski/populisticki/burazerski dizajnirana privreda krahirala, da je sprovedena privatizacija pljackaska(koji neoliberal osudjuje bilo koji oblik privatizacije ?), da su preduzeca u restrukturiranju veliki teret za drzavu( njihovo odrzavanje i milostinja radnicama kosta poreske obveznike 750miliona evra godisnje), da su lokalni ex-giganati pokradeni od strane partijskih rukovodstava(novih poslovnih elita)…
Cini mi se da arogantno podizete lestvicu vlastitih zelja. Nije dovoljno da dojucerasnji ministar(danas verodostojni insajder o demagogiji SNSa i tehnikama sarmiranja arapskim/nemackim/americkim toboz investicijama) ukaze na probleme pracene inovativnim resenjima(licne karte, rasterecenje privrede kroz smanjenje izdataka na doprinose, ukidanje partisjkih upravnih i nadzornih odbora …), vec ocekujete/zahtevate minucizno definisan redosled aktivnosti(ni da vam ih nacrta, necete ustuknuti – toliko o mogucoj argumentovanoj raspravi).
Faza 1:
Političar na vlasti postavi direktora, direktor zaposli svoja 3 prijatelja. Političar pod pritiskom javnosti naloži tom istom direktoru otpuštanje 2 radnika. Direktor otpusti dvojicu koju nije on zaposlio nego prethodna vlast.
Faza 2:
Promeni se vlast, novi političar na vlasti promeni direktora. Direktor zaposli svoja 3 čoveka. Pod pritiskom otpusti 2 čoveka koja nije on zaposlio, ali koje nije zaposlio ni prethodni direktor, jer su oni u medjuvremenu prešli u njihovu stranku da bi zadržali posao.
Faza 3:
Radulović plasiranjem svoje propagande postane neko i nešto i naredi direktoru da otpusti još 2 radnika viška, bez zapošljavanja. Direktor otpusti još 2 radnika koja nije zaposlio ni jedan od pomenutih direktora.
Rezime:
Tri garniture vlasti, 6 ljudi politički zapošljeno, šestoro ni krivo ni dužno otpušteno!
P.S. Premlad sam da se jasno sećam samoupravljanja i jednopartijskog sistema, ali nije tada bilo baš sve tako crno izgleda, bar što se ekonomije tiče!
bravo, o tome pričam
Treba li, ako se konsekventno izvede logika Radulovicevih stavova o javnom sektoru, likvidirati i politicke partije, partijski pluralizam, demokratiju kao takvu i javni sektor kao podlozan korupciji i zloupotrebama i inaugurisati vladu strucnjaka, eksperata, tehnokrata i apsolutnu suprematiju privatnog interesa. Opste dobro i javni interes u njegovom politickom svetnonazoru predstavljaju prazno mesto
Pitanje demokratije (vladavine bez transcendentalnog pokrica – vlast onih koji nemaju osnov da vladaju, kao ni osnov da njima bude vladano- Z.Ransijer) drevna je kontroverza. Radulovic nije idealista/utopista. Samo se zalaze za vapecu rigidnu regulativnu reformu. Kapilarno polje partijskog uticaja/mesetarenja mora biti iscrpljeno/zauzdano. Partije nisu i ne bi smele da budu privredni subjekti(konflikt interesa – ogoljavanje partijskih/partikularnih kompeticija oko javnih/opstih resursa). Partijski pluralizam je zamisljen da reflektuje pluralizam interesa nosilaca suvereniteta/gradjanstva. Cije interese zastupaju „nase“ partije ? Kako zive partijski lideri i njihovi epigoni ? Zahvaljujuci kojim/cijim resursima(finansije, prostor + administrativna i bankarska tolerancija…) ? Da li poznajete jednog siromasnog politicara, kao sto poznajete desetine siromasnih ne-politicara ?
Izlisna je apsolutisticka/usiljena kompromitacija svake alternative(ili prosto razgovora o njoj); lako se prometne u neuhvatljivu trivijalizaciju.
Javni sektor je samo delimice javni; posredi je rec o partijskom sektoru koji samo pruza javne usluge. Ne postoji nijedno javno preduzece koje nije partijsko, koje ne pripada partiji.
Sasa Radulovic je jedini politicki akter u poslednjih 25 godina koji je za samo 4 meseca demionstrirao kako se stiti javni interes. Ne znam odakle imputacije tipa „prazno mesto“ !? Pitam se iz koje stranacke Centrale dolaze ?
Umesto svih tvrdnji od 1-5 mozda npr ovakva ideja:
– Da se rok od npr 6 meseci da institucija napravi jasan presek i plan sa budzetom.
– Ako ne stigne plan – otkaz direktoru i novi konkurs na koji ce se javiti neko ko zna da napravi plan
– Na kraju perioda preda se izvestaj o ucincima (proverljivim) koji se verifikuje i onda prvi put imamo nekakav reper i parametre po kojima moze da se pravi sledeci plan
– U nekoliko iteracija stigne se jasno do toga da li ima viskova/manjkova i ko je visak/gde fali.
Ja bih tako radio sa delom svoje privatne firme, ZASTO mislite da bi drzava trebala da radi drugacije? Sve je merljivo i sve kosta a resursi nisu neograniceni. Ovo dopusta i da je „parazit“ primljen po politickoj liniji u medjuvremenu naucio (ili vec znao) posao i onda postaje konkurentan u okviru svoje institucije i (posredno) na trzistu.
Ne mislim da je problem ustanoviti ko je višak a ko nije, odnosno ko je partijski zaposlen a ko nije. Čak šta više, ne mislim ni da je to bitno jer partijski zaposlen čovek može igrom slučaja jako profesionalno da obavlja svoj posao. Posmatrajući iz ugla diplomiranog geodetskog inžinjera mislim da bi bilo dovoljno nepunih 60 dana dati jasan presek stvarno potrebnih i stvarno nepotrebnih kadrova i radnih mesta u svim katastrima Srbije, vodeći se principima koje je dao MikeLDN. Ako bih Vam rekao da FRIZER ucrtava (evidentira) vaš objekat na Katastarskom planu, sve bi Vam bilo jasno.
Ukoliko bi napravili jedan turistički obilazak po Službama za katastar nepokretnosti naišli bi na minimum 65% zaposlenih koji NE POZNAJU zakon koji SPROVODE. Zaista žalosno. Tipičan primer je Zakon o „Katastarskoj legalizaciji“ ili „Veljin Zakon“ koji pri tom nema apsolutno nikakve veze sa legalizacijom već samo evidenciji objekata i njihovih vlasnika. Da ne kažem da su za taj projekat dobili 60 miliona dolara od Svetske banke a od vlasnika objekata će naplatiti samo kroz takse za evidenciju objekata približno 45 miliona dolara. Postavlja se pitanje čemu onda kredit?
No, ono što mislim jeste da je neophodan permanentan i strog nadzor i eto 15% kojih je potrebno otpustiti (bilo oni partijski zaposleni ili ne), u roku od dva meseca .