„Jer oni koji ne glasaju i koji daju bele listiće ne mogu da se bune.“ – naglasio je Tadić.

Posle nekog vremena – ovo je bajata Tadićeva izjava – ipak sam uspeo da shvatim šta se krije iza ove Tadićeve rečenice koju zna da ponovi dosta ljudi. Na jednom nivou, ona zaista ima smisla: onaj ko ne izađe na izbore ili glasa belim listićem nema pravo da se buni – na rezultate izbora. Jer, zaista je na relativnu pobedu nekoga mogao da utiče, a nije uticao koliko je mogao.

Jedino je problem što se na rezultate izbora nikad nije bunio niko koga znam da je glasao belim listićem. Zašto nas onda Tadić upozorava da svojim činom oduzimamo sebi pravo da se bunimo?

Da bi se to shvatilo, treba se setiti jednog drugog krivog razumevanja belih listića, koje je bilo popularno i pre dve godine – da su beli listići „pasivan“ stav, da je to odustajanje od političkog stava itd. (ništa nije bilo dalje od istine). Kad to imamo u vidu, onda Tadićev stav znači da su, odlukom da se pasiviziraju, beli listići istovremeno sebi oduzeli politička prava i u naredne četiri godine.

E sad, pošto u zakonu i pravilima političkog života ne postoji način da sami sebi zbog nečeg oduzmete politička prava (kao nekad što nije postojala mogućnost da sami sebe prodate u roblje), Tadićeva izjava može samo da znači da bi on belim listićima rado oduzeo politička prava.

Jer, ako oni nemaju pravo da se bune, onda verovatno oni koji su ranije glasali imaju pravo da se bune. Međutim, ne i tako da ne glasaju (pošto onda opet nemaju pravo da se bune). Imaju pravo da se bune, ali moraju da glasaju. Što znači da ni oni nemaju pravo da se bune.

Niko, drugim rečima, nema pravo da se buni.

Vidite kako u nekoliko koraka dođemo do definicije političkog sistema.