Ima li, ili nema cenzure u Srbiji, pitanje je sad?

Na njega se daju radikalno različiti odgovori u zavisnosti od strane barikade na kojoj ste, ali se malo ko trudi da objasni o kakvoj cenzuri se radi. Postoji verovatnoća da akteri u ovoj priči imaju na umu različite „cenzure“ i to da ih imaju na umu namerno.

Oni koji misle da cenzure nema, koriste pojam cenzure koji opisuje davno nestalu stvarnost. Taj pojam pretpostavlja da postoje u principu nezavisni mediji koji se po svaku cenu drže svoje agende („ideologije“, ako hoćete), nezavisno, u skladu sa tim biraju teme, i onda vlast u određenom trenutku procenjuje da joj određeni sadržaj ne odgovora i zabranjuje njegovu distribuciju javnim aktom. Ta je cenzura nekada postojala, ali odavno više ne postoji skoro nigde, pa se možemo složiti da ovakve cenzure nema ni u Srbiji.

No, većina medija, ili mediji sa najvećim tiražima ili najvećom gledanošću, ipak objavljuju samo ono što odgovara vlasti.
Da li je to tako zato što su cenzurisani u ovom starom smislu? Nije. Ovi savremeni mediji rade za klijente iz prostog razloga što rade za njih – oni jednostavno funkcionišu kao PR agencije. Rad u korist nekog subjekta nije posledica cenzure, nego angažmana. Političari i tajkuni ne zovu medije da ih opomenu da ne objave ono što bi ovi želeli da objave, nego ih zovu da objave ono što oni hoće da objave.

Naravno, nisu svi mediji takvi, ali su skoro svi skloni da budu takvi. U okviru ovog angažmana, koji je inače suprotan novinarskom kodeksu, komunikacija sa političarima ili povezanim licima je redovna i normalna i sigurno je da u toku te komunikacije ima svačega. Međutim, da ova angažovanost postoji ne dokazuje se tako što se prisluškuju razgovori urednika ili što se oni ili političari pitaju da li ima cenzure, nego analizom sadržaja medija. Dovoljno je u kolone poređati subjekte politike i biznisa i pratiti da li su oni pozitivno ili negativno „uokvireni“ u medijima i koji je intenzitet tok uokviravanja, da se dobije precizna slika o angažovanosti.

Tako bi se jasno videlo da su, na primer, Kurir, Informer, Pink i delimično Blic, angažovani u korist trenutne vlasti. Ta vlast verovatno procenjuje da je to u odnosu na njihove interese dovoljno. Ali, to ne znači da vlast cenzuriše ove medije, oni jednostavno rade za nju. Ostali mediji disciplinuju se bilo generalnom finansijskom zavisnošću, bilo povremenim javnim opomenama, kakve je nedavno dobio RTS.

Ona nekadašnja „cenzura“ u stvari je prošlost, jedino što je sa njom nestalo i novinarstvo u klasičnom smislu. Zamenilo ga je PR novinarstvo, koje prevashodno brine o finansijskim intersima vlasnika i potrebama klijenata. Ovom temom se naravno niko ne bavi. Trebalo bi Savetu za štampu prijaviti, ne da se novinasrki kodeks ne poštuje u slučaju neke određene ličnosti, nego da se ne poštuje u opšte u smislu posvećenosti novinarstva klasičnom kodeksu. Savetu za štampu, koji se sastoji od glavnih urednika odgovornih za takvo stanje.

Ovakvu šemu, naravno, nisu izmislili SNS i Vučić. Nije još uvek suvišno pomenuti da ga je izmislila i razradila Demokratska stranka, doduše, samo primenjujući norme neoliberalne logike.

Pošto su na ovaj način mediji okrenuti finansijskom interesu, nezavisno mišljenje preselilo se na internet. Tamo postoji mogućnost da se za manji ili mali novac, pa čak i besplatno, stvori prostor za objavljivanje nezavisnog mišljenja. Ovu slobodu da pišu nezavisno imaju, doduše, i kolumnisti i karikaturisti velikih medija, ali je ta sloboda retka i u stvari uopšte ne utiče na uređivačku politiku tih medija. Ona joj je dodatak, koji srećom postoji.

Internet mediji su, međutim, u principu marginalni. Barem danas nije problem jednostavnom analizom ustanoviti koliko je ljudi čulo za „Peščanik“, a koliko je pročitalo neki tekst na njemu, u poslednjih mesec dana. Pošto se najčešće ustanovi da je taj procenat mali, tako da ni teoretski ne može da utiče na bitne interese politčara, ovi mediji se mahom ostavljaju na miru na margini. Jedino krupne brljotine vlasti i posebni slučajevi mogu im dati veći značaj, osim standardnog uticaja na politički aktivnije javno mnjenje – i vlast onda ipak reaguje, nekom vrstom ometanja.

Noviji način ometanja je dosta jednostavni napad u kome se neki sajt ili stranica opterete velikim brojem zahteva, dovoljnim da privremeno ili trajno ispadnu sa mreže. Naravno da se vinovnici ovih napada teško prate i otkrivaju, a i da je njihovo otkrivanje lakše, trebalo bi da ih otkrivaju isti oni koji bi imali interesa da ih prikrivaju, pa taj posao i ne ide baš tako lako.

Da zaključimo, „cenzure“ nema, pa ipak je skoro čitavo medijsko polje ili kontrolisano finansijski ili rutinskim PR angažovanjem, ili je ostavljeno da razmišlja dokle bi trebalo da ide (javni servisi), ili je ometano u trenucima kada interesovanje za margnalne internet medije dostiže neki pik.

Danas je vreme kada je internet komunikacija dostigla vrhunac značaja i možda se u tome krije neka nada za budućnost. Pa ipak, ova sloboda je samo na klik od nekog hakerskog napada „albanskih“ hakera, da ne pominjem i strožije načine disciplinovanja.

Lek za ovu cenzuru je u sistematskoj priči o PR novinarstvu i predlozima da se mediji faktički i metodološki ograniče u svojoj PR transformaciji, prevashodno preko transprentnosti tokova novca u medijima i preko mera za sprečavanje izrazitijih PR kampanja.

Priča o cenzuri koja se zavrtela sada barem će sačuvati internet oaze od ometanja, ali, da li ste čuli da se neko bavi suštinom problema u medijima – da li ste čuli neki konkretan predlog kako da se stanje promeni?

A da, ima jedan predlog – da „država izađe iz medija“.

A da PR ostane.