Laissez-faire na FPN

Pošto nisam bio u prilici da prisustvujem prvom delu konferencije „Socijaldemokratska levica u Srbiji – postizborna analiza“ koja se u četvrtak 5. juna održala na Fakultetu političkih nauka, sada ću vam ispričati šta bih tamo rekao o levici, da sam stigao na vreme.

Pošto kod nas politička teorija ne utiče u značajnijoj meri na javno mnjenje, većina ljudi stav o političkim pitanjima izražava kroz jednostavne formule. Tako se nacionalistički stav skoro u celosti sadrži u uzrečici: „U socijalizmu nismo smeli da pevamo „Oj, vojvodo Sinđeliću“, a sad smemo“, dok je stav o samom socijalizmu sadržan u formuli „Socijalizam je idealan sistem, ali je nemoguć“. Po ovom stavu levičari su, dakle, ljudi koje ne treba pitati o realnoj politici, ali koji imaju dobru dušu i čije potrebe takođe treba nekako zadovoljiti, uslišiti i neku njihovu želju. Levičari su tu da daju ljudsko lice kapitalizmu, a ne da se pitaju o politici, jer je sve što bi oni predlagali nemoguće.

Druga stvar važna za levicu, jeste da prava levica postoji samo u demokratiji. Demokratija je, ukratko, sistem u kome stranke izražavaju interese demosa – građana, najpre tako što se zalažu za demokratske vrednosti, vrednosti koje su u interesu svih, a onda i za interese zaposlenih ili radnika u odnosu na kapital. Kod nas su stranke najčešće potpuno nezainteresovane za demokratske vrednosti – o čemu svedoči dugogodišnje ignorisanje stanja u medijima. A ako se pojavi neka opozicija, ona se zalaže takođe za interese kapitala, samo na drugi način.

Kada bi imali demokratski sistem i svest levičara da su i oni ovlašćeni da predlažu konkretnu politiku, a ne samo da ulepšavaju sistem, onda bi leva politika mogla biti svaka politika koja je drugačija od trenutne politike „privatna svojina je najbolji oblik svojine“, „strukturne reforme su nužne“ itd. Pošto takve politike nema, jasno je i da kod nas levica ne postoji, inače bi imali realistične predloge alternativne leve politike. A mi ih nemamo. Svako ko želi da bude na levoj strani, najpre treba da se pozabavi time što na scenu izlazi u kostimu nerealnog, nedemokratskog političara, koji mu je već skrojen. Za pravu levicu trebalo bi ovaj kostim zameniti drugačijim, a onda raditi na konkretnoj politici.

Skoro niko se kod nas ne trudi oko toga. Što nije smetalo da se na FPN okupi znatan broj ljudi da diskutuje o levici i da se predstavi kao levičar. Bilo je tu zanimljivih momenata. Novi predsednik DS Bojan Pajtić bio je prisutan, a predstavnica Lige socijaldemokrata Vojvodine njegov je program shvatila kao zaokret ka socijaldemokratji. Ja sam, kada sam pročitao: „Naš cilj može biti samo humaniji, pravedniji i efikasniji kapitalizam”, uz opasku da je skoro niko u DS nije podržavao Djilasovu socijaldemokratsku politiku, a da je politika DS uvek bila liberalna ili čak neoliberalna, mislio da Pajtićevo ugledanje na Tonija Blera, u odnosu na naglašeno socijaldemokratskog Đilasa, zapravo znači da se stranka pomera na desno, ka centru i mejnstrimu. Ali, izgleda da je sve to relativno, pa čak i Pajtićeve formulacije mogu, kad se bolje pogleda, biti dvosmislene. Bio je tu i predstavnik Nove stranke koji je rekao da je privrženost Nove stranke socijaldemokratiji „apsolutna“, iako je program NS zapravo ultraliberalan. Meni je posebno zanimljiv bio momenat kada se Željko Pavićević složio sa Filipom Balunovićem da je potrebno zaboraviti na ovu levicu koja se putem trećeg puta počela približavati centru i ponovo reafirmisati klasične socijalistićke tredicije, dok je Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije, sedeo pored njega i klimao glavom sa odobravanjem. Njegovo odobravanje postalo je još jasnije kada je uzeo reč i zapitao se „Da li smo mi, nas 300.000 poslodavaca u Srbiji, kapitalisti? /Da li je Duško Dugouško zec? Da li je Draža četnik?/, i „Da li smo mi neki desničari?“.

„Iako u Srbiji nema levice“, mislila je izgleda većina učesnika, „ako je ovo već neki skup o levici, evo mi nemamo ništa protiv da budemo ’levičari’“. Malo će se zamutiti to što smo neoliberali, a dobro dođe malo leve šminke. U to ime, i neoliberalne stranke biće leve, DS je leva stranka, poslodavci nisu kapitalisti, nego levičari. Zar je važno što levice nema, kad smo tu mi?

Na FPN, sve može.

1 odgovor ka “Laissez-faire na FPN”

  1. admin каже:

    Aleksandar Vulin: Voleo bih da živimo u socijalizmu, zalagao sam se za to celog života i zalagaću se i dalje. Međutim, u kapitalizmu, za koji smo se izborili, o zaradi se pregovara sa poslodavcem.

Pristigli komentari