Za početak, nije tačno da trenutni zagovornici teze da je cenzura u Srbiji izmišljena, recimo E-novine i Ištvan Kaić, nigde na internetu ne vide cenzuru. Pre nekoliko meseci oni su pronašli cenzuru baš na ovom sajtu. U tekstu: “Uklonjeni tekstovi Ištvana kaića i Pauline Jannusz” sa nadnaslovom “Predizborna cenzura na sajtu Dvogled”, nestanak nekoliko tekstova sa Dvogleda odmah je protumačen kao cenzura. U stvari se radilo o slučajnom brisanju tekstova koji su postavljeni sa jednog naloga, nakon jednog hakerskog napada, što je proniciljivije oko moglo da vidi i po tome što nisu nestali svi tekstovi Kaićevi i po tome što su sa nekim njegovim nestali i tekstovi Milana M. Ćirkovića i Pauline Januš. Mogli su, šta ja znam, na primer da pošalju mejl meni i pitaju šta je bilo sa tekstovima, ali nisu se odlučili za taj put, nego su odmah ceo slučaj proglasili za “nepopravljiv” slučaj cenzure. Slučaj je hteo da je baš nedavno nešto ipak popravljeno, pošto sam ponovo dobio tekst Milana Ćirkovića i objavio ga (svi tekstovi su inače bili već duže vreme u arhivi i nije bilo nikakve potrebe za njihovim brisanjem. Tekst Pauline Januš odmah je prenet i na druge medije).

Dakle, kada hoće, i E-novine i Ištvan Kaić mogu da pronađu cenzuru čak i kad je nema, ali se trenutno bave dokazivanjem da je nema onda kada je ima. U današnjoj Politici, Ištvan Kaić je dao svoj doprinos ovoj tezi. Po njemu, priča o izmišljenoj cenzuri pojavila se da bi se, po ko zna koji put, napakostilo trenutnoj vlasti i da bi se učmalo i pokvareno novinarstvo zaštitilo od “reformi” koje slede i u ovoj oblasti. Ne bi li sve ostalo po starom, izmislili su priču o cenzuri. Inače, u Srbiji nijedna vlast, a pogotovo ova, nikad nije pokušavala da kontroliše medije. To su sve fini ljudi, koji nikad ne zovu medije za bilo kakve usluge niti ih ometaju u radu, a medijski “poslanici”, isto sve fini ljudi, su večno daleko od pomisli da umesto da služe javnosti, ponekad posluže i vlastima i drugim klijentima u nekoj PR kampanji. To šta sadržaj medija već duže vreme VIČE da to nije tako i da je skoro sav sadržaj medija napisan u prilog nekog od klijenata, bez ikakvog obzira prema istini, objektivnosti i sličnim zastarelim tricama, zagovornike teze o izmišljenoj cenzuri nije puno zabrinulo. Čak i kad im premijer kaže da su napadi na Peščanik, došli sa dve adrese, pa posle zaboravi da kaže i sa koje dve adrese, to im ne znači ništa. Sve dok se ne pronađe korpus delikti da je vlast nešto zabranila ili da je zvala da se nešto skine sa portala ili nekog angažovala da obara sajtove, sve dotle se ne može govoriti o cenzuri, odnosno, kontroli medija.

Drugim rečima, oni svi sve to rade sami od sebe.

Što se mene tiče, pridružio sam se apelu #uLiceCenzuri, zato što je Dvogled bio pod napadom “albanskih hakera” već dva puta u 2014. godini, zbog toga što posle drugog puta nije proradio čak ni posle plaćenog backupa provajderu, što je čak i običan blog Dvogled2 koji sam otvorio u vreme dok se Dvogled nije mogao ažurirati, prestao da radi posle jednog malo posećenijeg teksta, zbog slučajeva napada na druge sajtove i zbog toga što već godinama pišem o skoro potpunoj kontroli nad medijima koja se zasniva na pretpostavkama nasleđenim od prošle vlasti, ali koje se do danas nisu promenile ni za jotu. Na primer, kao i ranije, još uvek je nemoguće znati veze reklamnih agencija i medija. Za naše kritičare teze o cenzuri, sve je to bezveze, oni bi eventualno da mi koji govorimo o cenzuri kažemo koga je neko iz vlasti zvao ili kome je neko iz vlasti platio da hakuje sajtove ili da zaćutimo. Međutim, ja bar svoju tezu o kontroli nikad nisam zasnivao na takvim znanjima o tajnim narudžbinama, nego na analizi SADRŽAJA medija, a to sam i naglasio barem desetak puta do sada.

Za razliku od ovog mog zastarelog pristupa, naši zagovornici teze da je cenzura izmišljena više vole da svoju tezu potkrepe nekom zaverom da se jedna, po svemu nevina, vlast napadne. Tako i Kaić zna da priča o cenzuri “služi” tome da se izbegne pitanje profesionalnosti novinara, a da se slučajevi cenzure izmišljaju “samo da bi se na osnovu toga dobio “argument” da se druge medije “napadne i optuži za cenzuru”. On zna i sve korake zavere: najpre se neki prilog postavi, a onda “misteriozno nestane” samo da bi se tako stvorio “efekat” cenzure. Na osnovu toga “rulja” pokreće “hajku” na tzv “diktatorski režim” i tako dalje, sve u “cilju rušenja vlade”. Jedna lepa teorija zavere. Teza je da cenzure zapravo nigde nema, ali se sve izmišlja iz političkih razloga.

Političke razloge Kaić iznosi u ovoj rečenici: “Ono što se smatra da pojedinim grupama svojevremeno nije pošlo za rukom zbog nesprovođenja zakona o lustraciji, sada pokušava da se nadoknadi u formi veoma sličnoj Bodrijarovom savršenom zločinu.”.Bodrijara na stranu, budući da sam i sam pre nekoliko godina počeo baviti lustracijskim umom, mislim da mogu da kažem nešto i na ovu temu. Nije “lustracijski um” izmišljen da bi razotkrivao motive napada na, inače nevine, Vučića ili Dačića, nego da ukaže na jedan pogrešan način suočavanja sa zločinima iz devedestih. Kod Kaića je to samo povod za priču o motivu i dokaz da su optužbe za cenzuru izmišljene. Ima tu jedan detalj, koji, meni bar, puno govori o tome. Ako se dobro sećam, a sećam se takvih stvari obično dobro, Kaić je reagovao internet komentarom na jedan od mojih tekstova o lustracijskom umu, a taj komentar je glasio “Šta fali lustraciji?” (ovo sad, na žalost, ne možemo dokumentovati jer sam zbog različitog spama i krađe trafikinga, a na kraju i zbog hakerskih napada, morao da obrišem ceo sajt filozofijainfo.com). Znajući ovo, već duže vreme podozrevam da ove novije tesktove, koji predstavljaju toliki skandal za jedan deo javnosti, ne piše onaj Kaić od pre 2 godine, nego neki njegov klon koji misli dosta suprotno od prvog Kaića. Tako da bi trebalo imati više razumevanja za autora ovih tekstova.

Umesto osude i zgražavanja možda bi trebalo više poraditi na tome da tekstovi koji govore o zaverama budu snažnije deligitimisani nego što su sada. Za razliku od zavera o kojima govore teorije zavere, same teorije zavere se mogu vrlo lako analizirati i kritikovati.

Dovoljno je autoru rečenice “Većina diverzija vraća se kao bumerang nazad onima koji su ih lansirali, što marginu razgaljuje još više, terajući je da bude ekstremnija i da sve manje bira sredstva za postizanje cilja.” – skrenuti pažnju da se o ciljevima drugih ništa pouzdano ne može znati.