Riba u vodi sistema

Primetili ste da, što se tiče naših medija, Mića Jovanović kao da nikada nije postojao. Afera bi slobodno mogla da se više nikada ne pomene. Mi ćemo se ovde vratiti na njega jer je slučaj Megatrend po svojoj strukturi jasnija i dublja slika sistema od BusPlusa i Zakona o radu. Sloj o kome se ovde radi ne tiče se monopola ili gubljenja prava, već sloja prevare, koji je takođe nezaobilazan deo sistema.

A priču o prevari i tranziciji najboje je započeti Dafinom i Jugoskandikom, mitskim i početnim prevarama tranzicije na Balkanu. Ako se sećate, u sred rata u Beogradu se pojavljuju banke koje nude ogromne kamate, mislim da je kamata bila 10% mesečno. Mnogi prodaju stanove i uključuju se u piramidalnu šemu. To traje više od godinu dana, sve do sloma, kada svi ostaju bez glavnice svojih uloga. Šema je bila dosta jednostavna: zahvaljujući deregulaciji, popuštanju pravila veznih za bankarsko tržište, na tržištu se pojavljuju banke koje nude nerealne kamate. One zapravo varaju građane, prikazujući kao solidno i moguće nešto što je nerealno po svim pravilima. Vlast im to dopušta i sve se završava velikom pljačkom i slomom. Dok traje prevara svi sarađuju, vlast, mediji i svi drugi, a građani strpljivo čekaju u redovima ne sluteći ništa.

Nije li ova šema: DEREGULACIJA (slabljenje univerzalnih normi) → PREVARA (ponuda neke usluge koja se lažno predstavlja), osnovna šema tranzicije? Nisu li kriza koja je nastupila 2008. godine i sadašnja kriza duga, rezultat iste šeme? Siguran sam da je svako ko se razume u bankarstvo i ekonomiju, a ko je mogao da prati tempo sa kojim su se davali i uzimali krediti u tranzicijskom periodu, posebno posle 2003. godine, mogao sa sigurnošću da zna da će 2008. nastupiti kriza, a da 2014. već niko neće znati kako da se galopirajući dug vrati. Pa ipak, svi su sarađivali, vlast je podsticala i aranžirala celu šemu, a građani su uredno uzimali kredite kao da je sasvim realno da će za koju godinu zarađivati baš za toliko više kolike su im rate. Međutim, niko im nije rekao da je to nerealno. Sada kada se kamate vraćaju, svi primećuju da su nam stope rasta takve da se ovi dugovi ne mogu vraćati. U Srbiji zbog toga za sada ne strada toliko privatna imovina, ali će uskoro „stradati“ državna, prodaju se komunalna preduzeća i velika profitabilna javna preduzeća, poput Telekoma. Ništa se tu drugačije ne dešava od onoga što smo imali ranije, prevara je samo nešto blaža, promišljenija i razvučena na više godina.

Šema DEREGULACIJA – PREVARA pojavljuje se svuda. U medijima, kodeks novinara je već odavno mrtvo slovo na papiru. Umesto u interesu javnosti, piše se i objavljuje u interesu vlasnika, odnosno, povezanih lica, političara i vlasnika reklamnih agencija. Tela koje bi trebalo da kontrolišu poštovanje kodeksa, sastoje se od glavnih urednika medija i bave se samo pojedinačnim slučajevima, a ne generalnom promenom prirode medija. Na divljanje tabloida niko nema odgovor, ni javnost, ni političari, ni sudovi, ni nezavisna tela, iz prostog razloga jer šema deregulacije podrazumeva da niko ne reguliše ovu sferu. Novinarska udruženja jedino traže da se „dtržava povuče iz medija“, kao da trenutno stanje nije nastalo upravo tako što se država povlačila iz medija odustajući od njihove regulacije i kao da privatno vlasništvo bilo šta ovde rešava – svi tabloidi su već u privatnom vlasništvu.

Pa i čitava politika i neoliberalna ekonomija prate našu šemu. Deregulaciji odgovara opšte mišljenje da treba „departizovati“ javnu sferu, sprečiti državu da odlučuje u javnim preduzećima. Rešenje za sve je privatizacija resursa, pod obrazloženjem da je „privatni vlasnik uvek bolji“ ili da su javna preduzeća „partijski plen“. Traže se i sprovode „bolni rezovi“ i „agresivno jačanje privatnog sektora“. Sve ove bolne reforme sprovode se sa obećanjem da će se njihopvom primenom smanjiti nezaposlenost, smanjiti javni dug i povećati nivo usluga u društvu. Međutim, upravo odsustvo bilo kakve racionalne kritike ove šeme, bilo kakvih referenci u svetu i regionu, pokazuje da se i ovde radi o našoj šemi. Zašto bi lakše otpuštanje dovelo do veće zaposlenosti? Ako je na neki način to ipak moguće, zar vam nije čudno što o tome NIGDE ne postoje precizne rasprave, sa primerima drugih zemalja ili razvijenom ekonomskom logikom? Mi nismo bez razloga u sredini ovakve šeme, zar već decenijama ne pokazujemo da nas je lako prevariti na ovaj način?

Ukratko, kad bi zaista imali ekonomske fakultete, morali bi imati i ekonomiste, kad bi zaista imali filozofske fakultete, morali bi imati i filozofe, koji su o ovoj šemi već učili i znaju i hoće da je obrazlože u javnosti, pomažući da se mogućnost prevare ublaži ili izbegne. Ali, nigde ni traga od toga. Kada je trebalo pokrenuti zamajac tranzicije, neko je rešio da se poverenje u banke mora povratiti posle afera sa Dafinom i Jugoskadikom, jer je trebalo da na naše tržište dođu mnoge druge banke. Ako bi danas ponovo uspostavili kriterijume potrebne da se prevare spreče, to bi moralo biti u interesu neke dovoljno značajne grupe, sposobne da tu operaciju izvede. Ko bi to mogao biti?

I junak naših dana, Mića, (koliko je ljudi gledajući film „Vuk sa Volstrita“ pomislilo da u svojoj sredini imamo pandan glavnom liku), odlično se uklopio u novonastali sistem. Ako je istinita priča o „slepom“ polaganju ispita u sedamdesetim, i sudeći po aferi sa nepostojećim doktoratom sa LSE, Mića je oduvek bio sklon da stvari prikazuje na način koji mu odgovara, a koji ne odgovara baš istini. Zbog ove svoje osobine mogao je da u sistemu pliva na veoma uspešan način, pošto se njegova sklonost poklopila sa mogućnošću da se do diploma stiže na mnogo lakše nego ranije.
Mića je živeo kao riba u vodi. Sada kada je na suvom, samo je pitanje da li će ga sistem vratiti u vodu ili malo propržiti da bi prevara mogla da se nastavi.

Nužan uslov sistema prevare je da nas prevari da nije u pitanju prevara.

 

1 odgovor ka “Riba u vodi sistema”

Pristigli komentari

  1. […] “ Rešenje za sve je privatizacija resursa, pod obrazloženjem da je „privatni vlasnik uvek … […]