Pošto kod nas skoro svi misle da od filozofije nema nikakve koristi, sada ćemo demonstrirati suprotno i to baš na primeru cenzure, oko koje se lome koplja u Srbiji poslednjih dana. Jedni tvrde da cenzure nema i traže dokaz – “smoking gun” – cenzure bez koga ne žele da razgovaraju o tome, drugi tvrde da cenzure ipak ima. Čini se da ovi prvi slede “filozofiju” da se kao znanje priznaje samo ono što poseduje ovakav dokaz. Ostalo su priče.

Međuim, stvari ne stoje baš tako kao što se u ovom popularnom načinu mišljenja pretpostavlja. U stvari je suprotno: za ogromnu većinu naših znanja ne postoje demonstrativni dokazi, a ona ipak nastavljaju da budu znanja. Evo nekoliko primera. Kada vas neko udari sa leđa, kao u igri “zuce”, i vi se okrenete i pored sebe vidite samo jednog čoveka, sva je prilika da ćete pretpostaviti da vas je on udario. Možete doduše, uzeti u obzir i da vas je udario neki Japanac iz Japana, tako što je u momentu veoma produžio ruku, ali ćete verovatno ovu pretpostavku odbaciti kao besmislenu. Dobro, kažete vi, to je tačno u ovim iskonstruisanim slučajevima, ali u normalnoj nauci valjda postoje demonstrativni dokazi za sve tvrdnje, ipak je to nauka? Hm, jeste nauka, ali ne postoje demonstrativni dokazi ni tu. Na primer, ako sada bacim ovu hemijsku na pod, ona će pasti privučena silom zemljine teže. Ali, možda se to nije desilo, možda ju je Bog najpre učinio da bude bez težine, a onda je grupa anđelčića povukla prema podu da se ovaj božiji marifetluk ne vidi. Ja u stvari nemam dokaze da se nije dogodilo ovo drugo, ali s razlogom uzimam da se dogodila ova prva varijanta sa gravitacionom silom, barem dok se ne dokaže drugačije. Isto je u stvari u svim primerima naučnih hipoteza. Na primer, mi pretpostavljamo da se evolucija odigrala na osnovu prirodnih i spontanih uzroka mutacije i selekcije, ali možda je u stvari bilo tako da su gene premeštali oni anđelčići od malopre, ali to ne možemo dokazati. Pa ipak, iako sve ove stvari ne možemo dokazati, uzimamo da su neke od njih istinite jer su najlogičnija objašnjenja. Pri tom dozvoljavamo da naša mišljenja nisu potpuno dokazana i da mogu biti pogrešna.

Slično je i u politici. Ako neki političar grli ili spašava decu pred kamerama, reći ćemo da se radi o političkoj manipulaciji, jer je korišćenje dece u političkim kampanjama marketinško pravilo koje nije od juče. Ako ste objavili neki tekst koji se ne sviđa nekoj političkoj stranci ili instituciji, a posle vidite da vam je sajt oboren, prvi na koje ćete posumnjati su upravo ta stranka ili institucija, osobito ako znate da imaju mogućnosti da urade tako nešto. Ako neka reklamna agencija ima u ruci, recimo 50% novca namenjenog za reklame u Srbiji, onda ona može da utiče na sadržaj medija. Sve ove pretpostavke su deo normalnog i logičnog načina gledanja na stvarnost i predstavljaju osnovnu logičku mrežu kojom uspevamo da stvarnost strukturišemo i zahvatimo. Ako bismo se, dok mislimo, držali samo onog za šta postoji demonstrativni dokaz, ako bismo recimo za mogućnost uticaja na medije tražili snimljenu traku u kojoj vlasnik agencije preti glavnom uredniku ili vlasniku medija da nešto ne objavi, onda ni o čemu ne bismo bili u stanju da mislimo. Takva filozofija je u istoriji postojala, to su čuveni skeptici. Ali je skeptička filozofija u praksi retka – iako nemamo potpune dokaze za većinu naših stavova, moramo stalno misliti i delovati. Dovoljno je da, dok mislimo, ostavimo ovu mogućnost greške, odnosno, mogućnost da grešimo, i da je možda i neko drugi u pravu.

U našoj pak, nefilozofskoj kulturi, ceni se samo kao imate dokaz, ako ga nemate, ućutite, jer je vaš oponent u pravu. Tako se i po pitanju cenzure traži nešto konkretno – snimak, izjava, svedočenje, uplata – ništa drugo se ne priznaje. Nema veze što se blogovi koji kritikuju vlast skidaju sa neta, što se sajtovi napadaju DDOS-om ili na drugi način, što se štampaju plakati pred gostovanja u TV emisijama, sve se to ima smatrati slučajnošću ili delom Japanaca, dok se ne dokaže suprotno.. Međutim, ima jedan ventil na koji cenzura ipak izađe, iako se svi trude da se njeni tragovi ne vide u stvarnosti, a to je jezik. Naš premijer ipak nije odoleo da se o skinutom blogu sa sajta Blic izrazi kao o “idiotskom” tekstu, a kad je čuo prve kritike u vreme poplava jasno je pručio “Ako nećete da pomognete, onda bar ćutite!”. U obe izjave premijer se izrazito negativno određuje prema nekom javnom govoru, očigledno skrećući pažnju svima da ne gleda blagonaklono na takve tekstove i kritiku, ćime utiče na moguće objavljivanje sličnih tekstova, što je takođe poznato kao praksa “cenzure” u širem smislu. Svi koji razmišljaju da objavljuju slične tekstove dobili su jasan znak šta o tome premijer misli. On čak eksplicite kaže “Ćutite!”, ali ni to nije dovoljan “smoking gun” za naše zastupnike teze da je cenzura izmišljena, iako su ovaj zahtev i njime izražena želja jasan motiv za cenzuru. Uzgred budi rečeno, pa šta ako je neki tekst “idiotski”, koje tačno posledice bi trebalo da iz toga slede? A osim toga, otkud premijer zna da oni koji kritikuju “ne žele da pomognu”?

Ukratko, premijer nije morao da reaguje tako. Mogao je da bira između ovih reakcija:

1) “Čuli smo primedbe da postoji ometanje sajtova, ispitaćemo sve. Vlada ni na koji način ne želi da se protivi slobodi govora i štampe.” (demokratski političar u demokratskom društvu), i

2) “Ako nemate dokaze da vlada ometa sajtove, izvinite se!” (autoritarni političar u nedemokratskom društvu).

U prvoj izjavi političar dopušta mogućnost da je neka pretpostavka sa kojom se ne slaže ili je nepovoljna po njega istinita, i želi da je ispita – u drugoj, on hoće da se pruže dokazi za pretpostavke koje se ne slažu sa njegovm mišljenjem da se sve dešava slučajno, bez uticaja vlade. Gornje dve izjave se razlikuju kao nebo i zemlja. Po autoritarnom političaru, sve je “jasno” i baš je onako kako on tvrdi, a po demokratskom se u raspravi utvrđuje šta je tačno.

Srbija u kojoj premijer daje izjavu 1) drastično bi se razlikovala od Srbije u kojoj premijer daje izjavu 2). Iz različite filozofije slede različite politike.

I posle kažite da filozofija nije korisna.